Интервју с јеромонахом Давидом (Легејдом), намесником и диригентом братског хора Валаамског манастира
Оче Давиде, шта је стваралаштво с хришћанске тачке гледишта?
На грчком се реч „творац“ пише ποιητής, односно песник. Кад читамо Символ вере: „Вјерују во Јединаго Бога Отца Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всјем и невидимим...“, на грчком то гласи: „...Поета“. Бог је први Песник. Али је наш Господ и Творац назвао Себе и Љубављу. И како кажу древни мислиоци, узрок за то што је наш Творац створио свет јесте пехар изобилне љубави Божије, који се прелива. Он је као венац Своје творевине створио Себи сличног човека како би га учинио заједничарем у блаженству Своје крсне и савршене љубави. Јер само се „сличним слично познаје“. И зато је наш Творац саздао човека сличним Себи и оставио му је главну заповест: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњег свог као самог себе (Лк. 10: 27). Односно, цео човек треба да постане љубав. И да од пуноће своје љубави спознаје Творца и да твори љубав, тачније да се заједнички бави стваралаштвом са својим Творцем и Спаситељем.
Обично се у црквеној терминологији уз свако главно духовно делање додаје управо глагол „творити“: творити љубав, творити послушање, творити молитву... И хришћанин у овом смислу може и треба да буде врло надахнут човек. Духовни живот треба да обухвата цео његов дневни круг и сву његову делатност и да га инспирише да не буде лењ, већ да живи делатно. Зато је старац Софроније (Сахаров), саподвижник преподобног Силуана Атонског, често клицао својим ученицима: „Ах, како бих желео да сви ви будете песници!“
А моја мама, која је простодушна и смирена као дете, али истовремено врло духовна, често ми је говорила: „Сваки човек бар петнаест минута дневно треба да чита добру поезију.“ И оног дана кад бих испунио њен савет било ми је лакше да рутину прозе нашег живота преображавам у првосаздану Лепоту Небеске Поезије.
Шта је, по Вашем мишљењу, критеријум праве уметности? Кад уметност постаје псеудоуметност?
У филму талентованог режисера Тенгиза Абуладзеа „Покајање“ у самом финалу постоји врло дубока и симболична сцена. У рано јутро пустим градом иде старија жена. Угледавши јединог човека на улици, неког старијег човека, који седи испред куће, она га пита: „Реците ми, да ли ова улица води до храма?“ Он одговара: „Не.“ Тада му она с дубоком тугом и недоумицом поставља, а преко њега и свим гледаоцима, веома важно питање: „А чему улица ако не води до храма?“ Сергеј Јосифович Фудељ је говорио да права уметност у најбољем случају може бити припрата храма, а у храму обитава пуноћа спознаје и радости. Видите, он говори о спознаји и радости... Руска реч „уметност“ („искусство“) потиче од глагола „искусити“, односно, искати, испитивати (од старословенског „питати“ — постављати питања). И само из Божанских уста Самог Творца, у стваралачко-молитвеном трагању за Првоистином можемо да сазнамо нешто о суштини ствари, о смислу живота, о почетној и коначној Божанској замисли о човеку и свету.
Хришћанска антропологија (наука о спознаји и откровењу о човеку) у потпуности проистиче из христологије. Односно, за разлику од научног приступа кад се проучава сам предмет у његовом садашњем стању, Црква нам открива ко је човек у светлости Богочовека, Који је првообраз сваког од нас, по Чијем смо образу и подобију створени и замишљени. Код Фјодора Михајловича Достојевског у његовом генијалном роману „Идиот“ постоји реченица која је већ постала крилатица: „Лепота ће спасити свет.“ Међутим, у контексту самог романа Фјодор Михајлович показује да и лепота бива двојака. У свом „Дневнику писца“ он прецизира да ће само лепота Христовог лика спасити свет. У црквенословенском језику који је богатији и способнији да боље изрази тананости и нијансе духовног унутрашњег живота, постоје две именице које показују унутрашњу и спољашњу страну предмета који разматрамо: „доброта“ и „красота“. Као у савременом језику — етика и естетика. „Доброта“ – добар, благ — односи се на унутрашње особине предмета или човека; а „красота“ — красан, прекрасан — на спољашњу лепоту. Као што пева псалмопојац Давид: Се, што добро или што красно, но јеже жити братији вкупје (Пс. 132: 1). И истинска лепота треба стваралачки да се рађа из унутрашње доброте, односно пуноће унутрашње лепоте и хармоније. А вештачка лепота, лишена унутрашње доброте, постаје глума, лажна глумачка игра, како каже апостол, која има обличје побожности, а силе се њене одрекла (Уп.: 2 Тим. 3: 5). И ова извештаченост, лишена лепих намера, постаје попут улице која не води ка храму. Како каже велики богослов ХХ века, Владимир Николајевич Лоски, оваква уметност је „молитва, упућена сама себи“. То је извесно нарцистичко дивљење себи, самозаљубљено задовољство собом. Ова лепота постаје страшно оружје ђавола, који себи нипошто не поставља за циљ да спаси човека и свет, већ да га на сваки начин упропасти и заведе.
Још у проповедима великих хришћанских учитеља, светитеља из IV века (Јован Златоуст, Василије Велики и његови саподвижници) видимо како су се они борили с тадашњим паганским позориштем, јер је ова грчка глума носила у себи, по правилу, паганску културу, где се под маскама лепоте проповедао пагански култ плоти и осталих истина, туђих хришћанском духу. Међутим, касније, кад је у Римском царству хришћанство постало главна религија, позориште је као и многе друге врсте уметности, почело да проповеда хришћанску културу унутрашње лепоте човека. Један од истакнутих руских режисера ХХ века, који је дуго времена радио у БДТ (Бољшом драмском театру) у Лењинграду, Георгије Александрович Товстоногов, увек је учио своје ученике и глумце да је циљ глумачког стваралаштва да пробуде савест гледаоца. А сад се с великом тугом и жалошћу може видети како се савремена уметност, укључујући позориште и филм, поново враћа паганским коренима. Чак бих то назвао новим паганством. Јер у древном паганском позоришту се проповедала она паганска култура у складу с којом су се трудили да живе обични слојеви народа. А сад се под обличјем хришћанске културе усађује антихришћанство. Како је говорио Фудељ, савремена уметност је одлучила да замени хришћанство. Људи који су изгубили Бога или Га још нису спознали, примили су уметност као нову религију. Три стране хришћанства — догматска, морална и обредна — у новој религији, односно у савременој уметности, добиле су ново значење. Увереност у то да нема апсолутне истине постала је догма. Увереност у то да је у уметности све више или мање дозвољено доживљава се као нови морал, а уметничко мајсторство као обред. На питање које је Христу поставио римски прокуратор Понтије Пилат: „Шта је истина?“ — за његов грчки, философски ум није могао бити дат одговор, зато га он чак ни не очекује од Христа, већ се одмах окреће и одлази. И док у Христу не спознамо оваплоћену истину и не исповедимо победнички да Истина није шта,него Ко, измишљаћемо мноштво апстрактних, безличних истина које би могле да послуже нашим малограђанским, потрошачким циљевима.
„Ако нема Бога, нема ни греха, и све је дозвољено,“ — тврдио је један од ликова романа Достојевског „Браћа Карамазови“. И сад се најчешће под речју „слобода“ крије један-једини циљ — сведозвољеност, а да људи чак ни не примећују да она увек повлачи за собом робовање греху. И у савременом менталитету су се појмови етика и естетика, вера и дело, лепота и унутрашња доброта, поделили у самосталне области науке и уметности. Сведозвољеност уметности напада на, како их је Фудељ називао „камене таблице човечанства“, — на десет заповести: не убиј, не укради; не чини прељубу, не сведочи лажно; немој стварати себи идоле и тако даље. Данас у проповеди уметности савремени циљеви — комфор и слобода — оправдавају сва средства, а морални закони који су уткани у човекову природу лако се прекорачују. И таблице Новог Завета — Христова проповед на гори о блаженствима — у новој, постхришћанској уметности су изопачене до супротности. Уместо „Блажени нишчи духом“ проповеда се: „Благо богатима“; уместо оних који плачу и покајнички тугују због своје природе заражене грехом, сад се блаженима називају они који се смеју (и то обавезно да се виде 32 зуба, као у реклами за зубну пасту), који притом заборављају на то да читав свет тугује. Уместо кротких — само проповед о јакима овога света. Уместо оних који милују — забринутост за стицање многих ствари; уместо миротвораца — проповед о најразличитијим поделама, које се рађају на националном поносу и политичким амбицијама... То нам нуде савремена средства за масовно информисање, или, може се рећи, за савремену уметност или масовно искушавање.
Да ли је сваки човек способан за стваралаштво? Како човек да одреди у ком смеру да испољава свој стваралачки потенцијал, коју стазу да изабере?
Господ је створио човека и жели да свако постане сличан Њему по благодати: ...будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески (Мт. 5: 48); ...будите милосрдни, као што је милосрдан ваш Отац (Лк. 6: 36). Управо у овој љубави која све милује открива нам се истинско стваралаштво. Права љубав је у овом свету увек пожртвована и крсна. И зато се Божија воља у сваком од нас не открива у потрошачком односу: „Шта могу да узмем од овог места или од овог човека?“, већ обрнуто: „На који начин могу да послужим данас, овде и сад, на овом месту, у окружењу ових људи које ми је Бог дао?“ Како се каже, најважнији човек за тебе је онај који се у том тренутку налази пред тобом. И верујући човек се увек према сваком оваквом сусрету односи стваралачки, односно не користи неке клишее и устаљене обичаје, већ сваку пут молитвено поставља себи питање: „Шта Господ сад жели од мене? На који начин могу да помогнем овом човеку и да му послужим? Али, наравно, са смирењем, знајући свој чин и ниво. И само пожртвована љубав која је одговорна према свима може да победи нашу духовну и телесну лењост. А понекад нас љубав надахњује и на подвиге који превазилазе наше немоћне снаге. Наравно, сваки човек има своје призвање, јер Дух Свети даје мноштво дарова. Али сви они служе љубави према Богу и човеку. И приликом избора професије и делатности нека свако пажљиво постави себи ова питања с тачке гледишта служења љубави и нека затим пажљиво ослушкује свој срце. Јер, „вид има само срце, главно се не може видети очима...“
Дешава се да је живот до те мере препун свакодневних послова и брига да човек уопште нема времена за стваралаштво. Шта човек да ради у таквим периодима?
Ужурбаност и многобрижност се не налазе ван нас, већ у нама. Све што се не ради због љубави представља узалудно протраћено време и снаге. Само кроз љубав долазе право стваралачко надахнуће и смисао живота. Међутим, ми још увек не умемо да волимо истински и стваралачки, већ само учимо. И у овом смислу је по речима преподобног Силуана, сва наша борба — за смирење, јер нам гордост смета да волимо
Многи људи деле области свог живота: ово овде је мој посао (оно захваљујући чему зарађујем хлеб), а овде је — моје стваралаштво, оно што заиста волим. Да ли је то исправно?
У нашој земљи, нажалост, има мало људи који себи могу да приуште да се професионално баве оним што желе и колико желе. Јер многи пате од незапослености. На нашем острву живи неколико самохраних мајки које су избеглице у сопственој држави. Због распада наше земље нарочито су настрадала села, много њих је потпуно затворило своју производњу и привредна добра. И њихови житељи су напустивши своје куће и место сталног боравка, отишли да се боре за опстанак, ако не свој, макар своје деце. Сад је много професија, укључујући и друштвене, и у области уметности, због комерцијализације изгубило своје главно хришћанско призвање — служење људима. Познајем неке добре лекаре и педагоге који су сад стално приморани да имају у виду комерцијални приступ. Нажалост, то продире и у Цркву. Многи заиста морају да раде на неколико послова у борби за опстанак. И у таквим случајевима не могу да превалим преко језика речи којима бих такве страдалнике учио стваралаштву. Али мислим да ће они међу њима који ову велику тежину робијашког рада буду трпели у духу пожртвоване љубави према својим ближњима на крају у свом пожртвованом стваралаштву бити много изнад неких естета задовољних собом, који живе у комфору и због доконости траже разоноду и спектакле у области уметности. Као што сам већ рекао, уметност не може да замени Цркву и Бога и да реши сва питања свакодневног живота. А струка сама по себи није сва пуноћа људског живота. Али благо ономе ко је успео да му професија постане омиљени посао, уколико су разлог за то вера и љубав овог човека.
Мислим да је природно и исправно то што многи људи деле области свог живота. Сам човек је личност која се састоји од мноштва елемената. Како кажу психолози човек је пнеумопсихобиосоцијална личност... Односно човеков живот укључује духовну компоненту — то су његови односи с Богом (пнеумо), душевну — његова осећања, емоције, инстинкти, карактер (психо); физиолошки комплекс тела (био); као и његови односи с породицом, друштвом, околином (социо). Ако било шта од тога буде занемарено распашће се све у ланцу. Сви ови делови човекове личности су међусобно повезани и имају своју хијерархију. И као што коњаник треба да јаше коња, а не обрнуто, тако и у човеку мање треба да се потчињва већем и тело треба да ради за дух, као што често појемо у богослужбеним стихирама, а не обрнуто. У спољашњој делатности човека такође постоји међусобно повезани ланац: 1) друштво — народ — држава — свет; 2) породица — заједница — круг браће и пријатеља; 3) лични живот (сопствени душа и тело). И код духовног човека све то може бити прожето његовим духовним животом и може се остваривати дубоко стваралачки. Јер све служи једном узвишеном циљу ради којег не само да вреди живети, већ човеку није жао ни да умре.
Једна моја другарица се упознала с младићем и док ми је причала о њему радосно је рекла: „Он је тако, знаш, нормалан... Па, није стваралачка личност, хвала Богу...“ Зашто постоји тако негативо значење синтагме „стваралачка личност“?
Мислим да је негативно значење могло да се појави због тога што у области уметности (као, уосталом, у свакој другој области човековог живота) може да се појави својство човека да се претерано одушевљава, до те мере да заборави не само на себе (то је још мање-више похвална пожртвованост), већ и до те мере да заборави на Бога, породицу и друштво. Како је рекао још А.П.Чехов, у човеку све треба да буде лепо. А уметност је област у којој човек врло лако може да се одушеви спољашњом лепотом и да притом заборави на сопствену духовну наказност и ругобу и на то да свет тугује, односно на свељудску болест и усамљеност.
У последње време је постало „модерно“ бавити се нечим стваралачким. На пример, ићи на течајеве цртања, бавити се певањем или свирати гитару. До те мере да се ово доживљава као обавезан атрибут успешног човека. Да ли то заиста доноси неку корист?
Мислим да још никоме није сметало то што је у детињству учио да свира клавир. Али само ако та улица води ка храму. Јер, знамо да су и Пушкин и Достојевски имали таква дела која су, како је оштроумно запазио Фудељ, човечанству била потребна као пургатив здравом желуцу (односно као лаксатив). И он је додао: „Уметност треба волети као што се воле људи.“ Односно, волећи човек не треба да преузима недостатке, не треба да се прља, али истовремено треба да буде спреман да се поклони светости. Култура представља оваплоћење божанског принципа. Али и у култури има дела која доносе расположење, а има и оних која изграђују. Расположење је попут летњих облака — ветар дуне и њих нема. А грађење нас води у вечност: или у тамну вечност паклених мука, бесмислене гордости — или пак у блажену вечност крсне Љубави Божије, Јејуже всја биша...
Шта је за Вас стваралаштво? Да ли се молитва може назвати стваралаштвом?
Иако је то, наравно, већ дубоко лично и интимно, нека то буде и моја исповест или тежња мог срца... За мене, као монаха, наравно, стваралаштво је молитвено-покајничко трагање за Богом и за собом у Богу, односно процес уцрквљења или ухристовљења. Трудимо се да спознамо Христа и да Га примимо у себе, да постанемо Његов друг, брат и верни слуга. Тачније — да припремимо место за Његову појаву у нашем срцу. А за мене као свештеника и пастира стваралачки процес је да помогнем човеку да пронађе у себи Човека.
Разговарала Јулија Гојко
29.05.2015.
извор:obitel-minsk.by
Оче Давиде, шта је стваралаштво с хришћанске тачке гледишта?
На грчком се реч „творац“ пише ποιητής, односно песник. Кад читамо Символ вере: „Вјерују во Јединаго Бога Отца Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всјем и невидимим...“, на грчком то гласи: „...Поета“. Бог је први Песник. Али је наш Господ и Творац назвао Себе и Љубављу. И како кажу древни мислиоци, узрок за то што је наш Творац створио свет јесте пехар изобилне љубави Божије, који се прелива. Он је као венац Своје творевине створио Себи сличног човека како би га учинио заједничарем у блаженству Своје крсне и савршене љубави. Јер само се „сличним слично познаје“. И зато је наш Творац саздао човека сличним Себи и оставио му је главну заповест: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњег свог као самог себе (Лк. 10: 27). Односно, цео човек треба да постане љубав. И да од пуноће своје љубави спознаје Творца и да твори љубав, тачније да се заједнички бави стваралаштвом са својим Творцем и Спаситељем.
Обично се у црквеној терминологији уз свако главно духовно делање додаје управо глагол „творити“: творити љубав, творити послушање, творити молитву... И хришћанин у овом смислу може и треба да буде врло надахнут човек. Духовни живот треба да обухвата цео његов дневни круг и сву његову делатност и да га инспирише да не буде лењ, већ да живи делатно. Зато је старац Софроније (Сахаров), саподвижник преподобног Силуана Атонског, често клицао својим ученицима: „Ах, како бих желео да сви ви будете песници!“
А моја мама, која је простодушна и смирена као дете, али истовремено врло духовна, често ми је говорила: „Сваки човек бар петнаест минута дневно треба да чита добру поезију.“ И оног дана кад бих испунио њен савет било ми је лакше да рутину прозе нашег живота преображавам у првосаздану Лепоту Небеске Поезије.
 |
| фото: obitel-minsk.by |
У филму талентованог режисера Тенгиза Абуладзеа „Покајање“ у самом финалу постоји врло дубока и симболична сцена. У рано јутро пустим градом иде старија жена. Угледавши јединог човека на улици, неког старијег човека, који седи испред куће, она га пита: „Реците ми, да ли ова улица води до храма?“ Он одговара: „Не.“ Тада му она с дубоком тугом и недоумицом поставља, а преко њега и свим гледаоцима, веома важно питање: „А чему улица ако не води до храма?“ Сергеј Јосифович Фудељ је говорио да права уметност у најбољем случају може бити припрата храма, а у храму обитава пуноћа спознаје и радости. Видите, он говори о спознаји и радости... Руска реч „уметност“ („искусство“) потиче од глагола „искусити“, односно, искати, испитивати (од старословенског „питати“ — постављати питања). И само из Божанских уста Самог Творца, у стваралачко-молитвеном трагању за Првоистином можемо да сазнамо нешто о суштини ствари, о смислу живота, о почетној и коначној Божанској замисли о човеку и свету.
Хришћанска антропологија (наука о спознаји и откровењу о човеку) у потпуности проистиче из христологије. Односно, за разлику од научног приступа кад се проучава сам предмет у његовом садашњем стању, Црква нам открива ко је човек у светлости Богочовека, Који је првообраз сваког од нас, по Чијем смо образу и подобију створени и замишљени. Код Фјодора Михајловича Достојевског у његовом генијалном роману „Идиот“ постоји реченица која је већ постала крилатица: „Лепота ће спасити свет.“ Међутим, у контексту самог романа Фјодор Михајлович показује да и лепота бива двојака. У свом „Дневнику писца“ он прецизира да ће само лепота Христовог лика спасити свет. У црквенословенском језику који је богатији и способнији да боље изрази тананости и нијансе духовног унутрашњег живота, постоје две именице које показују унутрашњу и спољашњу страну предмета који разматрамо: „доброта“ и „красота“. Као у савременом језику — етика и естетика. „Доброта“ – добар, благ — односи се на унутрашње особине предмета или човека; а „красота“ — красан, прекрасан — на спољашњу лепоту. Као што пева псалмопојац Давид: Се, што добро или што красно, но јеже жити братији вкупје (Пс. 132: 1). И истинска лепота треба стваралачки да се рађа из унутрашње доброте, односно пуноће унутрашње лепоте и хармоније. А вештачка лепота, лишена унутрашње доброте, постаје глума, лажна глумачка игра, како каже апостол, која има обличје побожности, а силе се њене одрекла (Уп.: 2 Тим. 3: 5). И ова извештаченост, лишена лепих намера, постаје попут улице која не води ка храму. Како каже велики богослов ХХ века, Владимир Николајевич Лоски, оваква уметност је „молитва, упућена сама себи“. То је извесно нарцистичко дивљење себи, самозаљубљено задовољство собом. Ова лепота постаје страшно оружје ђавола, који себи нипошто не поставља за циљ да спаси човека и свет, већ да га на сваки начин упропасти и заведе.
Још у проповедима великих хришћанских учитеља, светитеља из IV века (Јован Златоуст, Василије Велики и његови саподвижници) видимо како су се они борили с тадашњим паганским позориштем, јер је ова грчка глума носила у себи, по правилу, паганску културу, где се под маскама лепоте проповедао пагански култ плоти и осталих истина, туђих хришћанском духу. Међутим, касније, кад је у Римском царству хришћанство постало главна религија, позориште је као и многе друге врсте уметности, почело да проповеда хришћанску културу унутрашње лепоте човека. Један од истакнутих руских режисера ХХ века, који је дуго времена радио у БДТ (Бољшом драмском театру) у Лењинграду, Георгије Александрович Товстоногов, увек је учио своје ученике и глумце да је циљ глумачког стваралаштва да пробуде савест гледаоца. А сад се с великом тугом и жалошћу може видети како се савремена уметност, укључујући позориште и филм, поново враћа паганским коренима. Чак бих то назвао новим паганством. Јер у древном паганском позоришту се проповедала она паганска култура у складу с којом су се трудили да живе обични слојеви народа. А сад се под обличјем хришћанске културе усађује антихришћанство. Како је говорио Фудељ, савремена уметност је одлучила да замени хришћанство. Људи који су изгубили Бога или Га још нису спознали, примили су уметност као нову религију. Три стране хришћанства — догматска, морална и обредна — у новој религији, односно у савременој уметности, добиле су ново значење. Увереност у то да нема апсолутне истине постала је догма. Увереност у то да је у уметности све више или мање дозвољено доживљава се као нови морал, а уметничко мајсторство као обред. На питање које је Христу поставио римски прокуратор Понтије Пилат: „Шта је истина?“ — за његов грчки, философски ум није могао бити дат одговор, зато га он чак ни не очекује од Христа, већ се одмах окреће и одлази. И док у Христу не спознамо оваплоћену истину и не исповедимо победнички да Истина није шта,него Ко, измишљаћемо мноштво апстрактних, безличних истина које би могле да послуже нашим малограђанским, потрошачким циљевима.
„Ако нема Бога, нема ни греха, и све је дозвољено,“ — тврдио је један од ликова романа Достојевског „Браћа Карамазови“. И сад се најчешће под речју „слобода“ крије један-једини циљ — сведозвољеност, а да људи чак ни не примећују да она увек повлачи за собом робовање греху. И у савременом менталитету су се појмови етика и естетика, вера и дело, лепота и унутрашња доброта, поделили у самосталне области науке и уметности. Сведозвољеност уметности напада на, како их је Фудељ називао „камене таблице човечанства“, — на десет заповести: не убиј, не укради; не чини прељубу, не сведочи лажно; немој стварати себи идоле и тако даље. Данас у проповеди уметности савремени циљеви — комфор и слобода — оправдавају сва средства, а морални закони који су уткани у човекову природу лако се прекорачују. И таблице Новог Завета — Христова проповед на гори о блаженствима — у новој, постхришћанској уметности су изопачене до супротности. Уместо „Блажени нишчи духом“ проповеда се: „Благо богатима“; уместо оних који плачу и покајнички тугују због своје природе заражене грехом, сад се блаженима називају они који се смеју (и то обавезно да се виде 32 зуба, као у реклами за зубну пасту), који притом заборављају на то да читав свет тугује. Уместо кротких — само проповед о јакима овога света. Уместо оних који милују — забринутост за стицање многих ствари; уместо миротвораца — проповед о најразличитијим поделама, које се рађају на националном поносу и политичким амбицијама... То нам нуде савремена средства за масовно информисање, или, може се рећи, за савремену уметност или масовно искушавање.
Господ је створио човека и жели да свако постане сличан Њему по благодати: ...будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески (Мт. 5: 48); ...будите милосрдни, као што је милосрдан ваш Отац (Лк. 6: 36). Управо у овој љубави која све милује открива нам се истинско стваралаштво. Права љубав је у овом свету увек пожртвована и крсна. И зато се Божија воља у сваком од нас не открива у потрошачком односу: „Шта могу да узмем од овог места или од овог човека?“, већ обрнуто: „На који начин могу да послужим данас, овде и сад, на овом месту, у окружењу ових људи које ми је Бог дао?“ Како се каже, најважнији човек за тебе је онај који се у том тренутку налази пред тобом. И верујући човек се увек према сваком оваквом сусрету односи стваралачки, односно не користи неке клишее и устаљене обичаје, већ сваку пут молитвено поставља себи питање: „Шта Господ сад жели од мене? На који начин могу да помогнем овом човеку и да му послужим? Али, наравно, са смирењем, знајући свој чин и ниво. И само пожртвована љубав која је одговорна према свима може да победи нашу духовну и телесну лењост. А понекад нас љубав надахњује и на подвиге који превазилазе наше немоћне снаге. Наравно, сваки човек има своје призвање, јер Дух Свети даје мноштво дарова. Али сви они служе љубави према Богу и човеку. И приликом избора професије и делатности нека свако пажљиво постави себи ова питања с тачке гледишта служења љубави и нека затим пажљиво ослушкује свој срце. Јер, „вид има само срце, главно се не може видети очима...“
Ужурбаност и многобрижност се не налазе ван нас, већ у нама. Све што се не ради због љубави представља узалудно протраћено време и снаге. Само кроз љубав долазе право стваралачко надахнуће и смисао живота. Међутим, ми још увек не умемо да волимо истински и стваралачки, већ само учимо. И у овом смислу је по речима преподобног Силуана, сва наша борба — за смирење, јер нам гордост смета да волимо
Многи људи деле области свог живота: ово овде је мој посао (оно захваљујући чему зарађујем хлеб), а овде је — моје стваралаштво, оно што заиста волим. Да ли је то исправно?
У нашој земљи, нажалост, има мало људи који себи могу да приуште да се професионално баве оним што желе и колико желе. Јер многи пате од незапослености. На нашем острву живи неколико самохраних мајки које су избеглице у сопственој држави. Због распада наше земље нарочито су настрадала села, много њих је потпуно затворило своју производњу и привредна добра. И њихови житељи су напустивши своје куће и место сталног боравка, отишли да се боре за опстанак, ако не свој, макар своје деце. Сад је много професија, укључујући и друштвене, и у области уметности, због комерцијализације изгубило своје главно хришћанско призвање — служење људима. Познајем неке добре лекаре и педагоге који су сад стално приморани да имају у виду комерцијални приступ. Нажалост, то продире и у Цркву. Многи заиста морају да раде на неколико послова у борби за опстанак. И у таквим случајевима не могу да превалим преко језика речи којима бих такве страдалнике учио стваралаштву. Али мислим да ће они међу њима који ову велику тежину робијашког рада буду трпели у духу пожртвоване љубави према својим ближњима на крају у свом пожртвованом стваралаштву бити много изнад неких естета задовољних собом, који живе у комфору и због доконости траже разоноду и спектакле у области уметности. Као што сам већ рекао, уметност не може да замени Цркву и Бога и да реши сва питања свакодневног живота. А струка сама по себи није сва пуноћа људског живота. Али благо ономе ко је успео да му професија постане омиљени посао, уколико су разлог за то вера и љубав овог човека.
Мислим да је природно и исправно то што многи људи деле области свог живота. Сам човек је личност која се састоји од мноштва елемената. Како кажу психолози човек је пнеумопсихобиосоцијална личност... Односно човеков живот укључује духовну компоненту — то су његови односи с Богом (пнеумо), душевну — његова осећања, емоције, инстинкти, карактер (психо); физиолошки комплекс тела (био); као и његови односи с породицом, друштвом, околином (социо). Ако било шта од тога буде занемарено распашће се све у ланцу. Сви ови делови човекове личности су међусобно повезани и имају своју хијерархију. И као што коњаник треба да јаше коња, а не обрнуто, тако и у човеку мање треба да се потчињва већем и тело треба да ради за дух, као што често појемо у богослужбеним стихирама, а не обрнуто. У спољашњој делатности човека такође постоји међусобно повезани ланац: 1) друштво — народ — држава — свет; 2) породица — заједница — круг браће и пријатеља; 3) лични живот (сопствени душа и тело). И код духовног човека све то може бити прожето његовим духовним животом и може се остваривати дубоко стваралачки. Јер све служи једном узвишеном циљу ради којег не само да вреди живети, већ човеку није жао ни да умре.
Мислим да је негативно значење могло да се појави због тога што у области уметности (као, уосталом, у свакој другој области човековог живота) може да се појави својство човека да се претерано одушевљава, до те мере да заборави не само на себе (то је још мање-више похвална пожртвованост), већ и до те мере да заборави на Бога, породицу и друштво. Како је рекао још А.П.Чехов, у човеку све треба да буде лепо. А уметност је област у којој човек врло лако може да се одушеви спољашњом лепотом и да притом заборави на сопствену духовну наказност и ругобу и на то да свет тугује, односно на свељудску болест и усамљеност.
У последње време је постало „модерно“ бавити се нечим стваралачким. На пример, ићи на течајеве цртања, бавити се певањем или свирати гитару. До те мере да се ово доживљава као обавезан атрибут успешног човека. Да ли то заиста доноси неку корист?
Мислим да још никоме није сметало то што је у детињству учио да свира клавир. Али само ако та улица води ка храму. Јер, знамо да су и Пушкин и Достојевски имали таква дела која су, како је оштроумно запазио Фудељ, човечанству била потребна као пургатив здравом желуцу (односно као лаксатив). И он је додао: „Уметност треба волети као што се воле људи.“ Односно, волећи човек не треба да преузима недостатке, не треба да се прља, али истовремено треба да буде спреман да се поклони светости. Култура представља оваплоћење божанског принципа. Али и у култури има дела која доносе расположење, а има и оних која изграђују. Расположење је попут летњих облака — ветар дуне и њих нема. А грађење нас води у вечност: или у тамну вечност паклених мука, бесмислене гордости — или пак у блажену вечност крсне Љубави Божије, Јејуже всја биша...
Шта је за Вас стваралаштво? Да ли се молитва може назвати стваралаштвом?
Иако је то, наравно, већ дубоко лично и интимно, нека то буде и моја исповест или тежња мог срца... За мене, као монаха, наравно, стваралаштво је молитвено-покајничко трагање за Богом и за собом у Богу, односно процес уцрквљења или ухристовљења. Трудимо се да спознамо Христа и да Га примимо у себе, да постанемо Његов друг, брат и верни слуга. Тачније — да припремимо место за Његову појаву у нашем срцу. А за мене као свештеника и пастира стваралачки процес је да помогнем човеку да пронађе у себи Човека.
Разговарала Јулија Гојко
29.05.2015.
извор:obitel-minsk.by
Нема коментара:
Постави коментар