Сваки народ има своје симболе и митове око којих се окупља. Они су извор вредности и народу дају снагу заједничког деловања.
Да одмах рашчистимо, под митом се наравно не мисли ништа негативно - никаква лаж, измишљотина. То је помодно индивидуалистичко тумачење појма мит. Мит заправо стоји у центру сваке заједнице. Без митова заједнице и не постоје.
Наш најјачи, одређујући мит, око кога се групишу, коме претходе и из кога излазе наши најважнији симболи је несумњиво Косовски мит.
вввНе треба посебно подсећати на све кључне тачке наше историје у којима је Косовски мит више него снажно деловао. Видовдански атентат, први светски рат, прелаз преко Албаније, 27.март, па све до Милошевића и бомбардовања 1999-е.
У центру Косовског мита је жртва, као највиша хришћанска вредност. Жртва је у корену сваколиког морала и свеколике љубави.
Косовски мит о свесној и добровољној масовној жртви за оно најважније – Царство Божије, Царство Небеско, Царство вечних вредности, помогао је нашем народу да опстане, сачува своју веру и идентитет и сачува снагу за обнову у 19. веку и за невиђене подвиге у балканским ратовима, и у Великом рату кога се поводом стогодишњице посебно подсећамо.
Међутим, ширењем материјалистичког погледа на свет прво у елитним слојевима, а затим и у народу, Косовска жртва тумачена је све више на пагански начин.
Најјача колективна сила која делује у нашем народу била је погодна разним владарима пре свега за манипулацију и лако усмеравање народа у правцу који је диктирала тренутна политика. Паганска фантазмагорија о народу који је спреман да се жртвује до самоуништења због презира према баналном „земаљском“ увела је духовну болест гордости у наш јавни живот. Очигледна несагласност таквог, забога идеалистичког, система вредности са интуитивним православним, уопште људским гледањем на живот, после низа великих грешака и пораза довела је до колективне апатије.
Високе колективне вредности заменио је малодушни релативизам и покушај одбацивања наслеђа. Неочекивано је почело уморном народу уместо раније бескомпромисности да се нуди потпуно утапање у бесконачним компромисима.
"Сматра се као нека спољашња политика, чак и врло мудра, бити у добрим односима са целим светом. Заборавља се само ово. Добри односи са целим светом, то је отсуство сваких односа, то су рђави односи са онима са којима је најпотребније бити у добрим односима...
Бити за мир не претставља још никакву спољашњу политику. Бити за мир и на томе остати, другим речима начинити од мира не само сврху већ и средство спољашње политике, то је сигуран начин да се има рат", записао је један наш заборављени међуратни политички мислилац, Момир Николић.
Уморни од тешке историје, од расула вредности и сиромаштва изазваног нашим грешкама али у многоме изазваног ратним неоружаним али и оружаним дејствима наших противника немамо више поверење у сопствене снаге. Изгубили смо своју концепцију будућности засновану на високим вредностима које су нам поставиле генерације предака и покушавамо да прихватимо владајуће вредности једне цивилизације која је у много чему проблематична, а рекло би се да не иде ка свом врхунцу, него је већ у озбиљном паду.
Похлепа, једна од темељних људских страсти, коју су генерације и генерације, не само хришћана него свих озбиљних људи у историји покушавале да обуздају прихваћена је као неминовни мотор света.
Наша будућност не обећава мир него рат. Нико не може да сагледа у којим ће се све облицима будући рат манифестовати. Од локалног грађанског до светског нуклеарног. И то нас све испуњава зебњом, али не желимо тиме да се бавимо.
Заклињемо се у вечни мир тамо где ништа мир не обећава.
Ако као држава и народ ипак желимо да опстанемо, ако накарадно тумачење жртве великих Косовских ратника и њиховог предводника Светог кнеза Лазара, нисмо неповратно претворили у позив за самоуништење, морамо се бавити и припремама за рат. Боље речено, морамо се вратити у рат. Рат и борба су непрестани. Ратује се не само у оружаним сукобима него у политици, економији, култури.
Да цитирам поново Момира Николића:
"Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина".
Наравно да би за нас прихватање реалности непрестаног ратовања било драгоцено. Да се коначно излечимо од прикривеног самозадовољства и лажне самокритике садржане у исказима типа „ми Срби побеђујемо у ратовима, али губимо у миру“. Јер то заправо значи само и огољено – ми губимо. Сви велики војници и војни мислиоци у историји били су свесни чињенице да је најмудрије избећи отворени оружани сукоб. А то се управо постиже ратовањем на време, пре оружаног сукоба.
Али о каквом ратовању се уопште може говорити кад останеш у народу без заједничког мита и без заједничких вредности, који немоћно посеже за туђим вредностима и туђим идентитетом? Кад урушавањем морала, институција, културе и економије уведеш борбу за опстанак – свако против свакога уместо ратовања за заједничко добро? Кад прихваташ, скоро обоготвориш, само страначко удруживање ради личне користи а против целине народа? Кад таква врста секташтва укине право на високе обавезујуће вредности које су пре и изнад малог „договорног“ морала? Одакле да се појаве јунаци, прави ратници?
Да бисмо положили испит пред историјом опет и опет морамо да се обратимо за помоћ Светом кнезу Лазару и косовским јунацима.
Срећан вам празник Срби! И не заборавите и даље се ради о испиту који полажемо пред Богом и прецима, али и пред потомцима.
ђакон Ненад Илић
Да одмах рашчистимо, под митом се наравно не мисли ништа негативно - никаква лаж, измишљотина. То је помодно индивидуалистичко тумачење појма мит. Мит заправо стоји у центру сваке заједнице. Без митова заједнице и не постоје.
Наш најјачи, одређујући мит, око кога се групишу, коме претходе и из кога излазе наши најважнији симболи је несумњиво Косовски мит.
вввНе треба посебно подсећати на све кључне тачке наше историје у којима је Косовски мит више него снажно деловао. Видовдански атентат, први светски рат, прелаз преко Албаније, 27.март, па све до Милошевића и бомбардовања 1999-е.
У центру Косовског мита је жртва, као највиша хришћанска вредност. Жртва је у корену сваколиког морала и свеколике љубави.
Косовски мит о свесној и добровољној масовној жртви за оно најважније – Царство Божије, Царство Небеско, Царство вечних вредности, помогао је нашем народу да опстане, сачува своју веру и идентитет и сачува снагу за обнову у 19. веку и за невиђене подвиге у балканским ратовима, и у Великом рату кога се поводом стогодишњице посебно подсећамо.
Међутим, ширењем материјалистичког погледа на свет прво у елитним слојевима, а затим и у народу, Косовска жртва тумачена је све више на пагански начин.
Најјача колективна сила која делује у нашем народу била је погодна разним владарима пре свега за манипулацију и лако усмеравање народа у правцу који је диктирала тренутна политика. Паганска фантазмагорија о народу који је спреман да се жртвује до самоуништења због презира према баналном „земаљском“ увела је духовну болест гордости у наш јавни живот. Очигледна несагласност таквог, забога идеалистичког, система вредности са интуитивним православним, уопште људским гледањем на живот, после низа великих грешака и пораза довела је до колективне апатије.
Високе колективне вредности заменио је малодушни релативизам и покушај одбацивања наслеђа. Неочекивано је почело уморном народу уместо раније бескомпромисности да се нуди потпуно утапање у бесконачним компромисима.
"Сматра се као нека спољашња политика, чак и врло мудра, бити у добрим односима са целим светом. Заборавља се само ово. Добри односи са целим светом, то је отсуство сваких односа, то су рђави односи са онима са којима је најпотребније бити у добрим односима...
Бити за мир не претставља још никакву спољашњу политику. Бити за мир и на томе остати, другим речима начинити од мира не само сврху већ и средство спољашње политике, то је сигуран начин да се има рат", записао је један наш заборављени међуратни политички мислилац, Момир Николић.
Уморни од тешке историје, од расула вредности и сиромаштва изазваног нашим грешкама али у многоме изазваног ратним неоружаним али и оружаним дејствима наших противника немамо више поверење у сопствене снаге. Изгубили смо своју концепцију будућности засновану на високим вредностима које су нам поставиле генерације предака и покушавамо да прихватимо владајуће вредности једне цивилизације која је у много чему проблематична, а рекло би се да не иде ка свом врхунцу, него је већ у озбиљном паду.
Похлепа, једна од темељних људских страсти, коју су генерације и генерације, не само хришћана него свих озбиљних људи у историји покушавале да обуздају прихваћена је као неминовни мотор света.
Наша будућност не обећава мир него рат. Нико не може да сагледа у којим ће се све облицима будући рат манифестовати. Од локалног грађанског до светског нуклеарног. И то нас све испуњава зебњом, али не желимо тиме да се бавимо.
Заклињемо се у вечни мир тамо где ништа мир не обећава.
Ако као држава и народ ипак желимо да опстанемо, ако накарадно тумачење жртве великих Косовских ратника и њиховог предводника Светог кнеза Лазара, нисмо неповратно претворили у позив за самоуништење, морамо се бавити и припремама за рат. Боље речено, морамо се вратити у рат. Рат и борба су непрестани. Ратује се не само у оружаним сукобима него у политици, економији, култури.
Да цитирам поново Момира Николића:
"Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина".
Наравно да би за нас прихватање реалности непрестаног ратовања било драгоцено. Да се коначно излечимо од прикривеног самозадовољства и лажне самокритике садржане у исказима типа „ми Срби побеђујемо у ратовима, али губимо у миру“. Јер то заправо значи само и огољено – ми губимо. Сви велики војници и војни мислиоци у историји били су свесни чињенице да је најмудрије избећи отворени оружани сукоб. А то се управо постиже ратовањем на време, пре оружаног сукоба.
Али о каквом ратовању се уопште може говорити кад останеш у народу без заједничког мита и без заједничких вредности, који немоћно посеже за туђим вредностима и туђим идентитетом? Кад урушавањем морала, институција, културе и економије уведеш борбу за опстанак – свако против свакога уместо ратовања за заједничко добро? Кад прихваташ, скоро обоготвориш, само страначко удруживање ради личне користи а против целине народа? Кад таква врста секташтва укине право на високе обавезујуће вредности које су пре и изнад малог „договорног“ морала? Одакле да се појаве јунаци, прави ратници?
Да бисмо положили испит пред историјом опет и опет морамо да се обратимо за помоћ Светом кнезу Лазару и косовским јунацима.
Срећан вам празник Срби! И не заборавите и даље се ради о испиту који полажемо пред Богом и прецима, али и пред потомцима.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар