У организацији Светосавске омладинске заједнице и посебним залагањем њеног младог теолошки образованог члана Дарка Стефановића, одржано је предавање „Личност и историја: Андреј Траковски и Никита Михалков“ у просторијама храма Светог Александра Невског. Домаћин овог предавања је протојереј-ставрофор Вајо Јовић. Гости предавачи су професор др Жарко Видовић, историчар цивилизације, и публициста Матеј Арсенијевић.
Жарко Видовић се у свом излагању посебно осврнуо на филм „Андреј Рубљов“, ремек-дело Андреја Тарковског. Рекао је да нема личности без историјске свести и да уметност дубље продире у тајну људског лика, самим тим и стваралаштва, од философије која је по својој природи појмовна.
Уметност је за Тарковског хијероглиф апсолутне истине, израз свесности о бескрају, вечности у коначном, духа у материји, уобличеног у безобличном. Бог је докучив само путем вере и стваралачког чина. Вера и стваралаштво јесу два темељна начела поетике Тарковског, практично, две манифестације исте суштине. Вера је неопходна за стваралачки чин. Уметник који нема вере је као сликар који је рођен слеп. По Тарковском, „добар редитељ се може препознати већ на основу једног кадра“. Играни филм „Носталгија“ из 1983. говори о једном Русу за кога носталгија представља дословно болест, нешто што ти одузима сваки животни сан, свако уживање у животу. Јунак филма, Горчаков, препун је одушевљења за лепоту италијанског културног предања и за лепоту пејзажа, али све то напослетку негира.
„Ја сам у „Носталгији“ желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се у току живота попне за неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егзистенција и свакодневни притисци...“
Свој седми и последњи играни филм „Жртвоприношење“ (1986) Тарковски је снимио у Шведској, већ тешко болестан од рака плућа. Он у филму говори о човеку који се у постнуклеарном свету жртвује за човечанство. Тарковски је био везан за мотиве апокалипсе и краја историје. Његов стил је критика најпрецизније одредила синтагмом метафизички реализам. Тарковски је пловио између две обале живота: горње – у којој живимо у сну, и доње – у којој сањамо да живимо. Живот је за њега огледало и сан.
Волео је дуге филмске кадрове и спору камеру. Снимао је траву како је ветар њише. Волео је хаику поезију. Његови филмови су суптилни као хаику поезија.Волео је стихове:
Удицу на таласу
благо је помиловао
пуни месец.
Ружа се разлистала
и са врхова латице
њишу се капљице
Поезија није била само одређени жанр. Поезија је за њега била поглед на свет, особеност односа према стварности.
Матеј Арсенијевић је публику подробно упознао са радом Никите Михалкова и посебно се осврнуо на историјску и метаисторијску димензију у стваралаштву овог великог уметника, тврдећи за њега да је човек широког опуса који уме да се заплаче над детаљем и да се радује лепоти и обиљу живота . Михалков је, по њему, библијски човек сличан Давиду, који не осуђује и не моралише, а има истанчан смисао за покајање. Филмови Никите Михалкова, иако награђивани престижним филмским наградама, нерадо су приказивани на Западу. На Западу је култура подвргнута цензури као и у тоталитарном совјетском режиму. Михалков у новијим филмовима зна као и Буњуел да узнемири публику. Његов најпознатији филм до данас, „Варљиво сунце“, обрађује напету атмосферу за време Стаљинових чистки. Филм је добио главну награду на Канском филмском фестивалу и Оскара за најбољи страни филм. Касније снима „Сибирског берберина“. Тада га на Западу критичари називају пропутиновским и простаљинистичким редитељом. Невен-дело његовог филмског стваралаштва и историјске свести ће бити филм „Сунчаница“ . То је филм о Русији, њеном народу и његовој трагичној историји која се испољила у Руској револуцији.
Горан Раденковић
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Жарко Видовић се у свом излагању посебно осврнуо на филм „Андреј Рубљов“, ремек-дело Андреја Тарковског. Рекао је да нема личности без историјске свести и да уметност дубље продире у тајну људског лика, самим тим и стваралаштва, од философије која је по својој природи појмовна.
Уметност је за Тарковског хијероглиф апсолутне истине, израз свесности о бескрају, вечности у коначном, духа у материји, уобличеног у безобличном. Бог је докучив само путем вере и стваралачког чина. Вера и стваралаштво јесу два темељна начела поетике Тарковског, практично, две манифестације исте суштине. Вера је неопходна за стваралачки чин. Уметник који нема вере је као сликар који је рођен слеп. По Тарковском, „добар редитељ се може препознати већ на основу једног кадра“. Играни филм „Носталгија“ из 1983. говори о једном Русу за кога носталгија представља дословно болест, нешто што ти одузима сваки животни сан, свако уживање у животу. Јунак филма, Горчаков, препун је одушевљења за лепоту италијанског културног предања и за лепоту пејзажа, али све то напослетку негира.
„Ја сам у „Носталгији“ желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се у току живота попне за неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егзистенција и свакодневни притисци...“
Свој седми и последњи играни филм „Жртвоприношење“ (1986) Тарковски је снимио у Шведској, већ тешко болестан од рака плућа. Он у филму говори о човеку који се у постнуклеарном свету жртвује за човечанство. Тарковски је био везан за мотиве апокалипсе и краја историје. Његов стил је критика најпрецизније одредила синтагмом метафизички реализам. Тарковски је пловио између две обале живота: горње – у којој живимо у сну, и доње – у којој сањамо да живимо. Живот је за њега огледало и сан.
Волео је дуге филмске кадрове и спору камеру. Снимао је траву како је ветар њише. Волео је хаику поезију. Његови филмови су суптилни као хаику поезија.Волео је стихове:
Удицу на таласу
благо је помиловао
пуни месец.
Ружа се разлистала
и са врхова латице
њишу се капљице
Поезија није била само одређени жанр. Поезија је за њега била поглед на свет, особеност односа према стварности.
Матеј Арсенијевић је публику подробно упознао са радом Никите Михалкова и посебно се осврнуо на историјску и метаисторијску димензију у стваралаштву овог великог уметника, тврдећи за њега да је човек широког опуса који уме да се заплаче над детаљем и да се радује лепоти и обиљу живота . Михалков је, по њему, библијски човек сличан Давиду, који не осуђује и не моралише, а има истанчан смисао за покајање. Филмови Никите Михалкова, иако награђивани престижним филмским наградама, нерадо су приказивани на Западу. На Западу је култура подвргнута цензури као и у тоталитарном совјетском режиму. Михалков у новијим филмовима зна као и Буњуел да узнемири публику. Његов најпознатији филм до данас, „Варљиво сунце“, обрађује напету атмосферу за време Стаљинових чистки. Филм је добио главну награду на Канском филмском фестивалу и Оскара за најбољи страни филм. Касније снима „Сибирског берберина“. Тада га на Западу критичари називају пропутиновским и простаљинистичким редитељом. Невен-дело његовог филмског стваралаштва и историјске свести ће бити филм „Сунчаница“ . То је филм о Русији, њеном народу и његовој трагичној историји која се испољила у Руској револуцији.
Горан Раденковић
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар