Старац Јосиф Исихаста

Емисија "Тихи глас", Радио Благовести, јун 2015.

Прије равно педесет година из баште Пресвете Богородице убран је један од најљепших и најмириснијих цвјетова. 1959. године на дан уснућа Мајке Божије уснуо је и њен вјерни слуга - преподобни старац Јосиф Исихаста. Пет његових ученика који су се заједно са њим подвизавали постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Ево како о свом духовном оцу и наставнику говори један од њих, старац Јефрем, некадашњи игуман манастира Филотеја, који је исихастичко наслеђе старца Јосифа пресадио на тло Сједињених Америчких Држава, гдје се и данас подвизава у манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне.

Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана.

Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам.

Када је најзад дошло време - 26. септембар 1947. године - једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности.

На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније.

„Да ти ниси Јанакис из Волоса", упитао ме.

„Да, старче", одговорио сам, „али одакле Ви мене познајете?"

„О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти једну овчицу. Прими је у свој тор."

Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене.

„Пођимо, Јанакис", рекао је старац Арсеније. „Хајдемо, јер нас Старац очекује!"

Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво.

Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца.

Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан.

Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога.

Често нам је говорио: „Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног."

У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: „Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао заповест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама."

Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником - непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим, када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља.

Мој Старац није изучавао академско богословље, иако је богословствовао са највећом дубином. У једном од својих писама он каже: „Када у послушању и безмолвију монах очисти чувства, умири ум и просвети срце он прима благодат и просветљеност знања, и постаје сав светлост, сав - ум, сав - блистање, и из њега извире богословље које ни тројица, уколико буду записивала, неће успети да забележе услед потока благодати што таласасто тече и по читавом телу разлива мир и потпуну непокретност страсти. Срце пламти од божанствене љубави и ускликује: „Исусе мој, задржи таласе Своје благодати, јер се растапам као восак!" И он се заиста топи, јер не може да издржи. Ум бива захваћен созерцањем и долази до сједињења и до суштинске промене у човеку, и он постаје једно са Богом, тако да више није у стању да себе разликује или раздвоји од Њега, слично гвожђу када се кали у огњу и постаје и само слично том огњу!"

Ове речи јасно показују да божанствени примрак, озарен нетварном светлошћу, за њега није био непозната и неприступачна област, већ место и начин Божијег присуства, као неизрецива тајна, као преблистава и преоткривена светлост. То је бивало стога, што је мој Старац знао да се моли. Након вишечасовне срдачне молитве, често нам се дешавало да приметимо да је његово лице преображено и озарено. Није ни најмање чудно да је та светлост у којој се непрестано купала његова душа, током времена видљиво почела да умива и његово тело. Уосталом ореоли светитеља и анђела нису ништа друго до одблесак нетварне благодатне светлости, која сија и блиста у њима.

Зачуђујућа је била Старчева чистота. Сећам се да бих увече, ушавши у његову келијицу, осетио миомирис. Осећао сам да миомирис његове молитве орошава све што га окружива, делујући не само на наша унутрашња, већ и на спољашња чувства. Беседећи са нама о чистоти душе и тела, увек је као пример наводио Пресвету Богородицу.

„Не могу вам описати", говорио је, „колико Пресвета љуби целомудреност и чистоту. Она је сама једина чиста Дјева. Она и жели да сви ми будемо такви."

Затим би додавао:

„Не постоји друга жртва која би била миомириснија пред Богом, него што је чистота тела и душе. Она се задобија крвљу и суровом борбом."

Завршавао је речима:

„Присиљавајте себе, очишћујте душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли."

Што се тиче тиховања, он ни једну једину реч није изговарао без потребе. Посебно током Великог поста, када је био сам са оцем Арсенијем. Обојица би тада тиховали читаву седмицу. Разговарали су само од суботње вечерње до недељног повечерја, а затим поново безмолвствовали, током читаве седмице. За то време споразумевали су се гестовима кад је било неопходно. Будући да је Старац добро знао колика је корист од подвига тиховања, и нама је забрањивао да међусобно разговарамо сем у крајњој нужди. Када би некога од нас на послушање послао изван нашег исихастириона* (испоснице), није допуштао да са било ким разговарамо. Сећам се да би ме, након повратка, строго испитивао да ли сам у потпуности очувао послушање и тиховање. Моја прва епитимија због две-три изговорене речи подразумевала је две стотине поклона.

Овај небески човек био је прави зналац у исцељивању страсти својих ученика. Уколико би само остали уз њега окусили би духовно рођење и постајали сасвим други људи. Крај њега је, међутим, остала само неколицина ученика, иако су многи долазили. Није било лако живети са њим. Мене је његова очинска љубав руководила на такав начин да би многима, уколико бих о томе казивао, то изгледало невероватно. Тако сам, на пример, за дванаест година које сам провео код њега, своје име чуо из његових уста свега неколико пута. Да би ме ословио или позвао, користио је најразличитија погрдна имена и епитете који су им одговарали. Колико је, међутим, било нежности у тим вештим заједљивостима, каква је света забринутост стајала иза тих поруга! Како је данас моја душа благодарна због тих хируршких захвата његовог најчистијег језика!

У пустињи смо провели дуги низ година. Међутим, због различитих искушења готово да су се сви разболели. Старцу је док је био у молитви јављено да би требало да сиђемо са литица, из Скита Мале Свете Ане, што смо и учинили и прешли у Нови скит. Тамо је клима била блажа, а напори умеренији. Опоравили смо се сви осим Старца, који је боловао читавог живота. Од поста, бдења, проливеног зноја у молитви, а и од кушача његово тело је постало једна велика рана.

Једном приликом сам га упитао:

„Старче, зашто и сада после толиког исцрпљивања постите"?

„Сада, чедо моје, постим да би вам свима наш благи Бог подарио своју благодат", одговорио је он.

Без обзира на његову телесну слабост и страдања, Старац је у себи осећао такво душевно спокојство и блаженство да му је било веома тешко да опише то стање. Говорио би само да унутар себе осећа нешто, што подсећа на рај.

А онда је дошло време његовог одласка. Читавог свог живота ишчекивао је смрт, јер његово обитавање на овом свету није било друго до борба, труд и бол. Душа му је желела покоја и ишчекивала упокојење. Иако је у нас чврсто усадио сећање на смрт, његова блискост са тим „најстрашнијим од свих тајинстава," са смрћу, оставила је снажан утисак на нас. Изгледало је да се Старац припрема за светковину, јер га је савест обавештавала о Божијој милости. И поред тога, током последњих дана свог овоземаљског живота плакао је више него обично. Да би га утешио, старац Арсеније је говорио: „Старче, толико си страдао и толико се молио током читавог свог живота, толико си вапио због своје душе, а сада још увек плачеш?" Старац га је погледао и уздахнуо: „Ех, старче Арсеније, истина је то што кажеш, али ја сам само људско биће! Како да знам да ли је мом Богу било угодно, то што сам за Њега учинио? Он је Бог и не суди као ми, људи. Осим тога, ја се нећу вратити да поново плачем. Ово ми последња прилика. Онако, како сада учини сваки од нас, тако ће нам и бити. Колико будемо туговали и плакали над својим гресима, толико ћемо се и утешити."

Његова љубав према Пресветој Богородици била је неописива. На спомен Њеног имена, Старчеве очи су се пуниле сузама. Он ју је већ одавно молио да оде из овог живота и да отпочине. Свецарица га је најзад услишила. Обавестила га је о његовом одласку на месец дана унапред. Старац ме је тада позвао и објаснио шта треба да припремимо. Били смо у стању ишчекивања.

Уочи његовог престављења, 14. августа 1959. године, Старца је посетио господин Схинас из Волоса. Били су велики пријатељи.

„Како сте, Старче", упитао је, „како је Ваше здравље?"

„Сутра ћу, Сотири, отићи у вечну отаџбину. Када зачујеш звона, сетићеш се мојих речи."

Увече, на свеноћном бдењу пред празник Успења Пресвете Богородице, Старац је био на служби и, колико је могао, појао са осталим оцима. На Божанственој литургији, током причешћивања Пречистим Тајнама, Старац је рекао: „Попутнина за живот вечни!" Освануо је и 15. август. Старац седи на мученичкој хоклици испред нашег исихастириона, ишчекује час и тренутак свог престављења. Сигуран је у обавештење које је добио од Пресвете Богородице. Видевши, међутим, да време пролази и да сунце излази, почиње да осећа нешто слично разочарењу и неспокојству због одлагања. Била је то последња посета лукавога. Позвао ме и упитао: „Дете моје, због чега Бог оклева да ме узме? Сунце излази, а ја сам још увек овде!" Видевши да мој Старац тугује и да постаје нестрпљив, усудио сам се да кажем: „Не брините, Старче! Помолићемо се и Ви ћете отићи!" Тада су сузе престале. Оци су узели своје бројанице и започели да се моле. Није прошло ни петнаест минута, када је Старац рекао: „Позови оце да учине метанију, јер ја одлазим!" Тада смо начинили последњу метанију пред њим и узели његов благослов. Убрзо потом, подигао је очи и око два минута упорно гледао око себе. Затим је погледао нас и, пун спокојства и неисказаног душевног усхићења, рекао: „Све се завршило, крећем, полазим, благословите!" Са тим последњим речима, приклонио је главу на десну страну, два-три пута лагано отворио уста и очи и то је било све. Предао је своју душу у руке Онога, којега је прижељкивао и коме је служио од своје младости.

Била је то уистину кончина преподобног. У нама је изазвала осећање васкрсења. Пред нама се налазио покојник и наша жалост је била сасвим разумљива, али смо дубоко у себи доживљавали васкрсење. То осећање ме никада није напустило. Од тог доба, оно прати свако наше сећање на незаборавног светог Старца.

Архимандрит Јефрем

извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, 28. август 2009.