«Вера је за мене представљала обављање обреда све док се нисам срео с руском књижевношћу XIX века. Прочитавши Толстоја и Достојевског схватио сам да је хршћанство живот,» – признаје јеромонах Константин (Симон). Ове године је он, професор теологије, бивши католик, члан језуитског реда, примио постриг у православном Високо-Петровском манастиру. Његови погледи на оно што је за нас уобичајено некога ће зачудити, а некога навести на размишљање. О томе због чега је Европа постала постхришћанска, зашто се «Тројица» Рубљова може наћи у католичким црквама, шта ће Цркви тајанственост и древни језици, и наравно, о дугоочекиваном преласку у Православље – разговарали смо с оцем Константином.
Достојевски на Божић
— Оче Константине, пре неколико година је у «Фоми» објављен интервју с јеромонахом Габриелом Бунгеом из Швајцарске, католичким отшелником који је примио Православље. Говорио је о томе да је пронашао Православље читајући источне оце Цркве. А шта је Вас навело на овај избор?
— Ја сам пронашао Православље кроз руску књижевност XIX века – управо она је утицала на мене. Зато је за мене било веома важно да Православље примим баш у Русији, у Руској Православној Цркви. Осим тога, на мене је веома утицало православно богослужење.
— У каквој религиозној атмосфери сте одрасли и кад сте се први пут упознали са хришћанством?
— Увек сам веровао у Бога, од детињства. Али ме нико није приморавао да се молим или да идем у храм, мама је чак била против пута који сам изабрао: јако је желела да постанем лекар, а ја сам отишао у католичку богословску школу у Риму... У смислу обраћања Цркви на мене је веома утицала моја бака Рускиња. Своје мађарске претке – с очеве стране – нисам познавао, али сам зато добро познавао своју баку и с њом сам проводио много времена. Она је заиста озбиљно доживљавала религију, вера је била део њеног живота, бака се увек молила – и ја сам то приметио.
— А родитељи?...
— Мој отац је Мађар, он је бивши калвиниста,* а мама је из Украјине, била је православна. Кад су се срели испоставило се да мама није хтела ни да чује за прелазак у протестанизам, а отац није желео да буде члан Православне Цркве, зато што су се у то време сва богослужења обављала на црквенословенском и он ништа није разумео, а било му је изузетно важно да све разуме. Због тога су заједно одлучили да приме католицизам и мој отац је чак поново крштен. Иако се не може рећи да су имали веома озбиљан однос према вери. Сваке недеље смо заједно ишли у католичку цркву, али се нисмо молили пре јела, код куће се ретко причало на религиозне теме итд. И вера је до извесног тренутка за мене представљала обављање обреда – пре него што сам се упознао с књигама руских писаца XIX века, Достојевског и Гогоља, а посебно Толстоја.
— Како је Толстој за Вас постао водич ка хришћанству, јер он је био противник Цркве?
— Толстој је врло снажно утицао на мене, али наравно, не његова антицрквена дела – за «Васкрсење» нисам чак ни знао да постоји и нисам читао његова идеолошка, антиклерикална дела – у Америци, где сам живео с родитељима, у то време таква литература чак није била доступна. На мене су утицала његова морална дела, на пример «Бог је тамо где је љубав», «Кумић» и још можда 7-8 таквих прича. Прочитао сам их и схватио да је вера жива, да није само обављање обреда, већ и морал, и живот! Од Достојевског су ми се веома свидела «Браћа Карамазови», која имају дубок религиозни смисао. «Идиота» сам прочитао са 13-14 година, а недавно сам гледао савремену руску серију, веома ми се свидела.
— Ко Вам је усадио интересовање за ове књиге?
— Мама. Имао сам 10 година кад сам од ње за Божић на поклон добио књигу Достојевског. Треба рећи да сам увек веома волео да читам и увек сам сањао о томе да на поклон за Божић добијем књигу. А кад би ми поклонили, рецимо одећу, нисам је чак ни гледао... Али ако је то била књига, одмах сам је отварао, почињао сам да читам и уопште нисам обраћао пажњу на то шта се дешава око мене! Сећам се како смо једне године у Њујорку организовали украјинско «свето вече» - празничну вечеру после које смо размењивали поклоне. И мама ми је купила две књиге – из историје Русије и о руској уметности – и рекла је да треба да се упознам с њима зато што је то део наше културе. Од тада сам веома много читао о Русији, у школској библиотеци сам тражио све књиге о њој, почео сам да учим руски језик кад сам имао 10-11 година.
— Самостално?
— Да, све сам радио сам. Никад нисам учио руски језик на универзитету или у шкои, за разлику од француског и балканских језика.
— А на којим језицима сте разговарали код куће?
— Код куће су се могли чути и руски, и украјински, и мађарски, и наравно, енглески којим су разговарали родитељи. Али је мене највише занимао руски, а у изговору ми је мало помогла... љубав према опери. Сећам се, кад сам имао 10 година, враћао сам се кући из школе и сваки дан сам слушао неку руску оперу – «Бориса Годунова», или «Хованшчину», или «Евгенија Оњегина» - по сат и по времена.
— Да ли је на Вас утицало то што сте се нашли у таквој мултикултурној средини?
— Да, наравно! Од Америке и англосаксонске културе ми је остао, можда прагматизам. Зато ми се, на пример, не свиђа чиста философија – у њој је тешко наћи нешто одређено. А богословље је било мој омиљени предмет, посебно ми се свиђало проучавање Библије – егзегеза, зато што сам обожавао језике, а ова наука је повезана са филологијом, с различитим преводима Библије. Било ми је веома занимљиво да поредим различите преводе!
— Школовали сте се у Риму, касније сте 30 година предавали у Италији, живели сте у Белгији, 9 година сте учили балканске и словенске језике у Немачкој, у Минхену. Шта мислите, којем народу припадате?
— То је тешко питање. Веома тешко! Вероватно – ниједном у потпуности.
— Али сте притом целог живота највеће симпатије гајили према руској култури...
— Ни у језуитски ред нисам ступио због њихове посебне духовне праксе – управо њу сам слабо разумео – већ зато што су се језуити увек бавили руском културом.
— Стиче се утисак да је Ваш прелазак у Православље условљен искључиво културолошким разлозима и симпатијом према Русији, али сигурно није тако!
— Наравно, не може се примити Православље само због културних разлога, треба да постоји и богословски темељ. Схватио сам да је Православље Истина. Зато је овај прелазак требало да се одигра пре или касније.
— Кад сте први пут почели да размишљате о томе?
— Желео сам да примим Православље још као младић, са 18 година, али је Русија била потпуно затворена. Нисам имао никаквих директних контаката с њом. Можда је било веза с Америчком Православном Црквом, али ме ова традиција није много привлачила: желео сам да присуствујем богослужењима на црквенословенском. Осим тога, америчко Православље се мало разликује од руског: православни свештеник тамо обично ради и на световном послу и у храму служи само недељом. Зато богослужбени живот није тако потпун, тако богат као овде, свеноћно бденије се обично много скраћује, а у многим парохијама се служи само Литургија недељом.
Осим тога, тешкоћу приликом преласка би представљало и то што је моја породица католичка и било би чудно да члан такве породице одлучи да промени конфесију.
— Плашили сте се сукоба?
— Не, до сукоба не би дошло – јер су моје бака и мама прво биле православне – једноставно ме нико не би схватио... И чини ми се да многи не прелазе због породичних и друштвених веза које због тога могу да се поремете.
И «Тројица» у свакој католичкој цркви
— Реч језуита на руском звучи погредно, негативно је обојена. Мало људи зна какав је то заправо ред. Да ли су језуити монаси?
— Не, иако неки језуити себе сматрају монасима, није баш тако. У монашким редовима на Западу увек постоји завет «стабилности» - то значи да треба да остају на једном месту, да се не крећу, а језуити су ред који путује, они стално прелазе с једног места на друго. Окупљају се на заједничку молитву, зато немају устав. Али дају завете: послушања, сиромаштва и девствености. Зато сам кад сам примио Православље већ био на пола пута до монаштва!
— У Риму сте живели у близини језуитског колеџа Русикума. каква је то установа и одакле такво занимање за Русију? Да ли је у питању утилитарни или чисто истраживачки колеџ?
— У Русији постоји мит о Русикуму, да се у њему наводно школују својеврсни шпијуни који се после шаљу у Русију. Првобитно (колеџ је основан 1929. године) је заиста постојала таква идеја – да се преко Русикума што више Руса придобије за католицизам. Али је она доживела крах. Свршени ђаци који су дошли до Совјетског Савеза после рата, чини ми се да их је било петорица, скоро одмах су ухапшени. Једни су убијени, други су године провели у различитим логорима...
А после Ватиканског сабора* католици су почели више или мање добро да се односе према Православној Цркви, првобитна идеја је нестала, и Русикум се претворио у место за дијалог између католика и православаца. На пример, Лењинградски и Новгородски митрополит Никодим (Ротов) је веома волео овај колеџ и увек је боравио у Русикуму кад би допутовао у Рим.
У Русикуму се не учи, него живи, односно, то није образовна установа, већ више врло строг студентски дом за ученике богословије. Они могу да се школују на Григоријанском универзитету или на Институту за Исток, или у Анжеликуму. А они које занимају Русија и Православље могу да учествују у богослужењима синодалног обреда – да поју или да присужују у олтару.
— Шта значи «синодални обред»?
— Источни обред, али не унијатски, латинизирани, већ више или мање близак богослужењима у Русији. Храм Светог Антонија Великог у Риму је једини у којем су католици служили на тај начин.
— А ко је служио?
— Обично свештеници-језуити.
— Прича се да данас на Западу влада веома велико интересовање за источно хришћанство, у неправославним храмовима се често могу срести православне иконе. Са чим је, по Вашем мишљењу, повезано ово интересовање?
— С извесним губитком литургијске традиције на Западу – односно, одлазили су у прошлост историјски настали обреди и богослужбени обичаји. Не може се рећи да је то једини разлог, зато што су се католици занимали за источни обред и руско богослужење и пре реформи. Међутим, интересовање је порасло после Ватиканског сабора – након што је уведено богослужење на различитим језицима, постепено је нестајао систем григоријанског појања (уопште, григоријанско појање се данас тешко може чути у католичким храмовима) и миса више није била тајанствена. Људи су тражили извесну замену за изгубљену традицију и нашли су је... у традицији Православне Цркве.
— Зашто управо у Руској Цркви? Постоји маса Православних Цркава на Блиском истоку, у источној и јужној Европи...
— Руска култура, посебно XVIII-XIX века је ближа западној од грчке, на пример, или бугарске, или румунске. Балканска култура је уопште настала под утицајем османског периода. У Руској Цркви су многи католици нашли оно чега више није било на Западу – тајанственост, обављање обреда, величанствено појање. То је спољашња страна, али је и она веома важна.
Навешћу један пример. Језуитски новицијат – период искушеништва пре уласка у ред – прошао сам у јужној Белгији, у њеном француском делу. У Белгији постоји бенедиктински манастир Шеветон у којем се служи по источном обреду и под његовим утицајем се у свакој белгијског католичкој цркви појало «Оче наш...“ Римског-Корсакова, на француском, али се појало; скоро у свакој католичкој цркви је била икона Андреја Рубљова.
— «Тројица»?
— «Тројица»! И то се могло видети још 1980-их година.
— Али истих ових 1970-1980-их година у Европи је су владала оштра антиклерикална расположења. Једном сте поменули да чак и на улицама исконски католичког града као што је Минхен, није било безбедно изаћи у свештеничкој одећи, да су свештеници исмевани...
— Да, било је и тога. И у Риму се из богословске школе није смело излазити у раси, једном су нас чак гађали камењем. У Француској су нам 1980-их година говорили да се не сме носити свештенички оковратник, зато што човек ризикује да га испљују. Иако су сви људи на Западу још 50-60-их година, док сам био дете, ишли у храм. Данас тога више нема. Млада генерација је данас конзервативнија, а најрадикалнији хришћани, бунтовници су моја генерација, која је похађала богословске школе 1960-и и 1970-их година. У Америци је другачије – тамо није срамота ако човек каже да је верник, секуларизација није достигла такав степен као у Европи.
— Како је тако нешто могло да се деси у Европи, која је у принципу хришћанска?
— Она више није хришћанска, већ постхришћанска – чак су се и 1980-година Француска, Италија и Белгија већ могле назвати постхришћанским земљама.-
— Са чим је то повезано?
— Антиклерикализам у овим земљама западне Европе има веома дугу историју. Али почнимо од тога да Црква на Западу није била прогањана. Ма како чудно било, прогони су веома помогли препороду Православља у Русији, иронијом судбине: верници су веома настрадали, али су много тога стекли у годинама прогона. Испоставило се да на Западу Католичка црква има велику политичку моћ, почела је да се слива са структурама власти – у Италији, у Француској, и посебно у Шпанији. И видите: данас је Шпанија постала, рекао бих, центар порнографије у Европи...
Зашто бацати одежде у народ?
— Оче Константине, поменули сте да је на Вас веома утицало богослужење. Да ли сте често присуствовали православним службама док сте били католик?
— Кад год сам био у Француској и у Енглеској, у Немачкој, у Аустрији, увек сам одлазио у православне храмове. Док сам студирао у Риму сањао сам о томе да путујем по источној Европи. У то време је било одређених тешкоћа приликом вађења визе, јер сам био амерички држављанин. Али сам на прво православно васкршење богослужење доспео, чини ми се, у Бугарској 1970-их година. Притом је тамо био кордон, полицајци су стајали око цркве Александра Невског и пустили су ме унутра само зато што сам имао страни пасош.
— Кад сте први пут дошли у Русију?
— Први пут – још у Совјетском Савезу, 1973. године. Врло мало су нам показивали, али сам успео да посетим православно богослужење у Јалти, на Криму. То је било свакодневно богослужење, прилично скромно, али ипак! Није било лако доспети у Совјетски Савез, а на пример, визу за Југославију су ми давали брзо, и то сам користио – много пута сам био у Србији. Неколико пута сам обишао све манастире, био сам чак и на Косову кад није било толико опасно. Тада сам се срео са занимљивом појавом. Још у време комунизма био сам у близини Београда и осећао сам: «Налазимо се у православној земљи, могу да одем на православну Литургију – данас је недеља! Како је то добро!» Нашли смо велики храм у близини Београда, ушли смо... а у њему су били свештеник и попадија, није било више никог. Било је лето, сви остали су седели у кафанама и кафићима. То је врло побожан народ, али многи кажу да се моле углавном код куће, пред иконама.
Треба рећи да ме је веома зачудила православна Грчка. Васкрс се тамо уопште не слави као код Руса. Код Руса веома много људи остаје до краја, сећам се свог првог доласка у Русију, људи су на Васкрс стајали у храму до пет сати ујутру, зато што је метро почињао да ради тек у то време. И баке су остале у храму, чекале су да оду кући – то ме је веома запањило! А у Грчкој сам видео нешто друго: људи су долазили на почетак службе, обилазили су храм у литији, читало се Јеванђеље, затим су правили ватромет у дворишту и... сви су се разилазили. Ишли су или кући или у ресторан да једу овчетину. И само су свештеници, епископ и врло мали број људи остајали, молили се у храму за време васкршњег канона и Литургије. У сваком случају, то сам видео у Атини 1970-их година – два или три пута. То ми је било врло чудно.
И у Румунији сам био 3-4 пута, обилазио сам манастире, то је веома занимљиво, зато што има великих обитељи, које су као градови – посебно женских. Монашки живот у Румунији није пострадао за време владавине Чаушескуа, и уопште Црква је мало пострадала у поређењу с другим земљама источне Европе. Њихова вера је веома жива! Премда има и много сујеверја. Чудни су њихови обичаји које Руси уопште не схватају. На пример, свештеник после службе често скида одежде и баца их у народ.
— Зашто?
— Као благослов! А народ целива ове одежде.
— Да ли сваки народ Јеванђеље доживљава на свој начин?
— Да, и то је нормално. Наравно, постоји истина, али се касније ова истина претаче у свакодневни живот, у обреде – на различите начине, и сваки народ стиче светиње, између осталог и своје, које изузетно поштује. На Западу је, по мом мишљењу, нестало овакво поштовање светиња. Православни ходочасници који посећују Рим то увек примећују: постоји мноштво моштију, али су оне увек испод стакла. Мошти, наравно, не чине чуде, вера чини чуда. Али у многим људима кроз додир са светињом вера постаје јача и живља.
— Зато је, наизглед, учињено много да би се поједноставио пут ка Цркви. Какав је Ваш став, на пример, према богослужењу на савременим језицима?
— Мислим да је Католичка црква много изгубила кад је дозволила да се богослужење врши на савременим језицима. Да, људи боље разумеју мису, то је истина, али бих рекао да је разумеју и превише добро. Односно, миса је за њих престала да буде тајанствена, постала је обична. Нисам сигуран да је то добар резултат.
Не кажем да је све што се тиче Ватиканског сабора било лоше. Не, било је много тога доброг. На пример, католици су почели више да читају Библију, док је раније – причао ми је један католик из Шпаније – Библија била неприкосновена, чувала се код куће испод стакла као реликвија.
Али знате, кад су почеле литургијске реформе у Католичкој цркви, ја сам био младић, и много тога што се дешавало није ми се свидело од самог почетка. Али се сећам једног: свештеник је почео да служи окрећући се лицем према народу, а не према истоку. Сви људи су говорили: «Како је занимљиво, сад ћемо видети нешто што нисмо видели раније – све ове свете радње; можда ћемо чак видети како се хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв!» Онда је свештеник почео да чита све тајне молитве наглас. «Како је то изванредно, - говорили су људи, - све ћемо чути.»
—И зар то није изванредно?
— То је било добро први, други, трећи, десети пут, а онда је нестала тајанственост, све је постало врло свакодневно и досадно. И чини ми се да би било боље кад би се тајне молитве у Католичкој цркви читале тајно. Људи би за то време били пажљивији. А сад су се реформе претвориле у литургијске ужасе који се дешавају сваки пут кад свештеник жели да унесе нешто ново у службу заборављајући да је понављање основа обреда.
— Зар то не изазива досаду?
— Понекад да, понекад не. Све зависи од човека.
Док сам био дечак и кад су се католичка богослужења обављала на латинском, сећам се да су католици одлично све схватали, пошто је свако имао молитвеник, где су све молитве биле написане и на латинском и на савременом језику. Знали су шта се дешава. А код православаца је традиција праћења Литургије с књигом у рукама слабо развијена. И зато многи не схватају практично ништа од онога што се дешава, посебно каноне – они су тешки чак и за људе који добро знају црквенословенски! На пример, мој омиљени канон је други Божићни канон, поебно девета песма. Њен садржај је веома сложен и не знам ко може да га схвати кад га само чује: «Љубити убо нам јако безбједноје страхом удобеје молчаније, љубовију же Дјево, пјесни ткати, спротјажено сложенија, неудобно јест; но и, Мати, силу, јелико јест произволеније, дажд.»* Али кад човек све разуме, ове речи остављају веома снажан утисак на верника!
Први руски Васкрс
— Оче Константине, како су протицали Ваш први Васкрс у Русији и Ваш први Велики пост у новом својству?
— Духовно ми није било тешко, а физички – мало.
— Да ли Вам је било тешко да постите?
— Није ми било тешко да постим, морам рећи да ми се манастирска храна свидела чак више од уобичајене хране, зато што није било рибе, коју баш много не волим, али је било разних маринираних салата, које ми се веома свиђају! Било ми је тешко нешто друго: прва недеља Великог поста с богослужењима од 4-5 сати ујутру и с вечерњим читањем канона Андреја Критског; било ми је тешко да правим метаније, ипак имам већ 60 година; постриг ми је био физички тежак. Али мојој души веома пријају дуга богослужења! А то што сам први пут могао да се причестим на Литургији Пређеосвећених дарова... то ми је веома помогло. Заиста сам био одушевљен! И то што сам се први пут причестио у православној цркви на Васкрс ми много значи.
— Шта је за Вас најдрагоценије у садашњем, монашком животу?
— Богослужбени манастирски живот. То ме је увек веома привлачило! Веома се надам да ћу спојити монашки живот и предавања. У Русији је било монаха који су се бавили науком, који су писали велика дела о догматици, о литургици – као што су, на пример, митрополит Макарије (Булгаков) и многи други. И у нашем Високо-Петровском манастиру постоје услови за такав стваралачки рад.
— Предавали сте историју Руске Цркве и словенских Цркава још у време кад сте донели одлуку да одете у Русију?
— Да, молио сам за прелазак у Православље још пре три-четири године, процес је веома дуго трајао. Већ сам редовно одлазио на православна свеноћна бденија и на Литургију сваке недеље, али се, разуме се, нисам причешћивао. И кад сам већ добио одговор, још 8 месеци сам живео међу језуитима, зато што је требало наћи замену за моја предавања. Они су све знали и нису ме спречавали, чак ни кад су сазнали да већ стојим на прагу Православне Цркве.
Знате, желим да истакнем да иако сам примио Православље и сматрам да је Православље истинска вера, не говорим о одбојности или о мржњи према католицима и католицизму, напротив, у њему има много тога доброг и неки његови аспекти ми се још увек свиђају.
— Који, на пример?
— На пример, француска католичка књижевност XИX века – не религиозна, већ уметничка на религиозне теме. Жорж Бернанос** - увек га читам, он је веома утицао на мене.
— Навикавамо се на оно што нам је дато као да се подразумева. Руси су навикнути на Православље, иако понекад немају појма о његовој суштини. Шта би сте нам Ви рекли, шта је по Вашем мишљењу главно у вери која је за нас тако уобичајена?
— За мене је то увек богослужење, црквено појање и... руска религиозна књижевност XIX века. Чини ми се да је Православље истина и права вера, која је потпуно, без промена сачувала древно предање, древну традицију. А традицију не треба потцењивати, она је веома важна за људе: без предања, без наследства, човек не може да се оствари у овом свету, не може да живи пуним животом.
Јеромонах Константин (Симон) (Цонстантин (Симон)) рођен је 1955. године у Њу-Џерсију (САД) у мађарско-украјинској породици. Крштен је у католичанство. У периоду 1973-1978. године студирао је философију и теологију на Римским католичким универзитетима. За свештеника Римокатоличке цркве је рукоположен 1980. године. У периоду 1978-1982. године школовао се на Папском институту за Исток у Риму, где му је додељено звање доктора за дисертацију «Алексеј Тот и православни покрет“. У годинама 1982-1984. обављао је пастирску праксу у руским заједницама у Белгији и Француској. У Белгији је на радију водио емисије на руском језику, а у Француској је неколико месеци радио у Руском центру. У периоду 1984-1987. године проучавао је балканску филологију и славистику на Универзитету Лудвига Максимилијана у Минхену. Од 1987. године је држао предавања о историји Русије и Балкана на Папском институту за Исток, предавао је историју Руске Цркве на различитим универзитетима Северне Америке. Оцу Константину је 1994. године додељено звање професора словенске и руске историје. У периоду 2007-2011. године био је заменик ректора Папског института за Исток. Осим бављења професорском делатношћу, био је саветник Папског савета за хришћанској јединство, као и Екуменске папске комисије за припрему прославе друге хиљадугодишњице Христовог Рођења.
Фома.Ру
Валерија Михајлова (Посашко)
Са руског Марина Тодић
извор: Православие.ру
Достојевски на Божић
— Оче Константине, пре неколико година је у «Фоми» објављен интервју с јеромонахом Габриелом Бунгеом из Швајцарске, католичким отшелником који је примио Православље. Говорио је о томе да је пронашао Православље читајући источне оце Цркве. А шта је Вас навело на овај избор?
— Ја сам пронашао Православље кроз руску књижевност XIX века – управо она је утицала на мене. Зато је за мене било веома важно да Православље примим баш у Русији, у Руској Православној Цркви. Осим тога, на мене је веома утицало православно богослужење.
— У каквој религиозној атмосфери сте одрасли и кад сте се први пут упознали са хришћанством?
— Увек сам веровао у Бога, од детињства. Али ме нико није приморавао да се молим или да идем у храм, мама је чак била против пута који сам изабрао: јако је желела да постанем лекар, а ја сам отишао у католичку богословску школу у Риму... У смислу обраћања Цркви на мене је веома утицала моја бака Рускиња. Своје мађарске претке – с очеве стране – нисам познавао, али сам зато добро познавао своју баку и с њом сам проводио много времена. Она је заиста озбиљно доживљавала религију, вера је била део њеног живота, бака се увек молила – и ја сам то приметио.
— А родитељи?...
— Мој отац је Мађар, он је бивши калвиниста,* а мама је из Украјине, била је православна. Кад су се срели испоставило се да мама није хтела ни да чује за прелазак у протестанизам, а отац није желео да буде члан Православне Цркве, зато што су се у то време сва богослужења обављала на црквенословенском и он ништа није разумео, а било му је изузетно важно да све разуме. Због тога су заједно одлучили да приме католицизам и мој отац је чак поново крштен. Иако се не може рећи да су имали веома озбиљан однос према вери. Сваке недеље смо заједно ишли у католичку цркву, али се нисмо молили пре јела, код куће се ретко причало на религиозне теме итд. И вера је до извесног тренутка за мене представљала обављање обреда – пре него што сам се упознао с књигама руских писаца XIX века, Достојевског и Гогоља, а посебно Толстоја.
— Како је Толстој за Вас постао водич ка хришћанству, јер он је био противник Цркве?
— Толстој је врло снажно утицао на мене, али наравно, не његова антицрквена дела – за «Васкрсење» нисам чак ни знао да постоји и нисам читао његова идеолошка, антиклерикална дела – у Америци, где сам живео с родитељима, у то време таква литература чак није била доступна. На мене су утицала његова морална дела, на пример «Бог је тамо где је љубав», «Кумић» и још можда 7-8 таквих прича. Прочитао сам их и схватио да је вера жива, да није само обављање обреда, већ и морал, и живот! Од Достојевског су ми се веома свидела «Браћа Карамазови», која имају дубок религиозни смисао. «Идиота» сам прочитао са 13-14 година, а недавно сам гледао савремену руску серију, веома ми се свидела.
— Ко Вам је усадио интересовање за ове књиге?
— Мама. Имао сам 10 година кад сам од ње за Божић на поклон добио књигу Достојевског. Треба рећи да сам увек веома волео да читам и увек сам сањао о томе да на поклон за Божић добијем књигу. А кад би ми поклонили, рецимо одећу, нисам је чак ни гледао... Али ако је то била књига, одмах сам је отварао, почињао сам да читам и уопште нисам обраћао пажњу на то шта се дешава око мене! Сећам се како смо једне године у Њујорку организовали украјинско «свето вече» - празничну вечеру после које смо размењивали поклоне. И мама ми је купила две књиге – из историје Русије и о руској уметности – и рекла је да треба да се упознам с њима зато што је то део наше културе. Од тада сам веома много читао о Русији, у школској библиотеци сам тражио све књиге о њој, почео сам да учим руски језик кад сам имао 10-11 година.
— Самостално?
— Да, све сам радио сам. Никад нисам учио руски језик на универзитету или у шкои, за разлику од француског и балканских језика.
— А на којим језицима сте разговарали код куће?
— Код куће су се могли чути и руски, и украјински, и мађарски, и наравно, енглески којим су разговарали родитељи. Али је мене највише занимао руски, а у изговору ми је мало помогла... љубав према опери. Сећам се, кад сам имао 10 година, враћао сам се кући из школе и сваки дан сам слушао неку руску оперу – «Бориса Годунова», или «Хованшчину», или «Евгенија Оњегина» - по сат и по времена.
— Да ли је на Вас утицало то што сте се нашли у таквој мултикултурној средини?
— Да, наравно! Од Америке и англосаксонске културе ми је остао, можда прагматизам. Зато ми се, на пример, не свиђа чиста философија – у њој је тешко наћи нешто одређено. А богословље је било мој омиљени предмет, посебно ми се свиђало проучавање Библије – егзегеза, зато што сам обожавао језике, а ова наука је повезана са филологијом, с различитим преводима Библије. Било ми је веома занимљиво да поредим различите преводе!
— Школовали сте се у Риму, касније сте 30 година предавали у Италији, живели сте у Белгији, 9 година сте учили балканске и словенске језике у Немачкој, у Минхену. Шта мислите, којем народу припадате?
— То је тешко питање. Веома тешко! Вероватно – ниједном у потпуности.
— Али сте притом целог живота највеће симпатије гајили према руској култури...
— Ни у језуитски ред нисам ступио због њихове посебне духовне праксе – управо њу сам слабо разумео – већ зато што су се језуити увек бавили руском културом.
— Стиче се утисак да је Ваш прелазак у Православље условљен искључиво културолошким разлозима и симпатијом према Русији, али сигурно није тако!
— Наравно, не може се примити Православље само због културних разлога, треба да постоји и богословски темељ. Схватио сам да је Православље Истина. Зато је овај прелазак требало да се одигра пре или касније.
— Кад сте први пут почели да размишљате о томе?
— Желео сам да примим Православље још као младић, са 18 година, али је Русија била потпуно затворена. Нисам имао никаквих директних контаката с њом. Можда је било веза с Америчком Православном Црквом, али ме ова традиција није много привлачила: желео сам да присуствујем богослужењима на црквенословенском. Осим тога, америчко Православље се мало разликује од руског: православни свештеник тамо обично ради и на световном послу и у храму служи само недељом. Зато богослужбени живот није тако потпун, тако богат као овде, свеноћно бденије се обично много скраћује, а у многим парохијама се служи само Литургија недељом.
Осим тога, тешкоћу приликом преласка би представљало и то што је моја породица католичка и било би чудно да члан такве породице одлучи да промени конфесију.
— Плашили сте се сукоба?
— Не, до сукоба не би дошло – јер су моје бака и мама прво биле православне – једноставно ме нико не би схватио... И чини ми се да многи не прелазе због породичних и друштвених веза које због тога могу да се поремете.
И «Тројица» у свакој католичкој цркви
— Реч језуита на руском звучи погредно, негативно је обојена. Мало људи зна какав је то заправо ред. Да ли су језуити монаси?
— Не, иако неки језуити себе сматрају монасима, није баш тако. У монашким редовима на Западу увек постоји завет «стабилности» - то значи да треба да остају на једном месту, да се не крећу, а језуити су ред који путује, они стално прелазе с једног места на друго. Окупљају се на заједничку молитву, зато немају устав. Али дају завете: послушања, сиромаштва и девствености. Зато сам кад сам примио Православље већ био на пола пута до монаштва!
— У Риму сте живели у близини језуитског колеџа Русикума. каква је то установа и одакле такво занимање за Русију? Да ли је у питању утилитарни или чисто истраживачки колеџ?
— У Русији постоји мит о Русикуму, да се у њему наводно школују својеврсни шпијуни који се после шаљу у Русију. Првобитно (колеџ је основан 1929. године) је заиста постојала таква идеја – да се преко Русикума што више Руса придобије за католицизам. Али је она доживела крах. Свршени ђаци који су дошли до Совјетског Савеза после рата, чини ми се да их је било петорица, скоро одмах су ухапшени. Једни су убијени, други су године провели у различитим логорима...
А после Ватиканског сабора* католици су почели више или мање добро да се односе према Православној Цркви, првобитна идеја је нестала, и Русикум се претворио у место за дијалог између католика и православаца. На пример, Лењинградски и Новгородски митрополит Никодим (Ротов) је веома волео овај колеџ и увек је боравио у Русикуму кад би допутовао у Рим.
У Русикуму се не учи, него живи, односно, то није образовна установа, већ више врло строг студентски дом за ученике богословије. Они могу да се школују на Григоријанском универзитету или на Институту за Исток, или у Анжеликуму. А они које занимају Русија и Православље могу да учествују у богослужењима синодалног обреда – да поју или да присужују у олтару.
— Шта значи «синодални обред»?
— Источни обред, али не унијатски, латинизирани, већ више или мање близак богослужењима у Русији. Храм Светог Антонија Великог у Риму је једини у којем су католици служили на тај начин.
— А ко је служио?
— Обично свештеници-језуити.
— Прича се да данас на Западу влада веома велико интересовање за источно хришћанство, у неправославним храмовима се често могу срести православне иконе. Са чим је, по Вашем мишљењу, повезано ово интересовање?
— С извесним губитком литургијске традиције на Западу – односно, одлазили су у прошлост историјски настали обреди и богослужбени обичаји. Не може се рећи да је то једини разлог, зато што су се католици занимали за источни обред и руско богослужење и пре реформи. Међутим, интересовање је порасло после Ватиканског сабора – након што је уведено богослужење на различитим језицима, постепено је нестајао систем григоријанског појања (уопште, григоријанско појање се данас тешко може чути у католичким храмовима) и миса више није била тајанствена. Људи су тражили извесну замену за изгубљену традицију и нашли су је... у традицији Православне Цркве.
— Зашто управо у Руској Цркви? Постоји маса Православних Цркава на Блиском истоку, у источној и јужној Европи...
— Руска култура, посебно XVIII-XIX века је ближа западној од грчке, на пример, или бугарске, или румунске. Балканска култура је уопште настала под утицајем османског периода. У Руској Цркви су многи католици нашли оно чега више није било на Западу – тајанственост, обављање обреда, величанствено појање. То је спољашња страна, али је и она веома важна.
Навешћу један пример. Језуитски новицијат – период искушеништва пре уласка у ред – прошао сам у јужној Белгији, у њеном француском делу. У Белгији постоји бенедиктински манастир Шеветон у којем се служи по источном обреду и под његовим утицајем се у свакој белгијског католичкој цркви појало «Оче наш...“ Римског-Корсакова, на француском, али се појало; скоро у свакој католичкој цркви је била икона Андреја Рубљова.
— «Тројица»?
— «Тројица»! И то се могло видети још 1980-их година.
— Али истих ових 1970-1980-их година у Европи је су владала оштра антиклерикална расположења. Једном сте поменули да чак и на улицама исконски католичког града као што је Минхен, није било безбедно изаћи у свештеничкој одећи, да су свештеници исмевани...
— Да, било је и тога. И у Риму се из богословске школе није смело излазити у раси, једном су нас чак гађали камењем. У Француској су нам 1980-их година говорили да се не сме носити свештенички оковратник, зато што човек ризикује да га испљују. Иако су сви људи на Западу још 50-60-их година, док сам био дете, ишли у храм. Данас тога више нема. Млада генерација је данас конзервативнија, а најрадикалнији хришћани, бунтовници су моја генерација, која је похађала богословске школе 1960-и и 1970-их година. У Америци је другачије – тамо није срамота ако човек каже да је верник, секуларизација није достигла такав степен као у Европи.
 |
| Намесник Високо-Петровског манастира игуман Петар Јеремејев обавља монашки постриг о.Константина |
— Она више није хришћанска, већ постхришћанска – чак су се и 1980-година Француска, Италија и Белгија већ могле назвати постхришћанским земљама.-
— Са чим је то повезано?
— Антиклерикализам у овим земљама западне Европе има веома дугу историју. Али почнимо од тога да Црква на Западу није била прогањана. Ма како чудно било, прогони су веома помогли препороду Православља у Русији, иронијом судбине: верници су веома настрадали, али су много тога стекли у годинама прогона. Испоставило се да на Западу Католичка црква има велику политичку моћ, почела је да се слива са структурама власти – у Италији, у Француској, и посебно у Шпанији. И видите: данас је Шпанија постала, рекао бих, центар порнографије у Европи...
Зашто бацати одежде у народ?
— Оче Константине, поменули сте да је на Вас веома утицало богослужење. Да ли сте често присуствовали православним службама док сте били католик?
— Кад год сам био у Француској и у Енглеској, у Немачкој, у Аустрији, увек сам одлазио у православне храмове. Док сам студирао у Риму сањао сам о томе да путујем по источној Европи. У то време је било одређених тешкоћа приликом вађења визе, јер сам био амерички држављанин. Али сам на прво православно васкршење богослужење доспео, чини ми се, у Бугарској 1970-их година. Притом је тамо био кордон, полицајци су стајали око цркве Александра Невског и пустили су ме унутра само зато што сам имао страни пасош.
— Кад сте први пут дошли у Русију?
— Први пут – још у Совјетском Савезу, 1973. године. Врло мало су нам показивали, али сам успео да посетим православно богослужење у Јалти, на Криму. То је било свакодневно богослужење, прилично скромно, али ипак! Није било лако доспети у Совјетски Савез, а на пример, визу за Југославију су ми давали брзо, и то сам користио – много пута сам био у Србији. Неколико пута сам обишао све манастире, био сам чак и на Косову кад није било толико опасно. Тада сам се срео са занимљивом појавом. Још у време комунизма био сам у близини Београда и осећао сам: «Налазимо се у православној земљи, могу да одем на православну Литургију – данас је недеља! Како је то добро!» Нашли смо велики храм у близини Београда, ушли смо... а у њему су били свештеник и попадија, није било више никог. Било је лето, сви остали су седели у кафанама и кафићима. То је врло побожан народ, али многи кажу да се моле углавном код куће, пред иконама.
Треба рећи да ме је веома зачудила православна Грчка. Васкрс се тамо уопште не слави као код Руса. Код Руса веома много људи остаје до краја, сећам се свог првог доласка у Русију, људи су на Васкрс стајали у храму до пет сати ујутру, зато што је метро почињао да ради тек у то време. И баке су остале у храму, чекале су да оду кући – то ме је веома запањило! А у Грчкој сам видео нешто друго: људи су долазили на почетак службе, обилазили су храм у литији, читало се Јеванђеље, затим су правили ватромет у дворишту и... сви су се разилазили. Ишли су или кући или у ресторан да једу овчетину. И само су свештеници, епископ и врло мали број људи остајали, молили се у храму за време васкршњег канона и Литургије. У сваком случају, то сам видео у Атини 1970-их година – два или три пута. То ми је било врло чудно.
И у Румунији сам био 3-4 пута, обилазио сам манастире, то је веома занимљиво, зато што има великих обитељи, које су као градови – посебно женских. Монашки живот у Румунији није пострадао за време владавине Чаушескуа, и уопште Црква је мало пострадала у поређењу с другим земљама источне Европе. Њихова вера је веома жива! Премда има и много сујеверја. Чудни су њихови обичаји које Руси уопште не схватају. На пример, свештеник после службе често скида одежде и баца их у народ.
— Зашто?
— Као благослов! А народ целива ове одежде.
— Да ли сваки народ Јеванђеље доживљава на свој начин?
— Да, и то је нормално. Наравно, постоји истина, али се касније ова истина претаче у свакодневни живот, у обреде – на различите начине, и сваки народ стиче светиње, између осталог и своје, које изузетно поштује. На Западу је, по мом мишљењу, нестало овакво поштовање светиња. Православни ходочасници који посећују Рим то увек примећују: постоји мноштво моштију, али су оне увек испод стакла. Мошти, наравно, не чине чуде, вера чини чуда. Али у многим људима кроз додир са светињом вера постаје јача и живља.
 |
| Високо-Петровски манастир |
— Мислим да је Католичка црква много изгубила кад је дозволила да се богослужење врши на савременим језицима. Да, људи боље разумеју мису, то је истина, али бих рекао да је разумеју и превише добро. Односно, миса је за њих престала да буде тајанствена, постала је обична. Нисам сигуран да је то добар резултат.
Не кажем да је све што се тиче Ватиканског сабора било лоше. Не, било је много тога доброг. На пример, католици су почели више да читају Библију, док је раније – причао ми је један католик из Шпаније – Библија била неприкосновена, чувала се код куће испод стакла као реликвија.
Али знате, кад су почеле литургијске реформе у Католичкој цркви, ја сам био младић, и много тога што се дешавало није ми се свидело од самог почетка. Али се сећам једног: свештеник је почео да служи окрећући се лицем према народу, а не према истоку. Сви људи су говорили: «Како је занимљиво, сад ћемо видети нешто што нисмо видели раније – све ове свете радње; можда ћемо чак видети како се хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв!» Онда је свештеник почео да чита све тајне молитве наглас. «Како је то изванредно, - говорили су људи, - све ћемо чути.»
—И зар то није изванредно?
— То је било добро први, други, трећи, десети пут, а онда је нестала тајанственост, све је постало врло свакодневно и досадно. И чини ми се да би било боље кад би се тајне молитве у Католичкој цркви читале тајно. Људи би за то време били пажљивији. А сад су се реформе претвориле у литургијске ужасе који се дешавају сваки пут кад свештеник жели да унесе нешто ново у службу заборављајући да је понављање основа обреда.
— Зар то не изазива досаду?
— Понекад да, понекад не. Све зависи од човека.
Док сам био дечак и кад су се католичка богослужења обављала на латинском, сећам се да су католици одлично све схватали, пошто је свако имао молитвеник, где су све молитве биле написане и на латинском и на савременом језику. Знали су шта се дешава. А код православаца је традиција праћења Литургије с књигом у рукама слабо развијена. И зато многи не схватају практично ништа од онога што се дешава, посебно каноне – они су тешки чак и за људе који добро знају црквенословенски! На пример, мој омиљени канон је други Божићни канон, поебно девета песма. Њен садржај је веома сложен и не знам ко може да га схвати кад га само чује: «Љубити убо нам јако безбједноје страхом удобеје молчаније, љубовију же Дјево, пјесни ткати, спротјажено сложенија, неудобно јест; но и, Мати, силу, јелико јест произволеније, дажд.»* Али кад човек све разуме, ове речи остављају веома снажан утисак на верника!
Први руски Васкрс
— Оче Константине, како су протицали Ваш први Васкрс у Русији и Ваш први Велики пост у новом својству?
— Духовно ми није било тешко, а физички – мало.
— Да ли Вам је било тешко да постите?
— Није ми било тешко да постим, морам рећи да ми се манастирска храна свидела чак више од уобичајене хране, зато што није било рибе, коју баш много не волим, али је било разних маринираних салата, које ми се веома свиђају! Било ми је тешко нешто друго: прва недеља Великог поста с богослужењима од 4-5 сати ујутру и с вечерњим читањем канона Андреја Критског; било ми је тешко да правим метаније, ипак имам већ 60 година; постриг ми је био физички тежак. Али мојој души веома пријају дуга богослужења! А то што сам први пут могао да се причестим на Литургији Пређеосвећених дарова... то ми је веома помогло. Заиста сам био одушевљен! И то што сам се први пут причестио у православној цркви на Васкрс ми много значи.
— Шта је за Вас најдрагоценије у садашњем, монашком животу?
— Богослужбени манастирски живот. То ме је увек веома привлачило! Веома се надам да ћу спојити монашки живот и предавања. У Русији је било монаха који су се бавили науком, који су писали велика дела о догматици, о литургици – као што су, на пример, митрополит Макарије (Булгаков) и многи други. И у нашем Високо-Петровском манастиру постоје услови за такав стваралачки рад.
— Предавали сте историју Руске Цркве и словенских Цркава још у време кад сте донели одлуку да одете у Русију?
— Да, молио сам за прелазак у Православље још пре три-четири године, процес је веома дуго трајао. Већ сам редовно одлазио на православна свеноћна бденија и на Литургију сваке недеље, али се, разуме се, нисам причешћивао. И кад сам већ добио одговор, још 8 месеци сам живео међу језуитима, зато што је требало наћи замену за моја предавања. Они су све знали и нису ме спречавали, чак ни кад су сазнали да већ стојим на прагу Православне Цркве.
Знате, желим да истакнем да иако сам примио Православље и сматрам да је Православље истинска вера, не говорим о одбојности или о мржњи према католицима и католицизму, напротив, у њему има много тога доброг и неки његови аспекти ми се још увек свиђају.
— Који, на пример?
— На пример, француска католичка књижевност XИX века – не религиозна, већ уметничка на религиозне теме. Жорж Бернанос** - увек га читам, он је веома утицао на мене.
— Навикавамо се на оно што нам је дато као да се подразумева. Руси су навикнути на Православље, иако понекад немају појма о његовој суштини. Шта би сте нам Ви рекли, шта је по Вашем мишљењу главно у вери која је за нас тако уобичајена?
— За мене је то увек богослужење, црквено појање и... руска религиозна књижевност XIX века. Чини ми се да је Православље истина и права вера, која је потпуно, без промена сачувала древно предање, древну традицију. А традицију не треба потцењивати, она је веома важна за људе: без предања, без наследства, човек не може да се оствари у овом свету, не може да живи пуним животом.
Јеромонах Константин (Симон) (Цонстантин (Симон)) рођен је 1955. године у Њу-Џерсију (САД) у мађарско-украјинској породици. Крштен је у католичанство. У периоду 1973-1978. године студирао је философију и теологију на Римским католичким универзитетима. За свештеника Римокатоличке цркве је рукоположен 1980. године. У периоду 1978-1982. године школовао се на Папском институту за Исток у Риму, где му је додељено звање доктора за дисертацију «Алексеј Тот и православни покрет“. У годинама 1982-1984. обављао је пастирску праксу у руским заједницама у Белгији и Француској. У Белгији је на радију водио емисије на руском језику, а у Француској је неколико месеци радио у Руском центру. У периоду 1984-1987. године проучавао је балканску филологију и славистику на Универзитету Лудвига Максимилијана у Минхену. Од 1987. године је држао предавања о историји Русије и Балкана на Папском институту за Исток, предавао је историју Руске Цркве на различитим универзитетима Северне Америке. Оцу Константину је 1994. године додељено звање професора словенске и руске историје. У периоду 2007-2011. године био је заменик ректора Папског института за Исток. Осим бављења професорском делатношћу, био је саветник Папског савета за хришћанској јединство, као и Екуменске папске комисије за припрему прославе друге хиљадугодишњице Христовог Рођења.
Фома.Ру
Валерија Михајлова (Посашко)
Са руског Марина Тодић
извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар