У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драги моји, данас нам Света Црква вели да говоримо о Првом Васељенском Сабору светих отаца, који се састао 325. године у граду Никеји. И то је због тога што се ради, у суштини, о вери нашој, о Цркви нашој, о спасењу нашем. Јер, основни плод труда Првог Васељенског Сабора је Символ Вере, који исповедамо и до дана данашњег.
Седам првих његових чланова који утврђују веру у Јединог Бога Оца и у Јединог Господа Исуса Христа као Сина Божијег први пут су били изречени и били су крајње читко и јасно изражени управо на том Сабору светих отаца.
Једина Света, Саборна и Апостолска Црква - стуб и утврђење истине - то је онај спасилачки ковчег у којем, хранећи се Божанском благодаћу, сазрева семе у Живот Вечни. И јавила је света Црква пророке и апостоле, и узгаја она, од свог рођења па до данашњег дана, оце - учитеље Цркве, и храни она народ Божији. И свега, баш свега има у том ковчегу за живот: и мудраца-научника, и простака-премудрих - код Бога ни у чему нема недостатака. Бог умудрује просте у нужно време. И Бог послушањем Мајци-Цркви чува мудраце од семена трулежи - од гордости. Све док је човек у крилу Цркве - он је спасен. Дух Свети испуњава Божанским разумом Цркве и њу саму, и нас у њој.
И чува Света Црква историју своју од дана оснивања, сећање њено брижно чува имена и дела оних светих отаца, који су од апостола преузели, и у догмате возвисили, и животима својим проповедали то што је на сва времена утврдило васељену у истини. У тој јединственој истини, која чини човека слободним и дарује му Живот Вечни.
Седам Васељенских Сабора светих отаца - то су седам стубова Цркве Христове. И сваком од њих Црква одаје своју почаст, свој помен. Зато што су они, у разним временима и разним околностима, у току целе историје Цркве чинили велико Божије дело, зидајући непогрешиви саборни разум Цркве.
Данас је дан слављеничког сећања на богоносне оце Првог Васељенског Сабора.
После гоњења и мучеништва првих векова хришћанства, када је непријатељ сваке истине - ђаво, одувек устајући против истине покушавао да уништи Цркву страхом од смрти и мучења, Црква не само да није погинула, него је, окрепнувши у патњама, породила цели збор светих мученика и исповедника вере Христове, који су постали семена нових хришћана.
Почевши са IV веком, непријатељ изобреће нови, страшнији начин да сруши веру и Цркву, извраћајући истину и јединство вере у Христа: јављају се јереси и расколи. Слуге таме почеле су да протурају вероломство под видом вере, антихриста под видом Христа, прикривајући лаж нечим што је налик на истину, и стремили су да униште истину. Вукови у овчијој кожи ушли су у тор Цркве, кријући своју грабљиву природу цитатима из Светог Писма.
Једна од првих јереси која је потресла Цркву и која је дуго времена поражавала Цркву, била је јерес Арија, презвитера црквеног. Горди човеков разум је први пут покушао да направи грозну подвалу: да објави Богочовека Христа - Човеком Исусом из Назарета. А признање Божанствености Христа Спаситеља неодвојиво је везано са вером у Цркву. И Црква је са посебним напрезањем свих својих сила бранила ту истину јединосушности оваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем. Јер разум Цркве је Духом Светим увек утврђивао да Христос није само Велики Учитељ; Он је - Спаситељ света, Који је дао човечанству нове снаге, Који је обновио човечанство.
Ми нисмо од Христа Спаситеља нашега добили само учење, него сам живот - живот не према стихијама света овога, где господаре гордост и самољубље, него живот по Христу, са примером Његовог самоодрицања и љубави.
Вера у Спаситеља Бога неодвојиво је везана са вером у спаситељност Цркве, та је вера дата Самим Христом. "... Сазидаћу Цркву Моју, и врата ада јој неће одолети" (Мт. 16, 18).
Из речи Самог Исуса Христа види се несаломљива веза између истините Цркве и истине Његовог Богосиновљевства... "Бог је послао у свет Јединородног Сина Својег, да бисмо ми добили живот кроз Њега" (1 Јн. 4, 9). Христос, оваплоћени Син Божији, обновио је човекову природу, саздао је Цркву, послао је Духа Светог и тиме положио почетак новог живота.
Светитељи Божији су једним устима, једним срцем изрекли од безумника тлачену истину и возвисили је у догмат Цркве на сва времена.
Испричаћу вам неколико живих примера из дела Првог Васељенског Сабора. Триста осамнаест духоносних отаца је присуствовало на њему. На том су Сабору били мудраци богослови, били су и духоносни простаци, али су они свима нама јавили идеал јединственог црквеног друштва - Цркву Христову, где је један дух, једна вера, један ум Христов... "Да будете једно, као што Ми једно јесмо" - предсказивао је Христос о Цркви (Јн. 17, 22).
Светитељ Атанасије Александријски штитио је истину богословским трактатима. Силама своје живе вере штитио је веру светитељ Спиридон Тримифунтски. Доказујући јединство трију ипостаси Божанства, он је узео у руке циглу и стиснуо је тако јако, да је одоздо потекла вода, одозго је плануо огањ, а у његовој руци је остао прах земље.
"Овде су три стихије, а цигла је само једна, - рекао је тада светитељ Божији. Тако је и у Пресветој Тројици: три Лица, а Божанство једно". Просто и убедљиво посрамила је Премудрост Божија човекове заблуде.
Али и даље је продужавао своју реч светитељ, обраћајући се противнику. Слушајте, драги моји, нама, убогим у вери, данас су обраћене речи светог Божијег човека из IV века. "Слушај, философе, шта ћу да ти кажем: ми верујемо да је Свемогући Бог из ничега саздао Својом Речју и Духом небо и земљу, човека и сав видљиви и невидљиви свет. Реч - то је Син Божији, Који је сишао ради наших грехова на земљу, родио се од Деве, живео са људима, страдао, умро за наше спасење и затим васкрсао, искупивши Својим патњама првородни грех и саваскрсао Собом цели човечански род. Ми верујемо да је Он Јединсоуштан и Равночастан Оцу, и верујемо томе без икаквих лукавих измишљотина, јер је тајну ову докучити људским разумом немогуће".
И када је ово чуо философ-аријанин, односно, не чуо, него осетио, када је прозрео величанствену истину, закључану у простоти неизвештачене речи, ускликнуо је, поражен: "Слушајте! Док се парничење са мном водило помоћу доказа, ја сам против једних супротстављао друге доказе и својом уметношћу у спорењу одбијао све чиме су ми парирали. Но, када је, уместо доказа који долазе од разума, из уста овога старца почела да излази нека нарочита сила, докази су постали немоћни против ње, онако, како се човек не може противити Богу. А ако неко од вас може да мисли овако, као ја, нека поверује у Христа и заједно са мном нека следи за овим старцем, чијим је устима говорио Сам Бог".
Делатан ревнитељ о правди Божијој био је на том Васељенском Сабору свима нама посебно омиљени и поштовани светитељ Никола Мирликински. Његова света рука се била подигла да запуши уста богохулника-јеретика Арија.
Оци Сабора беху казнили светитеља Николу због претеране ревности, лишивши га почасти свештеничког чина и закључавши га у тамницу. Али Господ, Који је Духом Светим присуствовао у делима тог Сабора, одмах је вратио затворенику његову стару славу. Многи учесници Сабора су истовремено видели како Господ Сам уручује светитељу Николи Свето Јеванђеље, а Мајка Божија полаже на њега светитељски омофор.
Каква је даља судбина јересиарха и јереси његове?
Дуго је још боловала Црква од те болести. Арије, мада је био низложен на Сабору, стрпљивошћу и милошћу Божијом је још био остављен Господом на покајање још десет година. Али он није изменио своју зверску природу, продужио је да тврдоглави у јереси. Наговорио је своје једномишљенике да се одвоје од Цркве. Они су организовали своје самосталне саборе, своје исповедање вере. Имали су јеретици и високих покровитеља у власти, али већ ништа више није могло вратити јереси живот - она се распадала, и у њеној средини појављивале су се нове секте.
То је била предсмртна агонија ове јереси; Црква је на Сабору отсекла неизлечиво болесну грану. Одбачена од Цркве, не хранећи се животним соковима Божанске истине, она је умирала. Умро је 336. године нечасном смрћу и њен оснивач Арије, а савременици, поражени очигледно Божијом казном, што се видело из његовог краја, поредили су његову смрт са Јудином. Очигледно, такав је удео свих издајника истине, јуда свих времена, укључујући и наше.
"Смрт грешника је страшна..." (Пс. 33, 22).
"Бог не трпи исмејавање" (Гал. 6, 7).
Арије је умро. Али није умро онај који је заложио зло у ум и срце и уста несрећног отступника. Није умро ђаво - неуморни отац лажи и сваке неправде. И до данашњег дана он ради свој посао. Он покушава да њему недоступно небо и Небеску Цркву рани на земљи, гонећи Цркву земаљску.
Није лако наговорити људе на потпуно безбожје и богохулништво, његов сопствени демонски вид је одвратан за човека. Али и тај пут је пробао непријатељ рода човечанског, и не без успеха. Седамдесет је година безбожништву у Русији, и његове плодове ми жањемо данас. О њима нема потребе много говорити. Видимо их својим очима и на себи осећамо.
Непријатељ иде околним путевима, све своје силе усмеравајући управо на уништење истините Цркве Божије, путем одвајања хришћанства од Цркве. Он барем зна, да ће без Цркве људи свакако доћи до бозбожништва, изгубити спасење, и земаљска смрт родиће вечне муке.
Погледајмо, драги моји, данашње стање Цркве и духовно стање људи нашег времена. Оценимо данашњи дан и рецимо себи, спасава ли се свет, или му је погибија спремљена? У Цркви ли смо ми Божијој и истинитој, или дух лажи и ласке и у нама има свој удео? Јер погледајте, каква је пролећна поплава захватила свет данас. Црква једна, друга, трећа, ни пребројати их човек не може. И све истините, и свака - најправија.
Али како то? Не постоје, авај, двије истине. И Христос је сведочио о Себи: "Ја јесам Пут и Истина и Живот" (Јн. 14, 6).
Али у каквој је Цркви Христос? Или се и Он разделио? Какву Цркву би Он данас изабрао? Ама, никакву! Он ју је, ономад, саздао јединствену и нераздељиву, у време Свога земаљског странствија, саздао је за сва времена до окончања века (света). И у њој једној Он пребива, жив и делатан. И друге Цркве нема, и бити не може.
Па, која је то једна?
Драги наши, та јединствена Црква је она, која чува чисто и неповређено хришћанско учење. Човек - то је лош чувар. Веран је и неизменљив само Бог, и само Он у бурном животном мору вековима може да сачува истину неизмењеном. И само се наша Црква, која право прославља Правду и Истину, свима у свету - и хришћанским, и другим вероисповедима - још увек назива Православном. Па и сами непријатељи Цркве, шкргућући на њу зубима и изгарајући да је униште, такође сведоче о њој, именујући је Црквом Православном.
Подсетите се, како Пилат, који је осудио Христа, сведочи о Њему истину, да је Он Цар Јудејски; и првосвештеник, који је предводио преступнички синедрион, прориче истину Божију: "... боље је да један човек умре за народ" (Јн. 18, 14).
И тако је увек, и у свему. Истину покопати не можеш. Њу Бог чува и сведочи је свету, чак и устима противника истине.
Апостолско пријемство које Свети Дух чува у Цркви и које јавља пријемствену благодат и силу Божију у Тајнама Цркве - још су један веран признак истинитости наше Цркве.
Све су то апостоли добили од Христа и предавали у наследство полагањем својих руку на своје ученике. И сви су, до данашњих дана, јединствени. У Православној Цркви видимо ми данас испуњавање речи првосвештеничке молитве Христа: "Да буду сви једно; као Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, тако и они да буду у Нама једно..." (Јн. 17, 21).
И последњи, најразумљивији за нас признак истинитости наше Свете Православне Саборне и Апостолске Цркве јесу њена страдања. Њих је даровао Цркви Христос, Он их је њој заповедио: "Онај који следи за Мном, да одбаци себе, да узме крст свој и према Мени иде" (упореди: Мт. 16, 24).
Одбаци ли човек земаљска блага и прими бијење, шамаре, подсмехе и запљувавања, прими ли прогањање не само на један дан, него колико Господ да - он је Божији.
Одбаци ли недуговечно човечије мудровање, прими ли саборни разум Цркве и постане ли он ум боговидни - тада ће он сам по себи да се промени, и јереси неће чак моћи ни да му се приближе. И Божанска љубав ће га сачувати од раскола - и он је - несумњиво Божији.
И Још једно веома важно питање, драги моји, чеда Божија. Може бити, тешко се човеку снаћи - која је то Црква истинита? Недостаје нам понекад ни знања, ни разума, ни вере.
Шта је истина, где је она, у чему? Како је увидети, ако данас у свету, као на птичјем базару, сви урлају своје - неко гласније, неко заводљивије. Тешко се снаћи човеку, али није тешко ђаволу. Он је непријатељ истине, он је непогрешиво и увек може препознати, увек је налази и неуморно је прогони. Погледајте, која се Црква у томе може упоредити са Црквом Православном?
Прогањања су смењивала једна друге са нападима разних јереси, јереси су производиле расколе, расколи су отхрањивали потпуно неверје, безбожништво. А Света Православна Црква је још увек жива, некада за извесно време сасвим занемоћала и измучена, прогоњена непријатељем, али не остављена Богом, Њим је она и жива, Њим ће она да живи до дана када дође крај свету.
Не морамо да се загледамо дубоко у прошлост, можемо узети данашњи дан и недавни јучерашњи дан Цркве наше.
"Када су се насмејали над Њим (над Христом), скинули су са Њега хаљине Његове и одели Га у сопствену њихову одећу, и повели Га, да Га распну" (Мк. 15, 20).
Зар не видимо у тим речима, како верно иде за својим Христом Спаситељем наша Црква?
Прогањања у XX веку од стране богобораца превазишла су сва претходна гоњења по својој жестокости. Богоборци су у нашем веку истребили више хришћана, него за сва претходна времена, узета заједно. Они су бесчастили Цркву, као што су у своје време бесчастили Христа, извршавајући насиље над савешћу њених јерарха, над савешћу народа Божијег.
А сада, када се и без тога "мало стадо" још више смањило, а народ наш више и није Божији, дошавши у атеизму и одрицању сваке духовности до крајњих граница, када се, застрашивши се смрада трулежи и смрти на које му миришу будућа времена, и када се враћа полако ка вери, ка Богу, исти онај човекоубица ђаво стоји на стражи. Његовим наређењем цели букет свакаквих вера и изобиље свакаквих цркви и секти спремни су да прихвате оне који су се зажудели спасења.
Овде су и римо-католици, богати парама и користољубљем. Хоће ли се они који код њих дођу помучити да узнају, ко су они? Неће ли им изоштрити пажњу чињеница да су они до XИ века били наши, али су отишли од нас, и по томе су сви сазнали, да они нису наши. "Јер да су они наши, остали би са нама..." (1 Јн. 2, 19). Да, они себе називају хришћанима, али нису сачували верност, нарушили су догмате. И отсекла их је Црква, и оставио их је Бог. Отпавши од Цркве, латинство је отпало од љубави Божије.
Ту је и црква протестантска, која се родила у XVI веку од раскола с Римом. За протестанта је истина само оно што се њему свиђа, што он сам сматра за истину.
Ту су и унијати, који се префарбавају у Православље.
И секте хришћанске: баптисти, педесетници, и други, који мудрују о Христу, али су отишли од Његове Цркве.
Одвикнути у току дугих лета да мисле по-црквеном, руски људи су данас изгубили мисао о Цркви као о новом животу. Њихов поглед на веру као само на учење које се прихвата умом, супротставља Јеванђеље и Христа - Цркви, и чини веру безживотном.
Ако има Јеванђеља, и има Христоса, али нема Цркве - то значи да - нема ни спасења.
Опет се смеје непријатељ Цркви, као што се подсмејавао над исмејаним Христом, и пут Цркве на своју Голготу се продужава.
Онемоћалој, обескрвљеној, обезљуђеној Руској Православној Цркви наваљивају још и тај крст, на којем ће је и даље распињати. Њој враћају, и то још како, да се ни отказати не може, разрушена до темеља здања храмова, заборављене манастире, према којима је пут зарастао густим шибљем. А непријатељ за то време и у јединство православних хришћана сеје свој коров - разноумље и раздор. И на погубан свима пример, брат који пије из једне Чаше са братом, и који једе на једној Трпези Господњој, захтева свој посебан удео у наслеђу Божијем.
Плачемо ми пред Господом о ожесточењу наше браће у иностранству, плачемо о помрачењу наше старије и рођене, увек љубљене Цркве Православне на Украјини. Па тамо, на Дњепру, упалила се прва свећа Православља. Воде Дњепра су за нас постале воде Јордана. А труд и молитве Кијево-Печерских подвижника просветили су Православљем сву, тада паганску, Русију.
А данас "... брат се са братом суди, и при том пред неверницима" - прекором одзвања Свето Јеванђеље (1 Кор. 6, 6).
Али к о ћ е т о д а ч у ј е ?
Ђаво дивља, сада већ рукама верника, рукама православних.
А како другачије схватити и још саблажњивије учење које духовно подивљалом човеку шапуће: "Бог је један, приђи к њему и сутра ћеш ти сам постати Бог!"
А омладина хоће да она буде Бог, омладина хоће да управља и да влада. И ево, она се већ код индуиста, будиста и кришнаита учи духовности, и источњачки култови иду на завојевање Православне Русије.
Безумно занимање окултизмом, то добровољно радознало обраћање к бесовима, на почетку постаје трагедија, а потом се окончава погибијом оних које су у то намамили.
Колико је таквих, живих телом али мртвих душом унакажених живота ушло данас у ограде Цркве; колико људи лежи на прагу Цркве, а нема снаге да уђе у њу са разумевањем, јер је за многе већ наступила духовна смрт. И бесови, који примају облик Анђела светлости, сугеришу помислима, говоре са трибина, урлају са свих средстава информисања. "Човек - то је наш бог!", "Бићете као богови! Бићете виши од богова!" И опет се понавља историја пада. Прародитељи су пали из раја на земљу, савремени богови падају са земље у ад.
Оправдано звучи упозорење: "Гледајте, браћо, да се ко од вас не би занео мудровањем и празним ласкањем, по предању човечанском, по стихијама света, а не по Христу..." (Кол. 2, 8).
"Због тога се и јавио Син Божији, да би разрушио дела ђавола" (1 Јн. 3, 8).
Али ко ће да их разруши данас, ова страшна дела, ако се Син Божији изгони, ако га људи заборављају? Уместо поклоњења и захвалности за Његову велику жртву, опет долази идолопоклонство, које служи плоти и бесовима.
Драги моји, не сме се у наше време живети не размишљајући својом главом.
Све нас, чак и оне који су одавно у огради Цркве, искушава сила свакаквих саблазни, а између осталих и сила нове религиозне свести лажне хришћанске духовности. И у свему томе се показује апокалиптичка слика "великог отступљења", које ће захватити сав човечански род пред крајем света, о чему нам сада напомиње Господ свакодневно.
Мислите ли да је Господ случајно попустио да се оскрнаве светиње на Голготи у храму Гроба Господњег? Не наговештава ли то да је одлучни, последњи период борбе ђавола са Богом и са Христом Његовим близу?
Чувајте се, драги моји, да вас ко не превари! Крепко се држите за Православље. Брижно чувајте благодат, даровану нама Богом! Будите бодри и молите се. У тишини се трудите за спасење своје по заветима Господа, по руководству и науку светих отаца. Не заборављајте, него осмишљавајте речи Господње: "... ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8, 36).
Ево где је слобода! Ево где је спасење!
Ум је свезан чворовима незнања, заблуда, сујеверја, недоумица. Он се копрца, али се ископрцати не може. Прилепи се зато к Господу, и Он ће просветлити таму твоју и растргнуће све чворове у којим се умара ум твој.
Вољу вежу страсти и не дају јој простора да дејствује; копрца се и она, као човек коме су руке и ноге завезане, и ишчупати се не може. Али прилепи се зато к Господу, и Он ће дати теби самсонову снагу, и почупаће све чворове неправде којим си везан.
Срце облажу непрекидне бриге и предаха му не дају. Али прилепи се к Господу, и он ће те умирити; и ти ћеш, имајући мир у себи и све око себе светло гледајући, без препрека корачати са Господом кроз мрак и таму живота овог, ка блаженој, радости и пространства пуној вечности.
Слава Бесмртном Богу Оцу Невидљивом!
Слава Бесмртном Богу Сину, Који се јавио у плоти!
Слава Бесмртном Богу Духу, који је говорио кроз пророке, апостоле и свете оце!
Пресвета Тројицо, слава Теби!
Амин.
Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Светосавље.орг
извор: православие.ру
Драги моји, данас нам Света Црква вели да говоримо о Првом Васељенском Сабору светих отаца, који се састао 325. године у граду Никеји. И то је због тога што се ради, у суштини, о вери нашој, о Цркви нашој, о спасењу нашем. Јер, основни плод труда Првог Васељенског Сабора је Символ Вере, који исповедамо и до дана данашњег.
Седам првих његових чланова који утврђују веру у Јединог Бога Оца и у Јединог Господа Исуса Христа као Сина Божијег први пут су били изречени и били су крајње читко и јасно изражени управо на том Сабору светих отаца.
Једина Света, Саборна и Апостолска Црква - стуб и утврђење истине - то је онај спасилачки ковчег у којем, хранећи се Божанском благодаћу, сазрева семе у Живот Вечни. И јавила је света Црква пророке и апостоле, и узгаја она, од свог рођења па до данашњег дана, оце - учитеље Цркве, и храни она народ Божији. И свега, баш свега има у том ковчегу за живот: и мудраца-научника, и простака-премудрих - код Бога ни у чему нема недостатака. Бог умудрује просте у нужно време. И Бог послушањем Мајци-Цркви чува мудраце од семена трулежи - од гордости. Све док је човек у крилу Цркве - он је спасен. Дух Свети испуњава Божанским разумом Цркве и њу саму, и нас у њој.
И чува Света Црква историју своју од дана оснивања, сећање њено брижно чува имена и дела оних светих отаца, који су од апостола преузели, и у догмате возвисили, и животима својим проповедали то што је на сва времена утврдило васељену у истини. У тој јединственој истини, која чини човека слободним и дарује му Живот Вечни.
Седам Васељенских Сабора светих отаца - то су седам стубова Цркве Христове. И сваком од њих Црква одаје своју почаст, свој помен. Зато што су они, у разним временима и разним околностима, у току целе историје Цркве чинили велико Божије дело, зидајући непогрешиви саборни разум Цркве.
Данас је дан слављеничког сећања на богоносне оце Првог Васељенског Сабора.
После гоњења и мучеништва првих векова хришћанства, када је непријатељ сваке истине - ђаво, одувек устајући против истине покушавао да уништи Цркву страхом од смрти и мучења, Црква не само да није погинула, него је, окрепнувши у патњама, породила цели збор светих мученика и исповедника вере Христове, који су постали семена нових хришћана.
Почевши са IV веком, непријатељ изобреће нови, страшнији начин да сруши веру и Цркву, извраћајући истину и јединство вере у Христа: јављају се јереси и расколи. Слуге таме почеле су да протурају вероломство под видом вере, антихриста под видом Христа, прикривајући лаж нечим што је налик на истину, и стремили су да униште истину. Вукови у овчијој кожи ушли су у тор Цркве, кријући своју грабљиву природу цитатима из Светог Писма.
Једна од првих јереси која је потресла Цркву и која је дуго времена поражавала Цркву, била је јерес Арија, презвитера црквеног. Горди човеков разум је први пут покушао да направи грозну подвалу: да објави Богочовека Христа - Човеком Исусом из Назарета. А признање Божанствености Христа Спаситеља неодвојиво је везано са вером у Цркву. И Црква је са посебним напрезањем свих својих сила бранила ту истину јединосушности оваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем. Јер разум Цркве је Духом Светим увек утврђивао да Христос није само Велики Учитељ; Он је - Спаситељ света, Који је дао човечанству нове снаге, Који је обновио човечанство.
Ми нисмо од Христа Спаситеља нашега добили само учење, него сам живот - живот не према стихијама света овога, где господаре гордост и самољубље, него живот по Христу, са примером Његовог самоодрицања и љубави.
Вера у Спаситеља Бога неодвојиво је везана са вером у спаситељност Цркве, та је вера дата Самим Христом. "... Сазидаћу Цркву Моју, и врата ада јој неће одолети" (Мт. 16, 18).
Из речи Самог Исуса Христа види се несаломљива веза између истините Цркве и истине Његовог Богосиновљевства... "Бог је послао у свет Јединородног Сина Својег, да бисмо ми добили живот кроз Њега" (1 Јн. 4, 9). Христос, оваплоћени Син Божији, обновио је човекову природу, саздао је Цркву, послао је Духа Светог и тиме положио почетак новог живота.
Светитељи Божији су једним устима, једним срцем изрекли од безумника тлачену истину и возвисили је у догмат Цркве на сва времена.
Испричаћу вам неколико живих примера из дела Првог Васељенског Сабора. Триста осамнаест духоносних отаца је присуствовало на њему. На том су Сабору били мудраци богослови, били су и духоносни простаци, али су они свима нама јавили идеал јединственог црквеног друштва - Цркву Христову, где је један дух, једна вера, један ум Христов... "Да будете једно, као што Ми једно јесмо" - предсказивао је Христос о Цркви (Јн. 17, 22).
Светитељ Атанасије Александријски штитио је истину богословским трактатима. Силама своје живе вере штитио је веру светитељ Спиридон Тримифунтски. Доказујући јединство трију ипостаси Божанства, он је узео у руке циглу и стиснуо је тако јако, да је одоздо потекла вода, одозго је плануо огањ, а у његовој руци је остао прах земље.
"Овде су три стихије, а цигла је само једна, - рекао је тада светитељ Божији. Тако је и у Пресветој Тројици: три Лица, а Божанство једно". Просто и убедљиво посрамила је Премудрост Божија човекове заблуде.
Али и даље је продужавао своју реч светитељ, обраћајући се противнику. Слушајте, драги моји, нама, убогим у вери, данас су обраћене речи светог Божијег човека из IV века. "Слушај, философе, шта ћу да ти кажем: ми верујемо да је Свемогући Бог из ничега саздао Својом Речју и Духом небо и земљу, човека и сав видљиви и невидљиви свет. Реч - то је Син Божији, Који је сишао ради наших грехова на земљу, родио се од Деве, живео са људима, страдао, умро за наше спасење и затим васкрсао, искупивши Својим патњама првородни грех и саваскрсао Собом цели човечански род. Ми верујемо да је Он Јединсоуштан и Равночастан Оцу, и верујемо томе без икаквих лукавих измишљотина, јер је тајну ову докучити људским разумом немогуће".
И када је ово чуо философ-аријанин, односно, не чуо, него осетио, када је прозрео величанствену истину, закључану у простоти неизвештачене речи, ускликнуо је, поражен: "Слушајте! Док се парничење са мном водило помоћу доказа, ја сам против једних супротстављао друге доказе и својом уметношћу у спорењу одбијао све чиме су ми парирали. Но, када је, уместо доказа који долазе од разума, из уста овога старца почела да излази нека нарочита сила, докази су постали немоћни против ње, онако, како се човек не може противити Богу. А ако неко од вас може да мисли овако, као ја, нека поверује у Христа и заједно са мном нека следи за овим старцем, чијим је устима говорио Сам Бог".
Делатан ревнитељ о правди Божијој био је на том Васељенском Сабору свима нама посебно омиљени и поштовани светитељ Никола Мирликински. Његова света рука се била подигла да запуши уста богохулника-јеретика Арија.
Оци Сабора беху казнили светитеља Николу због претеране ревности, лишивши га почасти свештеничког чина и закључавши га у тамницу. Али Господ, Који је Духом Светим присуствовао у делима тог Сабора, одмах је вратио затворенику његову стару славу. Многи учесници Сабора су истовремено видели како Господ Сам уручује светитељу Николи Свето Јеванђеље, а Мајка Божија полаже на њега светитељски омофор.
Каква је даља судбина јересиарха и јереси његове?
Дуго је још боловала Црква од те болести. Арије, мада је био низложен на Сабору, стрпљивошћу и милошћу Божијом је још био остављен Господом на покајање још десет година. Али он није изменио своју зверску природу, продужио је да тврдоглави у јереси. Наговорио је своје једномишљенике да се одвоје од Цркве. Они су организовали своје самосталне саборе, своје исповедање вере. Имали су јеретици и високих покровитеља у власти, али већ ништа више није могло вратити јереси живот - она се распадала, и у њеној средини појављивале су се нове секте.
То је била предсмртна агонија ове јереси; Црква је на Сабору отсекла неизлечиво болесну грану. Одбачена од Цркве, не хранећи се животним соковима Божанске истине, она је умирала. Умро је 336. године нечасном смрћу и њен оснивач Арије, а савременици, поражени очигледно Божијом казном, што се видело из његовог краја, поредили су његову смрт са Јудином. Очигледно, такав је удео свих издајника истине, јуда свих времена, укључујући и наше.
"Смрт грешника је страшна..." (Пс. 33, 22).
"Бог не трпи исмејавање" (Гал. 6, 7).
Арије је умро. Али није умро онај који је заложио зло у ум и срце и уста несрећног отступника. Није умро ђаво - неуморни отац лажи и сваке неправде. И до данашњег дана он ради свој посао. Он покушава да њему недоступно небо и Небеску Цркву рани на земљи, гонећи Цркву земаљску.
Није лако наговорити људе на потпуно безбожје и богохулништво, његов сопствени демонски вид је одвратан за човека. Али и тај пут је пробао непријатељ рода човечанског, и не без успеха. Седамдесет је година безбожништву у Русији, и његове плодове ми жањемо данас. О њима нема потребе много говорити. Видимо их својим очима и на себи осећамо.
Непријатељ иде околним путевима, све своје силе усмеравајући управо на уништење истините Цркве Божије, путем одвајања хришћанства од Цркве. Он барем зна, да ће без Цркве људи свакако доћи до бозбожништва, изгубити спасење, и земаљска смрт родиће вечне муке.
Погледајмо, драги моји, данашње стање Цркве и духовно стање људи нашег времена. Оценимо данашњи дан и рецимо себи, спасава ли се свет, или му је погибија спремљена? У Цркви ли смо ми Божијој и истинитој, или дух лажи и ласке и у нама има свој удео? Јер погледајте, каква је пролећна поплава захватила свет данас. Црква једна, друга, трећа, ни пребројати их човек не може. И све истините, и свака - најправија.
Али како то? Не постоје, авај, двије истине. И Христос је сведочио о Себи: "Ја јесам Пут и Истина и Живот" (Јн. 14, 6).
Али у каквој је Цркви Христос? Или се и Он разделио? Какву Цркву би Он данас изабрао? Ама, никакву! Он ју је, ономад, саздао јединствену и нераздељиву, у време Свога земаљског странствија, саздао је за сва времена до окончања века (света). И у њој једној Он пребива, жив и делатан. И друге Цркве нема, и бити не може.
Па, која је то једна?
Драги наши, та јединствена Црква је она, која чува чисто и неповређено хришћанско учење. Човек - то је лош чувар. Веран је и неизменљив само Бог, и само Он у бурном животном мору вековима може да сачува истину неизмењеном. И само се наша Црква, која право прославља Правду и Истину, свима у свету - и хришћанским, и другим вероисповедима - још увек назива Православном. Па и сами непријатељи Цркве, шкргућући на њу зубима и изгарајући да је униште, такође сведоче о њој, именујући је Црквом Православном.
Подсетите се, како Пилат, који је осудио Христа, сведочи о Њему истину, да је Он Цар Јудејски; и првосвештеник, који је предводио преступнички синедрион, прориче истину Божију: "... боље је да један човек умре за народ" (Јн. 18, 14).
И тако је увек, и у свему. Истину покопати не можеш. Њу Бог чува и сведочи је свету, чак и устима противника истине.
Апостолско пријемство које Свети Дух чува у Цркви и које јавља пријемствену благодат и силу Божију у Тајнама Цркве - још су један веран признак истинитости наше Цркве.
Све су то апостоли добили од Христа и предавали у наследство полагањем својих руку на своје ученике. И сви су, до данашњих дана, јединствени. У Православној Цркви видимо ми данас испуњавање речи првосвештеничке молитве Христа: "Да буду сви једно; као Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, тако и они да буду у Нама једно..." (Јн. 17, 21).
И последњи, најразумљивији за нас признак истинитости наше Свете Православне Саборне и Апостолске Цркве јесу њена страдања. Њих је даровао Цркви Христос, Он их је њој заповедио: "Онај који следи за Мном, да одбаци себе, да узме крст свој и према Мени иде" (упореди: Мт. 16, 24).
Одбаци ли човек земаљска блага и прими бијење, шамаре, подсмехе и запљувавања, прими ли прогањање не само на један дан, него колико Господ да - он је Божији.
Одбаци ли недуговечно човечије мудровање, прими ли саборни разум Цркве и постане ли он ум боговидни - тада ће он сам по себи да се промени, и јереси неће чак моћи ни да му се приближе. И Божанска љубав ће га сачувати од раскола - и он је - несумњиво Божији.
И Још једно веома важно питање, драги моји, чеда Божија. Може бити, тешко се човеку снаћи - која је то Црква истинита? Недостаје нам понекад ни знања, ни разума, ни вере.
Шта је истина, где је она, у чему? Како је увидети, ако данас у свету, као на птичјем базару, сви урлају своје - неко гласније, неко заводљивије. Тешко се снаћи човеку, али није тешко ђаволу. Он је непријатељ истине, он је непогрешиво и увек може препознати, увек је налази и неуморно је прогони. Погледајте, која се Црква у томе може упоредити са Црквом Православном?
Прогањања су смењивала једна друге са нападима разних јереси, јереси су производиле расколе, расколи су отхрањивали потпуно неверје, безбожништво. А Света Православна Црква је још увек жива, некада за извесно време сасвим занемоћала и измучена, прогоњена непријатељем, али не остављена Богом, Њим је она и жива, Њим ће она да живи до дана када дође крај свету.
Не морамо да се загледамо дубоко у прошлост, можемо узети данашњи дан и недавни јучерашњи дан Цркве наше.
"Када су се насмејали над Њим (над Христом), скинули су са Њега хаљине Његове и одели Га у сопствену њихову одећу, и повели Га, да Га распну" (Мк. 15, 20).
Зар не видимо у тим речима, како верно иде за својим Христом Спаситељем наша Црква?
Прогањања у XX веку од стране богобораца превазишла су сва претходна гоњења по својој жестокости. Богоборци су у нашем веку истребили више хришћана, него за сва претходна времена, узета заједно. Они су бесчастили Цркву, као што су у своје време бесчастили Христа, извршавајући насиље над савешћу њених јерарха, над савешћу народа Божијег.
А сада, када се и без тога "мало стадо" још више смањило, а народ наш више и није Божији, дошавши у атеизму и одрицању сваке духовности до крајњих граница, када се, застрашивши се смрада трулежи и смрти на које му миришу будућа времена, и када се враћа полако ка вери, ка Богу, исти онај човекоубица ђаво стоји на стражи. Његовим наређењем цели букет свакаквих вера и изобиље свакаквих цркви и секти спремни су да прихвате оне који су се зажудели спасења.
Овде су и римо-католици, богати парама и користољубљем. Хоће ли се они који код њих дођу помучити да узнају, ко су они? Неће ли им изоштрити пажњу чињеница да су они до XИ века били наши, али су отишли од нас, и по томе су сви сазнали, да они нису наши. "Јер да су они наши, остали би са нама..." (1 Јн. 2, 19). Да, они себе називају хришћанима, али нису сачували верност, нарушили су догмате. И отсекла их је Црква, и оставио их је Бог. Отпавши од Цркве, латинство је отпало од љубави Божије.
Ту је и црква протестантска, која се родила у XVI веку од раскола с Римом. За протестанта је истина само оно што се њему свиђа, што он сам сматра за истину.
Ту су и унијати, који се префарбавају у Православље.
И секте хришћанске: баптисти, педесетници, и други, који мудрују о Христу, али су отишли од Његове Цркве.
Одвикнути у току дугих лета да мисле по-црквеном, руски људи су данас изгубили мисао о Цркви као о новом животу. Њихов поглед на веру као само на учење које се прихвата умом, супротставља Јеванђеље и Христа - Цркви, и чини веру безживотном.
Ако има Јеванђеља, и има Христоса, али нема Цркве - то значи да - нема ни спасења.
Опет се смеје непријатељ Цркви, као што се подсмејавао над исмејаним Христом, и пут Цркве на своју Голготу се продужава.
Онемоћалој, обескрвљеној, обезљуђеној Руској Православној Цркви наваљивају још и тај крст, на којем ће је и даље распињати. Њој враћају, и то још како, да се ни отказати не може, разрушена до темеља здања храмова, заборављене манастире, према којима је пут зарастао густим шибљем. А непријатељ за то време и у јединство православних хришћана сеје свој коров - разноумље и раздор. И на погубан свима пример, брат који пије из једне Чаше са братом, и који једе на једној Трпези Господњој, захтева свој посебан удео у наслеђу Божијем.
Плачемо ми пред Господом о ожесточењу наше браће у иностранству, плачемо о помрачењу наше старије и рођене, увек љубљене Цркве Православне на Украјини. Па тамо, на Дњепру, упалила се прва свећа Православља. Воде Дњепра су за нас постале воде Јордана. А труд и молитве Кијево-Печерских подвижника просветили су Православљем сву, тада паганску, Русију.
А данас "... брат се са братом суди, и при том пред неверницима" - прекором одзвања Свето Јеванђеље (1 Кор. 6, 6).
Али к о ћ е т о д а ч у ј е ?
Ђаво дивља, сада већ рукама верника, рукама православних.
А како другачије схватити и још саблажњивије учење које духовно подивљалом човеку шапуће: "Бог је један, приђи к њему и сутра ћеш ти сам постати Бог!"
А омладина хоће да она буде Бог, омладина хоће да управља и да влада. И ево, она се већ код индуиста, будиста и кришнаита учи духовности, и источњачки култови иду на завојевање Православне Русије.
Безумно занимање окултизмом, то добровољно радознало обраћање к бесовима, на почетку постаје трагедија, а потом се окончава погибијом оних које су у то намамили.
Колико је таквих, живих телом али мртвих душом унакажених живота ушло данас у ограде Цркве; колико људи лежи на прагу Цркве, а нема снаге да уђе у њу са разумевањем, јер је за многе већ наступила духовна смрт. И бесови, који примају облик Анђела светлости, сугеришу помислима, говоре са трибина, урлају са свих средстава информисања. "Човек - то је наш бог!", "Бићете као богови! Бићете виши од богова!" И опет се понавља историја пада. Прародитељи су пали из раја на земљу, савремени богови падају са земље у ад.
Оправдано звучи упозорење: "Гледајте, браћо, да се ко од вас не би занео мудровањем и празним ласкањем, по предању човечанском, по стихијама света, а не по Христу..." (Кол. 2, 8).
"Због тога се и јавио Син Божији, да би разрушио дела ђавола" (1 Јн. 3, 8).
Али ко ће да их разруши данас, ова страшна дела, ако се Син Божији изгони, ако га људи заборављају? Уместо поклоњења и захвалности за Његову велику жртву, опет долази идолопоклонство, које служи плоти и бесовима.
Драги моји, не сме се у наше време живети не размишљајући својом главом.
Све нас, чак и оне који су одавно у огради Цркве, искушава сила свакаквих саблазни, а између осталих и сила нове религиозне свести лажне хришћанске духовности. И у свему томе се показује апокалиптичка слика "великог отступљења", које ће захватити сав човечански род пред крајем света, о чему нам сада напомиње Господ свакодневно.
Мислите ли да је Господ случајно попустио да се оскрнаве светиње на Голготи у храму Гроба Господњег? Не наговештава ли то да је одлучни, последњи период борбе ђавола са Богом и са Христом Његовим близу?
Чувајте се, драги моји, да вас ко не превари! Крепко се држите за Православље. Брижно чувајте благодат, даровану нама Богом! Будите бодри и молите се. У тишини се трудите за спасење своје по заветима Господа, по руководству и науку светих отаца. Не заборављајте, него осмишљавајте речи Господње: "... ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8, 36).
Ево где је слобода! Ево где је спасење!
Ум је свезан чворовима незнања, заблуда, сујеверја, недоумица. Он се копрца, али се ископрцати не може. Прилепи се зато к Господу, и Он ће просветлити таму твоју и растргнуће све чворове у којим се умара ум твој.
Вољу вежу страсти и не дају јој простора да дејствује; копрца се и она, као човек коме су руке и ноге завезане, и ишчупати се не може. Али прилепи се зато к Господу, и Он ће дати теби самсонову снагу, и почупаће све чворове неправде којим си везан.
Срце облажу непрекидне бриге и предаха му не дају. Али прилепи се к Господу, и он ће те умирити; и ти ћеш, имајући мир у себи и све око себе светло гледајући, без препрека корачати са Господом кроз мрак и таму живота овог, ка блаженој, радости и пространства пуној вечности.
Слава Бесмртном Богу Оцу Невидљивом!
Слава Бесмртном Богу Сину, Који се јавио у плоти!
Слава Бесмртном Богу Духу, који је говорио кроз пророке, апостоле и свете оце!
Пресвета Тројицо, слава Теби!
Амин.
Архимандрит Јован (Крестјанкин)
Светосавље.орг
извор: православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар