На Липару

Бора Дугић, Успаванка
CD "Заувек и дан више", 2011.

Црква Светог Великомученика Георгија, Манастир Липар(Епархија шумадијска)
Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, 10. мај 2015.

Ђура Јакшић, На Липару

Јесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?…
Ми смо мале,
Ал’ смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети,
Као ти —
Ћију ћи!
Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен-рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лепиром,
Летимо ти ми
Срца топити —
Ћију ћи!
Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани —
Увело је цвеће, одбегô ме мај;
А на души оста, кô скрхана биљка,
Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.

На Липару 1866.

ПОНОЋ

..Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
Слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час —
Ал’ какав глас?…
По тамном крилу неме поноћи
Кô грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини;
Лагано хуји, кô да умире,
Ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује…
Па зар да небо свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане —
Тама?…
И ход се чује…
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази —
Кô да са оног света долази.
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ болник какав тешко уздише?
Ил’ анђô мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?… Да злоба није?…
Можда се краде да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
 . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше…
О, душе! О, мила сени!
О, мајко моја! О, благо мени!
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајô, много грешио
И хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио…
О, мајко, мајко! О, мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео…
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима!…“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи,
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи…
О, мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан…

На Липару 1866.