Управо је изашло друго издање књиге Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована „Слобода у затвору“, која је преведена на руски, као и на многе друге језике. Предговор овој књизи, који је написао Његово Преосвештенство Епископ стобијски г. Давид, преносимо у наставку:
Неговање бесмртности
„Архиепископ охридски Јован је, и поред свих злостављања и затварања, до краја остао веран Светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији, који је најсветија Пећка Патријаршија издала Православној Охридској Архиепископији. Овде поменуто Свето Предање нас учи да Бог постоји слободан као заједница; и још нас учи да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, ни врата пакла, врата смрти неће надвладати.
Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута! Припадници раскола настављају прогон. Прошле 2013. године, Архиепископ охридски Јован је осуђен и по осми пут. Осуђен је на нове три године затвора. Са њим су осуђени на две године затвора условно и два Епископа, свештеници, монахиње и верници Охридске Архиепископије, само зато што су хтели да помогну и организују живот канонске Цркве у Републици Македонији.
Суштинско питање које се сада намеће јесте: да ли је могуће затворити слободну љубав? Свакако да то није могуће. Питање слободе, питање слободне љубави увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје – насиље према другима. Слобода без одговорности јесте лажна слобода, попут оне до танчина прецизно описане у овој књизи код философа на нарко-тржишту. Том лажном слободом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу Цркву, тоталитаристички желећи да народу ускрате заједницу са Саборном Црквом. Зато и говоримо да је утамничени Архиепископ охридски Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Данас свако ко не жели да буде у расколу, има ту могућност да учествује у Саборној Литургији. Логично, због тога и постоји сав тај поменути прогон.
За време боравка у затвору, Архиепископ охридски Јован је написао књигу која има упечатљив наслов Слобода у затвору! Прво издање је распродато већ прве године штампања. Прогон Архиепископа охридског Јована се одужио и није било прилике да се књига поново одштампа. Данас се у рукама читалаца налази друго, допуњено издање. Нови материјал, нови текстови су произашли управо из тог настављеног прогона. У тренутку док пишемо овај предговор, Архиепископ охридски Јован се налази две године и шест месеци у затвору, и из овог периода произилази његова Друга окружна посланица из затвора. У допуњеном издању се налазе још и најновија обраћања Архиепископа охридског Јована пословичним македонским судовима, обраћања која имају своју правну, теолошку и књижевну димензију.
Сама суштина поруке која провејава из теологије ове књиге, најкраће речено је – слобода од смрти! Проблемом смрти се не баве политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору, Архиепископа охридског Јована, управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спасава не толико оним што има, већ оним што јесте.
У поглављу Очева пасха, Архиепископ охридски Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које и сада док пишемо овај предговор, Архиепископ подноси утамничен у затвореном одељењу скопског затвора Идризово (тридесет затвореника у једној соби, са једним тоалетом), актуелизовање је мученичког етоса у XXI веку! Његово страдање је актуелизовање подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, који подразумева подвижнички однос према Богу. Зато, начин живота на који позива теологија саборности и јединства је, према речима светог Николаја охридског и жичког, управо – неговање бесмртности!
Када се дешавају такве неправде логично је поставити питање: где је Бог љубави и мира? Због чега се све ово дешава? Ово је скандал. Али то је људска логика, а Божја логика је потпуно другачија. Он није рекао да ће послати неколико вукова у велико стадо, него обрнуто, да ће кротке, мирне људе, личности које имају одговорност за Цркву, да ће управо такве људе послати међу вукове.
Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан. Затварање Архиепископа, суђење Епископима, свештеномонасима, монахињама, рушење цркава, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља.
Ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ охридски Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрамо да ова књига показује пут, који сваки хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи – да му је Христос постао све.
Живећи слободу у затвору, Архиепископ охридски Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен ван затвора. Имамо у виду епилог поглавља Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкице, веома успешно слика затвор, као огледало савременог македонског друштва.
Ова књига још показује да је саможртвена љубав – пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа охридског Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскидиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглављу Велики патриота, Архиепископ охридски Јован пише: „Потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Зато је јасно да искључивост расколничке МПЦ укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учествовања у заједничкој Евхаристији, а према Светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа охридског Јована да се један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.
На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је – радост.
„Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута”, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ охридски Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после тих речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.
После ових редова свако треба да се пита: „Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку”.
Свети Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на делу горе поменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.
Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.
Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Неговање бесмртности
„Архиепископ охридски Јован је, и поред свих злостављања и затварања, до краја остао веран Светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији, који је најсветија Пећка Патријаршија издала Православној Охридској Архиепископији. Овде поменуто Свето Предање нас учи да Бог постоји слободан као заједница; и још нас учи да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, ни врата пакла, врата смрти неће надвладати.
Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута! Припадници раскола настављају прогон. Прошле 2013. године, Архиепископ охридски Јован је осуђен и по осми пут. Осуђен је на нове три године затвора. Са њим су осуђени на две године затвора условно и два Епископа, свештеници, монахиње и верници Охридске Архиепископије, само зато што су хтели да помогну и организују живот канонске Цркве у Републици Македонији.
Суштинско питање које се сада намеће јесте: да ли је могуће затворити слободну љубав? Свакако да то није могуће. Питање слободе, питање слободне љубави увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје – насиље према другима. Слобода без одговорности јесте лажна слобода, попут оне до танчина прецизно описане у овој књизи код философа на нарко-тржишту. Том лажном слободом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу Цркву, тоталитаристички желећи да народу ускрате заједницу са Саборном Црквом. Зато и говоримо да је утамничени Архиепископ охридски Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Данас свако ко не жели да буде у расколу, има ту могућност да учествује у Саборној Литургији. Логично, због тога и постоји сав тај поменути прогон.
За време боравка у затвору, Архиепископ охридски Јован је написао књигу која има упечатљив наслов Слобода у затвору! Прво издање је распродато већ прве године штампања. Прогон Архиепископа охридског Јована се одужио и није било прилике да се књига поново одштампа. Данас се у рукама читалаца налази друго, допуњено издање. Нови материјал, нови текстови су произашли управо из тог настављеног прогона. У тренутку док пишемо овај предговор, Архиепископ охридски Јован се налази две године и шест месеци у затвору, и из овог периода произилази његова Друга окружна посланица из затвора. У допуњеном издању се налазе још и најновија обраћања Архиепископа охридског Јована пословичним македонским судовима, обраћања која имају своју правну, теолошку и књижевну димензију.
Сама суштина поруке која провејава из теологије ове књиге, најкраће речено је – слобода од смрти! Проблемом смрти се не баве политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору, Архиепископа охридског Јована, управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спасава не толико оним што има, већ оним што јесте.
У поглављу Очева пасха, Архиепископ охридски Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које и сада док пишемо овај предговор, Архиепископ подноси утамничен у затвореном одељењу скопског затвора Идризово (тридесет затвореника у једној соби, са једним тоалетом), актуелизовање је мученичког етоса у XXI веку! Његово страдање је актуелизовање подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, који подразумева подвижнички однос према Богу. Зато, начин живота на који позива теологија саборности и јединства је, према речима светог Николаја охридског и жичког, управо – неговање бесмртности!
Када се дешавају такве неправде логично је поставити питање: где је Бог љубави и мира? Због чега се све ово дешава? Ово је скандал. Али то је људска логика, а Божја логика је потпуно другачија. Он није рекао да ће послати неколико вукова у велико стадо, него обрнуто, да ће кротке, мирне људе, личности које имају одговорност за Цркву, да ће управо такве људе послати међу вукове.
Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан. Затварање Архиепископа, суђење Епископима, свештеномонасима, монахињама, рушење цркава, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља.
Ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ охридски Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрамо да ова књига показује пут, који сваки хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи – да му је Христос постао све.
Живећи слободу у затвору, Архиепископ охридски Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен ван затвора. Имамо у виду епилог поглавља Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкице, веома успешно слика затвор, као огледало савременог македонског друштва.
Ова књига још показује да је саможртвена љубав – пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа охридског Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскидиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглављу Велики патриота, Архиепископ охридски Јован пише: „Потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Зато је јасно да искључивост расколничке МПЦ укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учествовања у заједничкој Евхаристији, а према Светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа охридског Јована да се један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.
На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је – радост.
„Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута”, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ охридски Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после тих речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.
После ових редова свако треба да се пита: „Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку”.
Свети Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на делу горе поменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.
Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.
Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар