Има разних видова атеизма. Постоје атеисти на делу, који мисле да верују у Бога, али поричу Његово постојање свим својим поступцима и читавим својим животом. Овај „практични атеизам“ клања се свету, власти и новцу.
А има и таквих атеиста који мисле да не верују у Бога, но који на самом делу несвесно верују у Њега. Зато што оно што они поричу није Бог, већ нешто друго. Они се у ствари не одричу Бога, већ своје лажне представе о Богу.
Постоје и апсолутни атеисти. Они заиста поричу постојање Бога, у Кога верују верујући – Бога Творца, Промислитеља, Спаситеља и Оца, име Које је бесконачно више од сваког имена, које ми можемо изговорити. Зато су они принуђени да потпуно измене свој систем вредности и униште у себи све што их подсећа на одбачено име. Они бирају пут сведозвољености, свесно наступајући против Божанске правде и небеске красоте.
Постоји атеизам потпуног одбацивања самe идеје Бога, коју замењују празнина (пустош). Најстрашније, што сада постоји у свету, је та филозофија празнине која се природно испуњава најстрашнијим црнилом (тамом). Такав атеизам може бити површним и тако рећи емпиријским. У току векова, он ствара пустош у центру света идеја, јер се људска мисао више не развија од идеје Бога, већ из празнине. Такав атеизам још не поставља за свој циљ промене овог света, већ је једина његова брига – да омогући човеку да живи удобно (комфорно) у емпиријској слободи, тј. да чини све што му се допада. Међутим, овај атеизам потпуног одрицања може бити дубоким и чак мистичним, јер пустош коју он ствара у центру свега, шири се свуда по читавом свету идеја и пустоши га без остатака. И слобода коју он проглашава је апсолутна независност врста божанске слободе, тако да људско „ја“ не налази бољег начина самопотврђивања од слободног негирања свега (пример тога је самоубиство Кирилова у „Злим дусима“ Достојевског).
Постоји такав атеизам који води активни рат против свега што ми називамо Богом. То је пре антитеизам, неголи атеизам. Анти-теизам антихриста. Он чини очајни, или боље рећи херојски покушај да све преуреди, све људске мисли и читаву скалу вредности, у сагласности са овим непрестаним стањем рата против Бога. Овакав атеизам пројавио се у трагичним атеизму Ничеа и атеизму егзистензијалиста (Сартр, Ками и др.)
Од нарочитог значаја за нас је револуционарни атеизам дијалектичког материјализма, утолико пре што је њему успело да приведе велики број људи, да живе по овом новом типу вере и да јој се одају пожртвовано. Овај атеизам је најупечатљивија историјска појава без преседана. По Русији су у XX веку прошле буре овог атеизма, захтевајућег од човека да живи свом дубином лажне вере безбожја, које је изменило лице земље.
На крају крајева, суштина атеизма је проста. Драга атеистима, стара неукусна шала, да „научно објашњење света избавља од постојања Бога“, данас више не важи; она и раније није важила за разумне људе. Ми се сећамо изрека великих научника прошлости на ову тему: „Само мало знање удаљује од Бога, а велико само приближује Њему“[1]; „Ја много знам, а верујем као прости бретонски сељак. Када бих знао више ја вих веровао као проста бретонска сељанка“[2]; „Бог Аврама, Исаака и Јакова, а не Бог филозофа и научника“[3].
Међутим, свако позивање на науку и сви тзв. филозофски аргументи за атеисту су другостепена заштита и споредни мотив. Нека они не издрже никакву критику, атеиста се и онако не држи њих. Зашто и ради чега он дела тако? Због акта унутрашње слободе у коју је увучена читава његова личност. Исходиште апсолутног атеизма је фундаментални чин (акт) моралног избора, слободно самоопредељење, исто оно које је било код палог денице и ангела који су пали са њим. Живети како ја хоћу и ничим не ограничаваши себе, нека то буде и разврат, убиство, магија – ето највише слободе која се проглашава данас.
Савремени атеизам у коме су једновремено сви видови атеизма, већ показује скоро потпуно шта значи ничим не ограничавати зло. Овде атеизам постаје сатанизам.
Шта нам је чинити и на крају крајева, како се супротставити овоме злу? Управо у тајни атеизма садржан је одговор. У најсуровијем пројављивању апсолутног атеизма, нужно је увидети чудесно, немилосрдно, осветничко огледало „практичног атеизма“ многих верујућих, који лажу (обмањују) своју веру. Управо зато је можда Господ попустио све потресе, све буре и у будућности нас очекују још веће невоље. Господ све шаље ради нашег добра и све што се дешава у свету, треба да нас подсећа на ову тајну. Не представљамо ли ми „практичне атеисте“ услед чега се и умножава зло?
У апсолутном атеизму је пре свега, можда, плод осуђивања Богом „практичног атеизма“, одраз гнева Божијег због наше неверности Њему.
Ако је то тако, то је једини начин да се избавимо од апсолутног атеизма – ослобађање од практичног атеизма. Коме сада није јасно да је спољашње, декоративно хришћанство, недовољно за свет! Вера треба да постане реалном вером, практично живом. Веровати у Бога, како кажу свети оци, треба да значи – живети тако, да живот не буде могућ ни на један дан, ако Бог не би постојао.
Памтимо увек да Господ све држи и мисли (сећа се) на сваког човека. Како каже Св. Јован Златоуст, Бог допушта злу да се раскрије до краја, да би омогућио да се пројави слобода сваког разумног бића и да би испитао нашу верност Богу у најочајнијим приликама, и да би потом јавио Своју свепобедну силу и моћ.
Да, онима који љубе Бога све садејствује на добро. И што веће жалости и невоље, то нас очекује већа утеха у вечности. Но и земаљска нада на оваплоћеног Бога, могла би постати оживотворавајућом снагом савремене историје – у немогућем за човека, но не за Бога, препороду Русије.
НАПОМЕНЕ:
Исак Њутн.
Луј Пастер
Паскал.
Извор: Митрополија Црногорско-Приморска
А има и таквих атеиста који мисле да не верују у Бога, но који на самом делу несвесно верују у Њега. Зато што оно што они поричу није Бог, већ нешто друго. Они се у ствари не одричу Бога, већ своје лажне представе о Богу.
Постоје и апсолутни атеисти. Они заиста поричу постојање Бога, у Кога верују верујући – Бога Творца, Промислитеља, Спаситеља и Оца, име Које је бесконачно више од сваког имена, које ми можемо изговорити. Зато су они принуђени да потпуно измене свој систем вредности и униште у себи све што их подсећа на одбачено име. Они бирају пут сведозвољености, свесно наступајући против Божанске правде и небеске красоте.
Постоји атеизам потпуног одбацивања самe идеје Бога, коју замењују празнина (пустош). Најстрашније, што сада постоји у свету, је та филозофија празнине која се природно испуњава најстрашнијим црнилом (тамом). Такав атеизам може бити површним и тако рећи емпиријским. У току векова, он ствара пустош у центру света идеја, јер се људска мисао више не развија од идеје Бога, већ из празнине. Такав атеизам још не поставља за свој циљ промене овог света, већ је једина његова брига – да омогући човеку да живи удобно (комфорно) у емпиријској слободи, тј. да чини све што му се допада. Међутим, овај атеизам потпуног одрицања може бити дубоким и чак мистичним, јер пустош коју он ствара у центру свега, шири се свуда по читавом свету идеја и пустоши га без остатака. И слобода коју он проглашава је апсолутна независност врста божанске слободе, тако да људско „ја“ не налази бољег начина самопотврђивања од слободног негирања свега (пример тога је самоубиство Кирилова у „Злим дусима“ Достојевског).
Постоји такав атеизам који води активни рат против свега што ми називамо Богом. То је пре антитеизам, неголи атеизам. Анти-теизам антихриста. Он чини очајни, или боље рећи херојски покушај да све преуреди, све људске мисли и читаву скалу вредности, у сагласности са овим непрестаним стањем рата против Бога. Овакав атеизам пројавио се у трагичним атеизму Ничеа и атеизму егзистензијалиста (Сартр, Ками и др.)
Од нарочитог значаја за нас је револуционарни атеизам дијалектичког материјализма, утолико пре што је њему успело да приведе велики број људи, да живе по овом новом типу вере и да јој се одају пожртвовано. Овај атеизам је најупечатљивија историјска појава без преседана. По Русији су у XX веку прошле буре овог атеизма, захтевајућег од човека да живи свом дубином лажне вере безбожја, које је изменило лице земље.
На крају крајева, суштина атеизма је проста. Драга атеистима, стара неукусна шала, да „научно објашњење света избавља од постојања Бога“, данас више не важи; она и раније није важила за разумне људе. Ми се сећамо изрека великих научника прошлости на ову тему: „Само мало знање удаљује од Бога, а велико само приближује Њему“[1]; „Ја много знам, а верујем као прости бретонски сељак. Када бих знао више ја вих веровао као проста бретонска сељанка“[2]; „Бог Аврама, Исаака и Јакова, а не Бог филозофа и научника“[3].
Међутим, свако позивање на науку и сви тзв. филозофски аргументи за атеисту су другостепена заштита и споредни мотив. Нека они не издрже никакву критику, атеиста се и онако не држи њих. Зашто и ради чега он дела тако? Због акта унутрашње слободе у коју је увучена читава његова личност. Исходиште апсолутног атеизма је фундаментални чин (акт) моралног избора, слободно самоопредељење, исто оно које је било код палог денице и ангела који су пали са њим. Живети како ја хоћу и ничим не ограничаваши себе, нека то буде и разврат, убиство, магија – ето највише слободе која се проглашава данас.
Савремени атеизам у коме су једновремено сви видови атеизма, већ показује скоро потпуно шта значи ничим не ограничавати зло. Овде атеизам постаје сатанизам.
Шта нам је чинити и на крају крајева, како се супротставити овоме злу? Управо у тајни атеизма садржан је одговор. У најсуровијем пројављивању апсолутног атеизма, нужно је увидети чудесно, немилосрдно, осветничко огледало „практичног атеизма“ многих верујућих, који лажу (обмањују) своју веру. Управо зато је можда Господ попустио све потресе, све буре и у будућности нас очекују још веће невоље. Господ све шаље ради нашег добра и све што се дешава у свету, треба да нас подсећа на ову тајну. Не представљамо ли ми „практичне атеисте“ услед чега се и умножава зло?
У апсолутном атеизму је пре свега, можда, плод осуђивања Богом „практичног атеизма“, одраз гнева Божијег због наше неверности Њему.
Ако је то тако, то је једини начин да се избавимо од апсолутног атеизма – ослобађање од практичног атеизма. Коме сада није јасно да је спољашње, декоративно хришћанство, недовољно за свет! Вера треба да постане реалном вером, практично живом. Веровати у Бога, како кажу свети оци, треба да значи – живети тако, да живот не буде могућ ни на један дан, ако Бог не би постојао.
Памтимо увек да Господ све држи и мисли (сећа се) на сваког човека. Како каже Св. Јован Златоуст, Бог допушта злу да се раскрије до краја, да би омогућио да се пројави слобода сваког разумног бића и да би испитао нашу верност Богу у најочајнијим приликама, и да би потом јавио Своју свепобедну силу и моћ.
Да, онима који љубе Бога све садејствује на добро. И што веће жалости и невоље, то нас очекује већа утеха у вечности. Но и земаљска нада на оваплоћеног Бога, могла би постати оживотворавајућом снагом савремене историје – у немогућем за човека, но не за Бога, препороду Русије.
НАПОМЕНЕ:
Исак Њутн.
Луј Пастер
Паскал.
Извор: Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар