Халкидики. Неколико километара од северне обале залива Касандре, у зеленој области засађеној маслињацима и виноградима, између насеља Ватопеда и Ормилије, основан је пре 23 година манастир Благовести Пресвете Богородице, познат као манастир Ормилија.
Манастир који је метох светогорског манастира Симона Петра, саграђен је на обронку и имао је буран развој, а данас је због свог светогорског духовног наслеђа, пример за узор монашке заједнице у Грчкој.
Тамо цвета женско монаштво "као разлог живота и неуморне понуде" у мисионарењу и друштвеном делу. Сестринство са преко 100 монахиња нуди свој рад и служење у различитим областима у оквиру православља које омогућава женама да учествују у животу Цркве.
"Сестре, једноставне и искрене, жртвују се и боре се од јутра до мрака, саме или уз помоћ браће са Свете Горе, да увек пренесу Божијем народу племенитост, духовну радост и весеље, беседе, духовно задовољство, да му удовоље до "духовне ситост" док народ не оде са надом у скори повратак у «ризницу гостољубља»…"
Овако описује сестринство манастира Благовести Пресвете Богородице у Ормилији Халкидикија њихов духовни отац и вођа, архимандрит Емилијанос, игуман светогорског манастира Симона Петра. Као «ризницу гостољубља» са неуморним монахињама у телу и души, и са погледима попут појања које доноси радост посетиоцу за време вечерњег богослужења, за трпезом, у конаку или у поплочаној авлији.
Простор и време у манастиру Ормилија, с правом названог "Капија Атоса", стали су пре много векова, још у доба Византије. Најважније ствари су јединство вере, традиционаланог начина живота и његовог одржавања на савремен начин али са византијским достојанством и на крају верног придржавања светогорског типика.
Веома младе монахиње анђелске схиме, које су обукле монашку одежду после периода искушавања, стекавши врлине послушности, сиромаштва, чедности, потчињавања своје воље, странствовања, исповести - покајања, вере и оданости, брину се о свему. Свуда су присутне. Свака на свом послушању. Сестра задужена за пријем на улазу манастира (портариса), "уводи" посетиоца у један други свет унутар овога света.
Архитектура
Спој светогорске и македонске архитектуре је прво што се запажа при погледу на новоизграђене келије и радионице, али и на рестауиран стари метох. Све ради организовано, беспрекорно али и са побожним страхопоштовањем према Господу.
Зато је и напуштен стари камени метох манастира Ватопеда оживео 1974, када су се овде настаниле прве монахиње, остављајуц́и своју монашку колевку Метеоре да би следиле свог духовног оца и вођу, архимандрита Емилијана. Мало, али непоколебљиво језгро са игуманијом Никодимијом и неким искушеницама из области Трикале које су примиле монашку схиму, полако је расло.
Први монашки постризи, препричава монах Атанасије из манастира Симона Петра (рођени брат игуманије Никодимије), поклопили су се са трагичним догађајима на Кипру: "Ипак је у Ормилији почео један рат - једног другог нивоа и облика - мировни и стваралачки. Уморили смо се од разних страних начина живота и чини се да повратак коренима наше нације добија данас велике размере у целој Грчкој. И то је заиста утешно". У манастиру нису само Гркиње те које су примиле монашку схиму, већ има и иноверних Европљанки. Међу њима је пет Францускиња које су "пригрлиле" православље , тражец́и смисао живота и једну нову димензију истине, коју нису нашле у Паризу и на универзитетима широм Европе.
Данас, више од 120 монахиња, током последњих 19 година, постигле су скоро све. Својом напорним радом, љубављу према окружењу у оквирима православља и својим поштовањем према природи, створиле су један узорни манастирски комплекс, "водич" женског православног монаштва. Већина њих су факултетски образоване и остварују значајна дела.
Јеронимија и Асигритија у зубарској ординацији, Дамјанија и Талелеа у лекарској ординацији, Емилијана и Порфирија су одговорне за сликарски атеље, Синесија везе, Иларија у кројачници шије црквену одежду и тканине које се користе при богослужењу следец́и верно и са љубављу копије византијских мотива, које опет ствара Параклити - својим рукама везу "анђеле" и "стихове". Уметничка дела традиционалног ручног рада попут везова, слика и тканина, украшавају са византијским мотивима прозоре, зидове и једноставан дрвени намештај манастира .
Најважније је, међутим, да доносе драгоцен приход манастиру преко бројних наруџбеница из грчких и других православних цркава.
Просторија за пријем посетилаца (архонтарики)
Грчка кафа и ратлук у архотарикију чека сваког посетиоца после вечерњег, са осмехом и љубазношц́у сестара Илијане, Дометијаније, Мардарије и Таворије, који имају прилику да саслушају са љубављу и стрпљењем проблеме мирјана, који имају велику потребу за миром. На осталим послушањима током дана раде неуморне преостале монахиње, од ране зоре до ноћи.
У повртњацима, воћњацима и маслињацима сестра Олимпија, у цветним баштама Харитина (рођена сестра економа о. Серапиона из манастира Симона Петра), на савременој сточној фарми сестра Евергетина - ћерка једног пастира из Мецова. "Рад се одвија између јутарњег богослужења и ноћног живота, напоран, чист, савестан, пун труда и бола. Монахиња даје своје срце преко својих плећа... радо жури да оптерети своја јака плећа", каже старац Емилијан. Појање за време јутрења, литургије, вечерња су "имитација језика анђела, хармонија ритма, једногласни византијски плес... потрага за Богом".
Подршка
Један километар од манастирског комплекса човекољубива Богородица раширених руку отвара људима врата "Центра за духовну и социјалну подршку". Један модеран медицински и социјални центар где народ из околине налази подршку и лечење преко програма за превенцију рака и АИДС-а.
Саграђен је донацијом породице Хаџипатера, близини села Ватопед, а монахиње преко тих програма пружају своју велику љубав према човеку. Служе људима духовно и телесно, преко савремених одељења патологије, стоматологије, микробиолошких лабораторија и хала за духовне скупове и научне симпозијуме.
Доприносе "доживљавању традиционалног начина живота, садашњег и будућег, као и буђењу потенцијала људске душе за заједничарење са Богом", масовнијим учешћем у заједничком делу хуманости и љубави, у врлинама које се губе у нашем "цивилизованом" свету.
Извор: Катимерини - "Седам дана" - Посвећено манастирима Македоније, 14. априла 1996, стр.30 - 31
Превод са грчког Павков Сања
9.јула 2014.
преузето:Манастир Лепавина
Манастир који је метох светогорског манастира Симона Петра, саграђен је на обронку и имао је буран развој, а данас је због свог светогорског духовног наслеђа, пример за узор монашке заједнице у Грчкој.
Тамо цвета женско монаштво "као разлог живота и неуморне понуде" у мисионарењу и друштвеном делу. Сестринство са преко 100 монахиња нуди свој рад и служење у различитим областима у оквиру православља које омогућава женама да учествују у животу Цркве.
"Сестре, једноставне и искрене, жртвују се и боре се од јутра до мрака, саме или уз помоћ браће са Свете Горе, да увек пренесу Божијем народу племенитост, духовну радост и весеље, беседе, духовно задовољство, да му удовоље до "духовне ситост" док народ не оде са надом у скори повратак у «ризницу гостољубља»…"
Овако описује сестринство манастира Благовести Пресвете Богородице у Ормилији Халкидикија њихов духовни отац и вођа, архимандрит Емилијанос, игуман светогорског манастира Симона Петра. Као «ризницу гостољубља» са неуморним монахињама у телу и души, и са погледима попут појања које доноси радост посетиоцу за време вечерњег богослужења, за трпезом, у конаку или у поплочаној авлији.
Простор и време у манастиру Ормилија, с правом названог "Капија Атоса", стали су пре много векова, још у доба Византије. Најважније ствари су јединство вере, традиционаланог начина живота и његовог одржавања на савремен начин али са византијским достојанством и на крају верног придржавања светогорског типика.
Веома младе монахиње анђелске схиме, које су обукле монашку одежду после периода искушавања, стекавши врлине послушности, сиромаштва, чедности, потчињавања своје воље, странствовања, исповести - покајања, вере и оданости, брину се о свему. Свуда су присутне. Свака на свом послушању. Сестра задужена за пријем на улазу манастира (портариса), "уводи" посетиоца у један други свет унутар овога света.
Спој светогорске и македонске архитектуре је прво што се запажа при погледу на новоизграђене келије и радионице, али и на рестауиран стари метох. Све ради организовано, беспрекорно али и са побожним страхопоштовањем према Господу.
Зато је и напуштен стари камени метох манастира Ватопеда оживео 1974, када су се овде настаниле прве монахиње, остављајуц́и своју монашку колевку Метеоре да би следиле свог духовног оца и вођу, архимандрита Емилијана. Мало, али непоколебљиво језгро са игуманијом Никодимијом и неким искушеницама из области Трикале које су примиле монашку схиму, полако је расло.
Први монашки постризи, препричава монах Атанасије из манастира Симона Петра (рођени брат игуманије Никодимије), поклопили су се са трагичним догађајима на Кипру: "Ипак је у Ормилији почео један рат - једног другог нивоа и облика - мировни и стваралачки. Уморили смо се од разних страних начина живота и чини се да повратак коренима наше нације добија данас велике размере у целој Грчкој. И то је заиста утешно". У манастиру нису само Гркиње те које су примиле монашку схиму, већ има и иноверних Европљанки. Међу њима је пет Францускиња које су "пригрлиле" православље , тражец́и смисао живота и једну нову димензију истине, коју нису нашле у Паризу и на универзитетима широм Европе.
Данас, више од 120 монахиња, током последњих 19 година, постигле су скоро све. Својом напорним радом, љубављу према окружењу у оквирима православља и својим поштовањем према природи, створиле су један узорни манастирски комплекс, "водич" женског православног монаштва. Већина њих су факултетски образоване и остварују значајна дела.
Јеронимија и Асигритија у зубарској ординацији, Дамјанија и Талелеа у лекарској ординацији, Емилијана и Порфирија су одговорне за сликарски атеље, Синесија везе, Иларија у кројачници шије црквену одежду и тканине које се користе при богослужењу следец́и верно и са љубављу копије византијских мотива, које опет ствара Параклити - својим рукама везу "анђеле" и "стихове". Уметничка дела традиционалног ручног рада попут везова, слика и тканина, украшавају са византијским мотивима прозоре, зидове и једноставан дрвени намештај манастира .
Најважније је, међутим, да доносе драгоцен приход манастиру преко бројних наруџбеница из грчких и других православних цркава.
Грчка кафа и ратлук у архотарикију чека сваког посетиоца после вечерњег, са осмехом и љубазношц́у сестара Илијане, Дометијаније, Мардарије и Таворије, који имају прилику да саслушају са љубављу и стрпљењем проблеме мирјана, који имају велику потребу за миром. На осталим послушањима током дана раде неуморне преостале монахиње, од ране зоре до ноћи.
У повртњацима, воћњацима и маслињацима сестра Олимпија, у цветним баштама Харитина (рођена сестра економа о. Серапиона из манастира Симона Петра), на савременој сточној фарми сестра Евергетина - ћерка једног пастира из Мецова. "Рад се одвија између јутарњег богослужења и ноћног живота, напоран, чист, савестан, пун труда и бола. Монахиња даје своје срце преко својих плећа... радо жури да оптерети своја јака плећа", каже старац Емилијан. Појање за време јутрења, литургије, вечерња су "имитација језика анђела, хармонија ритма, једногласни византијски плес... потрага за Богом".
Подршка
Један километар од манастирског комплекса човекољубива Богородица раширених руку отвара људима врата "Центра за духовну и социјалну подршку". Један модеран медицински и социјални центар где народ из околине налази подршку и лечење преко програма за превенцију рака и АИДС-а.
Саграђен је донацијом породице Хаџипатера, близини села Ватопед, а монахиње преко тих програма пружају своју велику љубав према човеку. Служе људима духовно и телесно, преко савремених одељења патологије, стоматологије, микробиолошких лабораторија и хала за духовне скупове и научне симпозијуме.
Доприносе "доживљавању традиционалног начина живота, садашњег и будућег, као и буђењу потенцијала људске душе за заједничарење са Богом", масовнијим учешћем у заједничком делу хуманости и љубави, у врлинама које се губе у нашем "цивилизованом" свету.
Извор: Катимерини - "Седам дана" - Посвећено манастирима Македоније, 14. априла 1996, стр.30 - 31
Превод са грчког Павков Сања
9.јула 2014.
преузето:Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар