Translate

08. мај 2015.

РАЗГОВОР ХРИСТА СА САМАРЈАНКОМ


   Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јовану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је - како каже Јеванђеље - застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Самарјанка да захвати воде. Христос јој каже: "Дај ми да пијем". Почиње разговор[1] током кога жена пита Христа: "Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу"(Јн.4,20).

 
   То питање се односило на вишевековни спор између Јевреја и Самарјана који су отпали од правоверног јеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јерусалим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао спољашњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени: ''Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају".
   Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују праву истину о хри-шћанском преокрету у самом поимању религије, јер њима заиста почиње Хришћанство. У Духу и Истини! Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, закона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчињавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако... Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа - за које је сматрао да су од Бога - човек је покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњавања онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све то једном својом реченицом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити на тој гори, нити у Јерусалиму,  већ Му се треба клањати у Духу и Истини. А то значи - не у страху и слепилу, не од боја-зни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља искање: ''Иштите и наћи ћете". Не спокој, већ жеђ: "Блажени гладни и жедни истине..''. Не ропство, већ слободу: "Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов''. Не испуњавање прописа, већ љубав: "Милости хоћу, а не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".
   Наравно, Хришћани су - током историје Хришћанства - често заборављали Христове речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја[2]*, споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у Јерусалиму". И, споља гледано, Хришћанство је - у својој историји - веома често изгледало као религија закона или религијских правила. Но, ни о чему се никада не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Духу и Истини и који су - истином тих речи - читав свој живот претворили у непрекидни подвиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада није заборавило те речи Христове, већ је тим речима непрестано судило и суди само себи.
   Безбожничка антирелигиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према Хришћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде није ни споменула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински говорити о Хришћанству значи управо супротно - говорити увек и пре свега о Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у Христово време претпоставили своје - своја убеђења, своју идеологију, своје законе - "Духу и Истини" Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење. Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи "Духом и Истином". Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или идеолошки. И све док су - макар и у најдубљим дубинама човековог памћења - живе те речи о "Духу и Истини", човек не може у потпуности да прихвати учење које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба безличнога колектива. То је прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против "религије", тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као доказ њиховог безбожничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје да би спречили људе да открију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе да открију смисао тих потресних речи Христових о "Духу и Истини" које ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.
    Сила је тренутно на страни милитантних безбожника[3]. Хришћанству су у Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно доказује његову снагу. Безбо жници су се својски потрудили да Хришћанству затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.

о. Александар Шмеман, Тајне празника, Светигора, Цетиње, 1996.

[1] Читав разговор тече овако: "Рече му жена Самарјанка: како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш ? Јер Јудејци се не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива ? Еда ли си ти већи од оца нашег Јакова, који нам даде студенац овај, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова ? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од воде ове опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечнин. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не ожедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа, јер си имала пет мужева, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говори с тобом. И  у том доћоше ученици Његови... ( Јн. 4, 9-27 )".
[2] Обредоверје, значи магијска вера у пуке обреде, у ритуале по себи, као да они самом својом формом аутоматски мењају људски живот (прим. прев.).
[3] О. Александар мисли на православно Хришћанство, на мученичко Православље у Русији и мученичку православну Русију која се у време настанка његове ове беседе већ пуних шест деценија налазила под бруталном и крвавом окупацијом комунистичких безбожника и сатаниста (прим. прев)

Нема коментара:

Постави коментар