У Библији се Дух Свети посличује огњу. На дан Педесетнице Утешитељ наилази на прве хришћане у виду >језика раздељених, као огњених (Дап 2, 3). Попут ветра, и огањ је неухватљив: жив, слободан, непрестано у покрету, не може се измерити, извагати или омеђити у уске границе. Ми осећамо врелину пламенова, али их не можемо затворити и задржати у нашим рукама.
Па опет, упркос овом тајанственом квалитету Духа Светог, православно предање чврсто исповеда две ствари у вези са Њим. Прво, Дух Свети јесте Личност. Он није само >божански прасак< (дивине бласт како сам једном чуо да га неко описује), не пука бездушна сила, већ једна од Три вечне Личности Пресвете Тројице. Упркос свој Његовој наводној неухватљивости, ми ипак можемо и заиста и ступамо у личнос(т)ни >ја - Ти< однос са Њим. Друго, Дух Свети, као трећи члан Свете Тријаде, јесте једносуш(т)ан и савечан са другом Двојицом. Он није пука функција која од њих зависи, нити, пак, посредник којег они користе.
(... )
Три ствари су нарочито упечатљиве у вези са даром Утешитеља у дан Педесетнице:
Прво, то је дар свим Божијим људима: И испунише се сви Духа Светога (Дап 2, 4). Дар харизме не даје се само епископима и клиру, већ свакоме од крштених. Сви су духоносци, сви су - у правом смислу речи >харизматици<.
Друго, то је дар јединства: Беху сви апостоли једнодушно на окупу (Дап 2, 1). Дух Свети чини да многи буду једно тело у Христу. Наилазак Духа Светога о Педесетници преокреће ефекат Вавилонске куле (Пост 11, 7). Као што твдимо у једној од химни на празник Педесетнице:
Када је највиши сишао и помешао језике, поделио је народе; Али када је разделио огњене језике, Он је све призвао јединству. Стога једногласно прослављамо Свесветог Духа.
Дух Свети доноси јединство и међусобно разумевање, омогућује нам да говоримо >једним гласом<. Он индивидуе претвара у личности. За прву хришћанску заједницу у Јерусалиму, у периоду који је непосредно следио за Педесетницом, каже се да имаху све заједничко и да код њих беше једна душа и једно срце (Дап 2, 44; 4, 32). А то треба да је знамен педесетничке заједнице Цркве у свако доба.
Треће, дар Духа Светога јесте дар различитости: огњени језици су >расечени< или >раздељени< (Дап 2, 3), и свакоме се дају непосрено. Не само да све нас Дух Свети чини једним, већ нас чини и различитим. На Педесетници мноштвеност језика није укинута, него је престала да буде узрок раздвајања. Свако је говорио као и пре тога, својим властитим језиком, али силом Духа свако је могао да разуме свакога. По мени, бити духоносац значи остварити све посебне одлике своје личности. То значи постати истински слободан, значи да ја истински постанем ја сам у својој јединствености. @ивот у Духу ризничи једну неисцрпну разноликост. Криводелање, а не светост, јесте оно што је досадно и понављајуће. Један мој пријатељ је имао обичај да суморно примети: >Каква штета што нема нових врста грехова<. Али, увек постоје нови видови светости.
извор: Епархија шумадијска
Нема коментара:
Постави коментар