Истоку окренута,
срна под бором клечи,
моли се молитвом звериња,
без речи.
Од јутарњег сјаја
очи су јој црвене,
не види око себе ништа,
ни околно дрвеће,
ни језеро, ни мене.
 |
| Манастир Вазнесење |
њен високи храм,
вајао стубове у њему,
Господ сам.
Маховином је застро
камен голи,
да би срна имала
где да се моли.
Истоку окренута,
моли се дигнуте главе
да борови право расту,
да зиме не буду љуте,
да дрво ново никне
на месту где старо се осуши,
да у језеру вода
никада не пресуши,
да јасне буду зоре,
да шуму мимоилази гром.
Истоку окренута
моли се за свој дом.
И свуд из борове коре,
кроз шуме храм,
миришу тамњан и смола.
И док се моли, свећу
држи јој Господ сам.
Нема коментара:
Постави коментар