Од Вазнесења до Педесетнице

   Зашто, после пет узастопних недеља које се усредсређују на Христа и Његова чуда, нагло прелазимо на Први васељенски сабор, догађај који се одржао триста година после тема претходних недеља?

   До празника Вазнесења, свака недеља по Васкрсу се усредсређује на Христа међу људима, опипљиво и физички присутног. Видимо Га како хода земљом, учи, додирује, слуша; свезаног, удараног, распетог, погребеног, васкрслог, са ожиљцима, па чак и како једе.

   А сада, Христос се вазноси! И по први пут након рођења, Христос није видљив за људске очи нити се може опипати људским рукама. Вазнесењем Христовим, Црква мудро усмерава нашу пажњу са гледања и додиривања Христа на узвишеније призвање оних који верују у Њега. Наше искуство се преноси са тела Христовог, видљивог Човека, на Његово трајно тајанствено присуство на земљи, на Његово тело, Цркву.

   Христос сада лечи и спасава све људе свуда кроз Цркву, која стиче искуство и коју бране Оци Првог васељенског сабора. Овај сабор је одржан у Никеји у 325. лета Господњег. У то време, контроверзу је проузроковало Аријево јеретичко учење, што је подстакло цара Константина да сазове први сабор како би обновио јединство Цркве и установио заједничко вероисповедање. Преко шест стотина представника је било присутно на сабору, од којих су триста били епископи. У угледне личности на сабору се убрајају Св. Атанасије и Св. Јефрем (обојица су били ђакони у то време) и Св. Николај Мирликијски.

   Има много видова „хришћанства“ у данашњем свету, али само Црква васељенских сабора је задржала непромењено Христово учење предато нам од Апостола. Црква Светих Отаца је Тело Христово; Црква Светих Отаца је Христос у облику у којем је благоизволео да се пројави у овом свету од времена вазнесења на небо до Другог страшног доласка.

   Ово признање Цркве као Христа присутног у свету пада између Вазнесења и Педесетнице као подсетник да Црква чува не само тачно разумевање Христа већ и Његову сопствену силу исцељења и спасења, које чува и оживљава Свети Дух. Својим Васкрсењем, Христос је омогућио да се човек у своје стање, напредује у јединству са Богом. Присајединивши се Његовом Телу, Црква је најмоћнији корак тог повратка и благодаћу Светога Духа, Црква није неуспешна у својој намери, упркос томе што су људи у њој подложни сталним падовима.

   Ми, православни, не налазимо спасење размишљањем, овладавањем, сецирањем или анализирањем хришћанског живота. Учење је веома важно, али потчињавање је суштинско – потчињавање нашег земаљског ума уму Цркве и тиме, уму Божијем. Када се потчинимо ономе што нам је предала Црква – која је то примила од Отаца, који су то примили од Апостола, који су то примили од Христа, који се вазнео на небо и ниспослао Светога Духа, који осигурава постојаност правоверја – потчињавамо се истом исцељењу и спасењу рукама Христовим као што су то учинили раслабљени, Самарјанка и човек слеп од рођења.

   Потчињавању црквеним учењима и неговањем семена благодати Духа Светог које је у нама посађено на крштењу, имамо потенцијал да се преобразимо и постанемо христолики, да постанемо „мали Христоси“, по опиту Апостола и Светитеља. Задатак неговања овог семена светости није лак. Семе чезне да расте енергично, али његов део плодне земље у нашим срцима може бити веома мали. Ипак, потчињавањем учењу Цркве, конкретним, доследним, свакодневним упражњавањем, семе почиње да расте. Јер, потчињавање уму Цркве је први плод вере – праве вере. Упражњавајући веру, доживљавамо прве зраке божанске светлости која негује семе Духа Светога у нама и чува оно што су нам Свети оци Првог васељенског сабора верно предали да чувамо.

   Христос се вазнесе!

Свештеник Тадеј Харденбрук

Изворник: http://www.pravmir.com/ascension-pentecost/

О. Тадеј Харденбрук је свештеник православне цркве Св. Лаврентија, намесништво за палестинско/јорданске заједнице у САД, Грчка архиепископија у Америци.

http://www.slocc. com/parish/who3.html

  Превод: Милена Тејлор

  СВЕТИГОРА, образник за вјеру, културу и васпитање,бр. 246

  МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА, Духовдан, јун, 2015.