Нема човека који у некој великој непријатности или трагедији неће осетити бол, горчину и узнемирење. Такви догађаји мењају човека из темеља и то је, напросто, у природи човековој. Мали број људи ће у таквим приликама остати смирен и, схватити смисао искушења, покренути свој живот у другом правцу.
Туга – то је непријатан осећај. Али иза свега тога – боли, туге, искушења – крије се Божји благослов, преображавање, усавршавање човека или његове породице. Скоро сви људи повезују прекретнице у свом животу с неким искушењем. У почетку све иде добро. Али одједном, Господ им узима дете. Почињу сузе, страдања. Затим се на њих спушта Божја благодат, и људи се смирују. Одлазе у цркву, почињу да се исповедају, да се зближују са свештеницима. Захваљујући свом детету, они доспевају у цркву. Бол их принуђује да траже утеху у молитви за упокојеног, долазе на богослужења.
Бол им омекшава срце, чини га способним да прими реч Божју, чак и ако раније, док је било тврдо, није примало ту реч. На пример, у цвету младости човек мисли само о себи, а не о неком другом. Има дипломе, славу, здравље, лепоту – све. Али када га болест прикује за кревет, он почиње да мисли другачије. Земна блага постају узалудна и бесмислена, као и све остало у овом свету. Могу да умрем! И какав је у свему томе смисао? И тада, рецимо, код њега долази неки човек и говори: „Прочитај ову књигу, погледај о чему се тамо говори.“ Тако он по први пут чује реч Божју. Када добија ту књигу, бол је већ припремила његово срце, учинила га способним да је прими. Значи, када он отвори Јеванђеље и прочита га, душа човека почиње да се преображава. И када болест одступа, човек, једва се подигавши са постеље, почиње непрестано да анализира свој живот. И више не живи као пре, у гордости и фантазијама.
Болест и туга – то су први лекови, који су нам даровани Божјим промислом, кроз које се Бог труди да нас приближи Себи и умножи наше врлине.
Јов је био најбољи човек на земљи, ипак, Бог је пожелео да га учини још бољим. И само проласком кроз искушења, Јов се прославио. Као добар и побожан, он није био познат. И тек од тог момента, када је кроз труд и бол прошао кроз искушења, био је увенчан и обогатио се. Тада је и био положен темељ његове славе, која се продужава и до данашњих дана. Тај његов јарки пример може да оснажи сваког човека, који пролази кроз искушења. Ако је он био искушаван, иако је био свет, онда се много озбиљнијим искушењима подврћемо ми, грешници. И као резултат, Бог је Јова учинио светим, даровао му дуг живот и благословио га двоструко и троструко за све оно чега се лишио. Тако је постао предиван пример, за сва времена, за страдајућег човека. Ми треба само да упоредимо себе с њим, да се ослонимо на њега и смиримо, говорећи: „Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!” (Јов 1:21). Човек клима главом и говори: „Бог дао, Бог узео. И, узевши моје дете, зар ми га није Бог и дао? И узео, Где је моје дете? На небесима. Како му је тамо? Тамо пребива у миру и покоју“.
У сваком искушењу се крије Божја воља, и корист, коју, наравно, човек не може да примети одмах. Ипак, с временом, она се открива. Познато је мноштво таквих примера.
То се десило и са светим Андроником и Атанасијом. Они су били муж и жена. Андроник је био златар и био је врло богат. Од једног дела својих прихода, хранио је своју породицу. Други део је раздавао сиромашнима, а трећи је давао људима, којима је био потребан новац, на зајам, без камате. Имали су две прелепе кћери. И обе су умрле од болести. Тако су родитељи сахранили обе кћери. Неутешна Атанасија је плакала на њиховом гробу. Плакао је и Андроник. Разочаран, отишао је кући. Несрећна Атанасија је остала. Плакала је на гробу и узвикивала: „Децо моја, децо моја!“ Ближио се залазак сунца, и гробље је требало да затворе. Одједном, сва у тузи и боли, Атанасија је видела монаха који јој се приближавао, и који јој се обраћао речима: „Госпођо, зашто плачеш?“
„Како да не плачем, оче? – помислила је да је пред њом свештеник задужен за то гробље. – Сахранила сам своју децу, два моја анђела. Ставила их у гроб, и ја и мој муж смо сада потпуно сами. Никакве радости више нема за нас.“ Монах јој је одговорио: „Твоја деца су на небесима, с анђелима. Она бораве у срећи и Божанској радости, а ти, дете моје, плачеш? И још себе сматраш хришћанком.“
„Значи, моја деца су жива? Они су анђели?“
„Наравно, они су анђели.“
Тај монах је био светац наше Цркве. Као последица тога, Андроник и Атанасија су отишли у манастир и постали свети.
Старац Јефрем, проигуман светог манастира Филотеј
Извор: manastir-lepavina.org
Туга – то је непријатан осећај. Али иза свега тога – боли, туге, искушења – крије се Божји благослов, преображавање, усавршавање човека или његове породице. Скоро сви људи повезују прекретнице у свом животу с неким искушењем. У почетку све иде добро. Али одједном, Господ им узима дете. Почињу сузе, страдања. Затим се на њих спушта Божја благодат, и људи се смирују. Одлазе у цркву, почињу да се исповедају, да се зближују са свештеницима. Захваљујући свом детету, они доспевају у цркву. Бол их принуђује да траже утеху у молитви за упокојеног, долазе на богослужења.
Бол им омекшава срце, чини га способним да прими реч Божју, чак и ако раније, док је било тврдо, није примало ту реч. На пример, у цвету младости човек мисли само о себи, а не о неком другом. Има дипломе, славу, здравље, лепоту – све. Али када га болест прикује за кревет, он почиње да мисли другачије. Земна блага постају узалудна и бесмислена, као и све остало у овом свету. Могу да умрем! И какав је у свему томе смисао? И тада, рецимо, код њега долази неки човек и говори: „Прочитај ову књигу, погледај о чему се тамо говори.“ Тако он по први пут чује реч Божју. Када добија ту књигу, бол је већ припремила његово срце, учинила га способним да је прими. Значи, када он отвори Јеванђеље и прочита га, душа човека почиње да се преображава. И када болест одступа, човек, једва се подигавши са постеље, почиње непрестано да анализира свој живот. И више не живи као пре, у гордости и фантазијама.
Болест и туга – то су први лекови, који су нам даровани Божјим промислом, кроз које се Бог труди да нас приближи Себи и умножи наше врлине.
Јов је био најбољи човек на земљи, ипак, Бог је пожелео да га учини још бољим. И само проласком кроз искушења, Јов се прославио. Као добар и побожан, он није био познат. И тек од тог момента, када је кроз труд и бол прошао кроз искушења, био је увенчан и обогатио се. Тада је и био положен темељ његове славе, која се продужава и до данашњих дана. Тај његов јарки пример може да оснажи сваког човека, који пролази кроз искушења. Ако је он био искушаван, иако је био свет, онда се много озбиљнијим искушењима подврћемо ми, грешници. И као резултат, Бог је Јова учинио светим, даровао му дуг живот и благословио га двоструко и троструко за све оно чега се лишио. Тако је постао предиван пример, за сва времена, за страдајућег човека. Ми треба само да упоредимо себе с њим, да се ослонимо на њега и смиримо, говорећи: „Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!” (Јов 1:21). Човек клима главом и говори: „Бог дао, Бог узео. И, узевши моје дете, зар ми га није Бог и дао? И узео, Где је моје дете? На небесима. Како му је тамо? Тамо пребива у миру и покоју“.
У сваком искушењу се крије Божја воља, и корист, коју, наравно, човек не може да примети одмах. Ипак, с временом, она се открива. Познато је мноштво таквих примера.
То се десило и са светим Андроником и Атанасијом. Они су били муж и жена. Андроник је био златар и био је врло богат. Од једног дела својих прихода, хранио је своју породицу. Други део је раздавао сиромашнима, а трећи је давао људима, којима је био потребан новац, на зајам, без камате. Имали су две прелепе кћери. И обе су умрле од болести. Тако су родитељи сахранили обе кћери. Неутешна Атанасија је плакала на њиховом гробу. Плакао је и Андроник. Разочаран, отишао је кући. Несрећна Атанасија је остала. Плакала је на гробу и узвикивала: „Децо моја, децо моја!“ Ближио се залазак сунца, и гробље је требало да затворе. Одједном, сва у тузи и боли, Атанасија је видела монаха који јој се приближавао, и који јој се обраћао речима: „Госпођо, зашто плачеш?“
„Како да не плачем, оче? – помислила је да је пред њом свештеник задужен за то гробље. – Сахранила сам своју децу, два моја анђела. Ставила их у гроб, и ја и мој муж смо сада потпуно сами. Никакве радости више нема за нас.“ Монах јој је одговорио: „Твоја деца су на небесима, с анђелима. Она бораве у срећи и Божанској радости, а ти, дете моје, плачеш? И још себе сматраш хришћанком.“
„Значи, моја деца су жива? Они су анђели?“
„Наравно, они су анђели.“
Тај монах је био светац наше Цркве. Као последица тога, Андроник и Атанасија су отишли у манастир и постали свети.
Старац Јефрем, проигуман светог манастира Филотеј
Извор: manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар