Translate

08. мај 2015.

СВЕДОЧЕЊЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА


   Свети Георгије, после ноћи проведене у молитви, упућује се на Форум. Пролази поред страже и отвара врата базилике у којој заседа скупштина.
   “Безбожници!”
  Погледи свих сенатора, свих прокуратора, префеката и проконзула, поглед самог цара и његових савладара, поглед целог царства упире се у једног човека.
   “Слабићи и слуге притворних демона! Издајници царског достојанства! Зар да истребите пола царства? Толико је оних чија је кривица само у томе што верују у истинитог Бога!”
   “Истинитог Бога... Истинитог Бога... Бога... Бога...”, одјекују сводови базилике.
Тишина...
Свети Георгије у пуној ратној опреми. Фреска критског мајстора Теофана, у манастиру Ставроникита на Светој Гори

   “Христос је једини Бог!”
   “Христос је једини Бог, Христос је једини Бог, Христос је једини Бог, једини Бог, једини Бог...”, базилика понавља светитељеве речи.
   Тишина...
   “И он је једини Господ у слави Бога Оца ...”
   “Бога Оца , Бога Оца...” одзвањају речи светога.
   “... и све њиме постаде и све се држи његовим Духом Светим!”
   “Духом Светим, Духом Светим, Светим... светим...” , шапуће базилика.
   Тишина...
Унутрашњост базилике Аула Палатина у Триру, северна Француска. Базилика је римска дворана са полукружним завршетком – апсидом. Служила је као судница, трговачка комора и зборница. После победе хришћанства у време цара Константина, базилике се претварају у цркве. Сабрање због суђења, трговине или већања тако уступа место светом сабрању Цркве
   “Познајте истину!”
   “Познајте истину, истину, истину...”, базилика понавља Георгијев позив.
   Нико не одговара. Погледи великодостојника упрти су у цара.
   Диоклецијан седи, погнут, оборене главе, загледан у руб своје тоге, као да на њему још увек тражи непостојећи Георгијев целив. Једва приметно, помиче руку са колена.
   Као да је све време чекао на царев знак, високи царски достојанственик, Магнеције, позива светога да приђе ближе.
   “Шта те побуди на ову смелост?” пита Магнеције.
   “Истина.” одговара светитељ.
   Достојанственик подиже обрву: “А шта је истина?”
   Светитељ, не обазирући се на иронију, одговара:
   “Истина је сам Христос кога ви гоните.”
   Достојанственик клима главом, као да је разумео.
   “Ти си, дакле, хришћанин?”
   “Слуга сам Христа, Бога мог. Добровољно ступих пред вас да сведочим о истини. Познајте истину и истина ће вас ослободити!”
   Талас комешања пролази кроз веће. Настаје граја, сенатори, у глас, протестују.
   Диоклецијан као да се буди. Даје знак високом чиновнику да утиша масу а сам остаје загледан у Георгија, као да га је тек препознао.
   Шта је то у лику светитеља што га је учинило непознатим чак и самом цару уз којег је, толико пута, јахао? Какав преображај доживљава свети Георгије на овој тачци свог царског пута - у Никомидији, престоници земаљског царства?
   Полако, као да се присећа, цар изговара дуго очекиване речи.
   “Благородни Георгије... чија прса красе не мала одликовања.”
Публика чека...
   “Принеси жртву боговима...” благим, очинским гласом наређује цар.
   Два сенатора се, кришом, згледају. Никада нису чули да земаљски Јупитер некога моли.
   “Боље је да ти мноме познаш истинитог Бога, Домине”, говори Георгије, синовски кротак, а непоколебљив, “ и да Њему принесеш жртву хвале. Он би те удостојио бољег, бесмртног царства.”
Диоклецијан (са дијадемом) на саслушању св. Георгија. Фрагмент фреске из манастира Накипарија (данас у Грузији). Друга четвртина 12. века
   Уздах пролази кроз масу. Ко се усуђује да овако пркоси цару?
   Август Валерије Диоклецијан, император источног царства, седи на свом престолу, црвен у лицу. Из груди му излази плитко шиштање. И једва разумљив крик:
“Хастати! Водите га”
Легионари излазе пред цара. Пред цара се излазило по правилима дворског церемонијала који је у себи имао нешто од религијског ритуала - излазило се пред живог бога
   Копљаници, уперених копаља, журе да изврше императорово наређење. Застају, сусревши се са светитељевим погледом. Ко ће први да унизи угледног и омиљеног војводу? Царски гнев бије им у леђа. Војвода полази сам, не чека да га подређени потерају. Један од војника иступа, упућује му погрдне речи, подбада га копљем у слабину. Дотакавши се светитељевог тела, гвожђе се, одједном меко попут олова, савија.
   Поново талас запрепашћења потреса масу.
   Свети Георгије ставља на себе крсни знак и узноси хвалу једином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, благодарећи за почетак страдања.

   одломак из књиге Свети Георгије, едиција Слава

Нема коментара:

Постави коментар