Ових дана је писано о трагедији која се десила између 7. и 8. децембра 1981. године, избијањем пожара у Горњој испосници Светог Саве, на врховима Радочела код манастира Студенице..
На седам километара идући уз реку Студеницу, која је због свог стрмог корита више хучи него што жбури, скречући десно од пута којим се иде за Ивањицу, идући километар и по стрмим путем кроз шуму долазите до Доње испоснице Светога Саве.
По неким знаковима могло би се закључити да је ту била преписивачка школа коју је ту организовао Свети Сава за време свог игумановања у манастиру Студеници. Ту се данас налази и мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, коју је подигао Свети Сава. У њој се чува правило које је он прописао. Ту данас живе двојица свештеномонаха, који су се повукли из манастира Студенице ради успешнијег монашког подвига. Пењући се старом стазом одавде кроз јелову и храстову шуму, стиже се Горњој испосници Светога Саве.
После извесног времена наилазите на високе и стрме литице. Пролазите на неким местима стазом не широм од пола метра. С леве стране видите страховите провалије и стрмине покривене плочама стена, као да су их неки гиганти разбацали убацајући се са њима једни на друге. У подножју ове неупредиве панораме хучи река Студеница. Пролазећи овом стазом људи слабијих нерава могли би да изгубе равнотежу. На крају се стиже на један ужи пропланак у полукругу. Ту је Горња испосница Светога Саве.
Прилепљена је уз једну високу литицу као ластавичје гнездо. Са спољне стране види се овалан зид са прозорима на четири нивоа. Пошто је овај зид изграђен живим кречом, последњи пожар није га оштетио. Међутим, изгорела је сва унутрашња дрвена конструкција са прозорима и вратима. Испод Испоснице, у стени се налази извор који је укључен у једну камену кацу. Ово је "Каца Светога Саве" којој народ долази са побожношћу и верујући да је ова вода лековита. У непосредној близини налази се црквица, посвећена светом великомученику Георгију, коју је такође подигао Свети Сава. Веома је добро оочувана. У ову Испосницу је долазио Свети Сава повремено. Обавезно је у њој проводио време у току Великог часног поста. Шта је довело Светога Саву на ову страховиту литицу? Морали би смо предходно да се вратимо у његову Карејску испосницу, да бисмо могли да одговоримо на ово питање. Забележено је да је Свети Сава још у седамнаестој години живота молио ватопедског игумана да му дозволи да живи са монасима-отшелницима, које је у оно време сретао у Светој Гори. Игуман је енергично одбио овај захтев опомињући Саву да је веома опасно за тако младог монаха да се ухвати усамљен у коштац против господара таме овог света".
Међутим, касније када је Сава постао зрео и искусан монах, познат у читавој Светој Гори будући већ настојатељ манастира Хилендара, сазидао је у Кареји мали конак и њему капелу, коју је посветио свом омиљеном светитељу и имењаку - Светом Сави Освећеном (532 г.). У једној уској и малој ћелији подигао је себе веома строгим подвизавањима у посту, молитви уздржавању у јелу и пићу и потпуно усамљеничком животу. Свакодневно је одржавао читав круг богослужења. Ту је написао и правила за ову своју Испосницу, која је данас остала јединствена у православном и хришћанском свету. То је тзв. "Карејски типик" написан на једном пергаменту и потписан од "последњег од свију Сава грешног.
Испосница Светога Саве код Студенице
Пошто је овај "Типик" био кратак његова правила су касније уклесана на једној мермерној плочи на улазку у Испосницу, где се и данас налази. Од оног времена до данас у овој Испосници се није никада угасило кандило. Ови исти разлози навели су Светога Саву да изгради две испоснице у близини манастира Студенице. Радећи веома много и самопрегорно проповедајући, служећи, путујући и организујући живот Цркве, просвете, школства: зидајући манастире, цркве, болнице, Свети Сава је трошио своје снаге и празнио своје духовне резервоаре. Као некада у Светој Гори, осећао је потребу за повлачење и директним додиром са Богом. Ова оштра литица на брду Радочела, која је својим оштрим врховима парала облаке, учинила му се веома привлачном. Осећао је као да ће му Бог бити ближи на оним висинама дивне природе.
Шта је он ту доживљавао само је Богу и њему познато. Можемо претпостављати да је доживљавао исто оно што и у Карејској испосници. После Светога Саве кроз непуних осам векова Горња Испосница је била велико духовно светилиште. Било је времена када у њој није било монаха, али никада није било времена да је уска стаза, која је водила овом светилишту, зарасла коровом. Ова иста идеја је одвела у ову Испосницу многе подвижнике кроз векове. Међу њима је био последњи схијеромонах Гаврило (Миловановић). У току 43 године он је у овој Испосници духовно горео као свећа. На крају је и телесно у њој сагорео унапређујући и чувајући ово светилиште. +СХИЈЕРОМОНАХ ГАВРИЛО (МИЛОВАНОВИЋ) Радисав Миловановић се родио у селу Венчанима, код Аранђеловца 1901. године од оца Велимира и мајке Велике.
Као млад трговац у своме месту доживео је 1931. године призив за монаштво. Отишао је у манастир Дечане, а потом је провео краће време у Црној Реци и у Жичи. Углавном боравио је у Испосници Светога Саве, код Студенице, 43 године. Ту је и примио чин велике схиме добивши име Гаврило. Од почетка свог монашког подвига Гаврило је био склон усамљеничком, анахоретском начину живота. Када је дошао у Горњу испосницу осим спољних зидова, које је подигао Свети Сава, изнутра је била велика пећина. 43 године отац Гаврило је радио на изградњи ове Испоснице.
Надоградио је четврти спрат. Изградио је унутарње конструкције на четири нивоа, направио је мост ради прелаза и улаза у Испосницу. Испод једне стене изградио је себи гробницу. Све што је радио било је стручно, солидно и првокласно.
С обзиром на крајње тежак приступ овом месту које се налази на оштрој литици на хиљаду метара висине, све што је урађено право је чудо. Грађевински материјал често је отац Гаврило носио на својим леђама. Сву своју личну имовину, наслеђену од родитеља утрошио на обнову Испоснице. По обичају старих монаха бавио се "рукодељем". Правио је крстиће од тисовог дрвета, просфорнике и друго. Све што је зарадио уложио је на обнову Испоснице. Од самога манастира Студенице није примио никакве доприносе. Био је веома гостољубив. Почивши отац Гаврило је био велики духовник. Све своје слободно време је проводио у молитви држећи пример Светога Саве за ову Испосницу, коју је слично Карејском типику. Људи из околине су осећали његову духовност, обраћали су се за молитве и савете. Звали су га "часник", и сви су га волели. Радо су му у свему помогли.
За човека који није склон да помогне у околним селима се каже: "Тај неби помогао ни оцу Гаврилу", Од јутра после несреће у Испосници, нашли смо две жене, које су биле дошле из оближњег села Савова да помогну оцу Гаврилу у припремању Крсне славе - светог Алимпија. Остале су читав дан код Испоснице, и плачући изнеле око 600 литара воде, да би угасиле пожар. О.Гаврило је био веома непосредан и отворено је говорио свима шта мисли. Понекад су његове речи биле и горке. Међутим, људи су увек осећали његову добронамерност и искреност и нико се на њега није љутио.
Како се десио овај несрећни случај, по свој прилици, остаће тајна. Људе, који гледају ствари из своје земаљске перспективе уводеће у забуну питање зашто се то десило овом великом светилишту - Испосници Светога Саве, и зашто се то десило једном од највећих њених подвижника? Људи праве и дубоке вере ова трагедија неће завести у заблуду, као ни многе друге које их задесе у животу, пошто ће све препуштати Богу. Ми ћемо заиста, дуго жалити због ове несреће молећи Бога да се у њој нађе достојан наследник схијеромонаху Гаврилу. Нека му је слава и хвала! (Над одром схијеромонаха Гаврила епископ жички Стефан је одржао некролог.)
ИЗ ГОВОРА ЕПИСКОПА СТЕФАНА
Чини ми се да се у мислима многих људи поводом овог несрећног догађаја поставља питање: "Зашто се ово десило овом јединственом светилишту Српске православне цркве? Зашто се ово десило човеку толико светога живота - оцу Гаврилу?" Гледано из ових наших људских видика и на основу закона људског мишљења није могуће да се одговори на ово питање. Ту одговора нема. Међутим, гледано из небеских и божанских видика, одговорио је на то питање Господ Исус Христос. Страдања се дешавају "да се покажу дела Божија" (Јн.9 гл.3), да се "искупе греси многих" (Ис.53гл. 1-59).
Гледајући у Богочовека најправеднијега, који се икада појавио на земљи распетога на крсту ради искупљења људских грехова човек може да одговори на ово питање. Заправо Христос је одговорио, не само речима свог Еванђеља већ својим сопстевеним страдањима на крсту, "носећи грехе многих" (Ис.53,13). Међутим, потребно је да човек клечи на колена пред Христовим рапећем, да би могао да уђе у разумевање ове велике тајне. Схијеромона је у младости живео за монаштво. После издржаног искушеништва замонашио се у манастиру светог Јована Девичког.
Неко време је провео у манастиру у Црној Реци, у Жичи и Тресији. Међутим њега је највише привлачила ова Испосница, Светога Саве у којој је провео скоро 43 године. Он је чезнуо за ближним и мирнијим додиром са Богом. Друго његово сећање је била одговорност пред Светим Савом - да се његова мисија у овом светилишту продужи. Смисао свог подвига он је гледао у непрестаном преображењу, узрастању и исправљању. Имао је обичај да каже: "Молим се Богу да још мало поживим и да исправим живот." Тако је стално духовно растао.
Разговарао је са Богом, Пресветом Богородицом и светитељима, као да се налазе ту поред њега, као да их гледао својим очима. Тако се он овде није осећао усамљен. Особито је осећао присуство Светога Саве. Све што је овде радио био је уверен да продужава његов посао и да ради у његово име. Изграђујући и обнављујући ово светилиште у току пуне четири деценије, имао је обичај да се људима обраћа за помоћ речима: "Учини за част Светога Саве".
Многи људи који су сретали оца Гаврила били су импресинирани његовом духовношћу, много више него величанственошћу овога места. Често, ту није било разлике између верујућих и неверујућих, измађу наших људи и странаца. Својом духовношћу освајао је и птице, веверице и дивље животиње у овим врлетима. Приметили смо ових дана како птице и веверице облећу око ових огорелих прозора, као да тугују што нема више оца Гаврила да им каже неку реч. Многима је у нашем времену био неразумљив подвиг оца Гаврила. Он је, заиста, живео слично светом ап. Павлу који је рекао: "Не живим више ја, већ Христос у мени живи". У сусретима са почившем оцем Гаврилом нама се често чинило да је он стварно још за живота престао да живи својим сопственим људским животом, почевши да живи Христовим животом.
МОНАХУ ГАВРИЛУ, У СПОМЕН
Уобичајно сам, има дуги низ година, приликом одласка у манастир Студеницу, са пријатељима пођем и до обе Испоснице. У горњој смо скоро увек затицали њеног усамљеног житеља јеромонаха Рафаила каснијег великосхимника Гаврила. Увек је био у послу, у обичној и похабаној монашкој раси, али смо га, једном приликом затекли у великосхмничкој ризи, на излазку из мале пећинске цркве. Замолио сам Рафу - тако смо га звали старог испосника - да га тако одевеног фотографишем. Устручавао се, али је ипак пристао.
Чувши за недавни удес који је снашао монаха Рафаила - Гаврила, сетео сам се тог направљеног снимака. Шаљем вам тај снимак, да га ако можете објавите као видљиву успомену на једног од наших последњих испосника.
Свето Мандић
Извор: "ПРАВОСЛАВЉЕ" 15.ЈАНУАР,1982. БР.356 стр.6-7
Преписао: АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО (ВУЧКОВИЋ) 26. октобра, 2007. год.
извор: Манастир Лепавина
На седам километара идући уз реку Студеницу, која је због свог стрмог корита више хучи него што жбури, скречући десно од пута којим се иде за Ивањицу, идући километар и по стрмим путем кроз шуму долазите до Доње испоснице Светога Саве.
По неким знаковима могло би се закључити да је ту била преписивачка школа коју је ту организовао Свети Сава за време свог игумановања у манастиру Студеници. Ту се данас налази и мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, коју је подигао Свети Сава. У њој се чува правило које је он прописао. Ту данас живе двојица свештеномонаха, који су се повукли из манастира Студенице ради успешнијег монашког подвига. Пењући се старом стазом одавде кроз јелову и храстову шуму, стиже се Горњој испосници Светога Саве.
 |
| Горња испосница Св, Саве, Ђурђевдан, 2015. |
После извесног времена наилазите на високе и стрме литице. Пролазите на неким местима стазом не широм од пола метра. С леве стране видите страховите провалије и стрмине покривене плочама стена, као да су их неки гиганти разбацали убацајући се са њима једни на друге. У подножју ове неупредиве панораме хучи река Студеница. Пролазећи овом стазом људи слабијих нерава могли би да изгубе равнотежу. На крају се стиже на један ужи пропланак у полукругу. Ту је Горња испосница Светога Саве.
Међутим, касније када је Сава постао зрео и искусан монах, познат у читавој Светој Гори будући већ настојатељ манастира Хилендара, сазидао је у Кареји мали конак и њему капелу, коју је посветио свом омиљеном светитељу и имењаку - Светом Сави Освећеном (532 г.). У једној уској и малој ћелији подигао је себе веома строгим подвизавањима у посту, молитви уздржавању у јелу и пићу и потпуно усамљеничком животу. Свакодневно је одржавао читав круг богослужења. Ту је написао и правила за ову своју Испосницу, која је данас остала јединствена у православном и хришћанском свету. То је тзв. "Карејски типик" написан на једном пергаменту и потписан од "последњег од свију Сава грешног.
Пошто је овај "Типик" био кратак његова правила су касније уклесана на једној мермерној плочи на улазку у Испосницу, где се и данас налази. Од оног времена до данас у овој Испосници се није никада угасило кандило. Ови исти разлози навели су Светога Саву да изгради две испоснице у близини манастира Студенице. Радећи веома много и самопрегорно проповедајући, служећи, путујући и организујући живот Цркве, просвете, школства: зидајући манастире, цркве, болнице, Свети Сава је трошио своје снаге и празнио своје духовне резервоаре. Као некада у Светој Гори, осећао је потребу за повлачење и директним додиром са Богом. Ова оштра литица на брду Радочела, која је својим оштрим врховима парала облаке, учинила му се веома привлачном. Осећао је као да ће му Бог бити ближи на оним висинама дивне природе.
Шта је он ту доживљавао само је Богу и њему познато. Можемо претпостављати да је доживљавао исто оно што и у Карејској испосници. После Светога Саве кроз непуних осам векова Горња Испосница је била велико духовно светилиште. Било је времена када у њој није било монаха, али никада није било времена да је уска стаза, која је водила овом светилишту, зарасла коровом. Ова иста идеја је одвела у ову Испосницу многе подвижнике кроз векове. Међу њима је био последњи схијеромонах Гаврило (Миловановић). У току 43 године он је у овој Испосници духовно горео као свећа. На крају је и телесно у њој сагорео унапређујући и чувајући ово светилиште. +СХИЈЕРОМОНАХ ГАВРИЛО (МИЛОВАНОВИЋ) Радисав Миловановић се родио у селу Венчанима, код Аранђеловца 1901. године од оца Велимира и мајке Велике.
Као млад трговац у своме месту доживео је 1931. године призив за монаштво. Отишао је у манастир Дечане, а потом је провео краће време у Црној Реци и у Жичи. Углавном боравио је у Испосници Светога Саве, код Студенице, 43 године. Ту је и примио чин велике схиме добивши име Гаврило. Од почетка свог монашког подвига Гаврило је био склон усамљеничком, анахоретском начину живота. Када је дошао у Горњу испосницу осим спољних зидова, које је подигао Свети Сава, изнутра је била велика пећина. 43 године отац Гаврило је радио на изградњи ове Испоснице.
Надоградио је четврти спрат. Изградио је унутарње конструкције на четири нивоа, направио је мост ради прелаза и улаза у Испосницу. Испод једне стене изградио је себи гробницу. Све што је радио било је стручно, солидно и првокласно.
 |
| Схијеромонах Гаврило |
За човека који није склон да помогне у околним селима се каже: "Тај неби помогао ни оцу Гаврилу", Од јутра после несреће у Испосници, нашли смо две жене, које су биле дошле из оближњег села Савова да помогну оцу Гаврилу у припремању Крсне славе - светог Алимпија. Остале су читав дан код Испоснице, и плачући изнеле око 600 литара воде, да би угасиле пожар. О.Гаврило је био веома непосредан и отворено је говорио свима шта мисли. Понекад су његове речи биле и горке. Међутим, људи су увек осећали његову добронамерност и искреност и нико се на њега није љутио.
ИЗ ГОВОРА ЕПИСКОПА СТЕФАНА
Чини ми се да се у мислима многих људи поводом овог несрећног догађаја поставља питање: "Зашто се ово десило овом јединственом светилишту Српске православне цркве? Зашто се ово десило човеку толико светога живота - оцу Гаврилу?" Гледано из ових наших људских видика и на основу закона људског мишљења није могуће да се одговори на ово питање. Ту одговора нема. Међутим, гледано из небеских и божанских видика, одговорио је на то питање Господ Исус Христос. Страдања се дешавају "да се покажу дела Божија" (Јн.9 гл.3), да се "искупе греси многих" (Ис.53гл. 1-59).
Гледајући у Богочовека најправеднијега, који се икада појавио на земљи распетога на крсту ради искупљења људских грехова човек може да одговори на ово питање. Заправо Христос је одговорио, не само речима свог Еванђеља већ својим сопстевеним страдањима на крсту, "носећи грехе многих" (Ис.53,13). Међутим, потребно је да човек клечи на колена пред Христовим рапећем, да би могао да уђе у разумевање ове велике тајне. Схијеромона је у младости живео за монаштво. После издржаног искушеништва замонашио се у манастиру светог Јована Девичког.
Неко време је провео у манастиру у Црној Реци, у Жичи и Тресији. Међутим њега је највише привлачила ова Испосница, Светога Саве у којој је провео скоро 43 године. Он је чезнуо за ближним и мирнијим додиром са Богом. Друго његово сећање је била одговорност пред Светим Савом - да се његова мисија у овом светилишту продужи. Смисао свог подвига он је гледао у непрестаном преображењу, узрастању и исправљању. Имао је обичај да каже: "Молим се Богу да још мало поживим и да исправим живот." Тако је стално духовно растао.
Разговарао је са Богом, Пресветом Богородицом и светитељима, као да се налазе ту поред њега, као да их гледао својим очима. Тако се он овде није осећао усамљен. Особито је осећао присуство Светога Саве. Све што је овде радио био је уверен да продужава његов посао и да ради у његово име. Изграђујући и обнављујући ово светилиште у току пуне четири деценије, имао је обичај да се људима обраћа за помоћ речима: "Учини за част Светога Саве".
МОНАХУ ГАВРИЛУ, У СПОМЕН
Уобичајно сам, има дуги низ година, приликом одласка у манастир Студеницу, са пријатељима пођем и до обе Испоснице. У горњој смо скоро увек затицали њеног усамљеног житеља јеромонаха Рафаила каснијег великосхимника Гаврила. Увек је био у послу, у обичној и похабаној монашкој раси, али смо га, једном приликом затекли у великосхмничкој ризи, на излазку из мале пећинске цркве. Замолио сам Рафу - тако смо га звали старог испосника - да га тако одевеног фотографишем. Устручавао се, али је ипак пристао.
Чувши за недавни удес који је снашао монаха Рафаила - Гаврила, сетео сам се тог направљеног снимака. Шаљем вам тај снимак, да га ако можете објавите као видљиву успомену на једног од наших последњих испосника.
Свето Мандић
Извор: "ПРАВОСЛАВЉЕ" 15.ЈАНУАР,1982. БР.356 стр.6-7
Преписао: АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО (ВУЧКОВИЋ) 26. октобра, 2007. год.
извор: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар