Књиге се могу читати на два начина. Прво – када читалац потчињава текст својем уму и разумевању (односно поставља свој ум за судију текста), а затим упоређује оно што је сазнао са оним што му је већ познато. Други начин је када читалац разматра текст као нешто што превазилази његово разумевање и стара се да потчини себе датом штиву које је његов судија и представља за њега – апсолутни критеријум истине.
Први начин одговара свакој светској књизи – научној или белетристичкој, а други је потребан искључиво за Св. Писмо. Први означава да човек влада над светом, што му је по његовој природи и дато. Други начин исходи из подвлашћености човека Богу као Творцу чија су мудрост и сила бесконачни.
Ако човек меша ова два начина читања, он се онда неизбежно заплиће (збуњује) како у првом, тако и у другом случају – јер ако буде читао научно или уметничко дело као Јеванђеље, не само да ће лишити свој ум природних сазнајних способности, него ће и изгубити људско достојанство „круне створеног“.
С друге стране, ако човек буде читао Св. Писмо као научну књигу, он ће „умањити“ Бога у своме доживљају (у мислима и осећањима). Оно најглавније у Св. Писму – Бог и Његово величије, биће тада недоступни за њега. Св. Оци истичу да ће се код таквог човека појавити варљиво осећање надмоћи над Божанским стварима и на тај начин он ће постати жртвом оне исте заблуде због које је Адам пао у грех.
Што се тиче протестантских и католичких аутора код њих може бити много корисног на плану спољашњег изучавања Св. Писма (Св. Теофан Затворник). Но, ми морамо имати у виду: прво, оно одступање од истине које је произашло у западном хришћанству и друго (о томе ћемо рећи нешто подробније) интелектуално тумачење код њих преовладава над духовним разумевањем.
Разумевати Св. Писмо значи потчињавати му се. Не треба га читати да би га изучавали, истраживали – јер Св. Писмо постоји да бисмо га разумели а не студирали. Духовно разумевање састоји се у прихватању (примању, доживљавању) Божанске истине која се открива по благодати. Ако је човек одлучан да живи по истини, Божанска истина, дотиче се његовог срца и по мери верности истини испуњава га. Или како каже Апостол: „Да би ми могли познати љубав Христову која превазилази сваки разум“.
Познање Бога, љубав Божија и уопште све што се односи на Бога, превазилази свако знање. Оно је бесконачно више од обичног људског разумевања. Зато Св. Оци кажу да је безумно и бескорисно подвргавати спољашњем истраживању Божанске истине, то јест покушају да се једино својим умом разумеју (боље рећи потчине својем уму).
Напротив, човек треба да потчини себе љубави Божијој, тако што ће се његов дух отворити за Божанску истину. Ово подразумева да човек мора бити припремљен за примање овог бесконачног знања: „Да бисте, укоријењени и утемељени у љубави“; каже апостол Павле „могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина“ (Еф. 3, 18).
А чисто интелектуално знање доводи до тога да човек неизбежно прелази од потчињавања истини до господарења над њом, и може тако „овладати“ Св. Писмом да осећа себе сопствеником истине. Но, такав приступ води умањивању истине и њеном ограничавању. У ствари, то је пут супротан хришћанском подвигу који нам једино даје „познати љубав Христову која превазилази разум, да би се испунили сваком пуноћом Божијом“. (Еф, 3,18).
Теоретско изучавање Библије, које је одвојено од духовног живота (изучавање Писма кроз послушање њему), води апстрактном поклоњењу истини. Оно покреће ум, али се не дотиче срца. Оно може пробудити жељу за Истином, но не брине се о томе како доћи до ње. „Приближавају се мени људи ови устима својим, но срце њихово далеко је од Мене“. Жалосно је што се оваква врста читања, тумачења, изучавања Св. Писма јавља преовлађујућим не само код католика и протестаната, већ је честа и у духовним институцијама наше Православне Цркве. Јеванђеље се умањује до изворника из кога се могу цитирати одвојени стихови. Његове идеје постају предмет академских изучавања, чланака и реферата.
Ми, ни у коме случају не иступамо против теоретског изучавања Св. Писма, но свагда треба памтити речи Св. Игњатија (Брјанчанинова) „Може се бити потпуно заслужним професором богословља… а догоди ли се овом богослову нека несрећа, он збуњено пита: па, постоји ли Бог?“ и Св. Игњатије додаје: „и како доћи до светлости у овој тами!“
Сви ми трпимо велику штету када остављамо практично изучавање Јеванђеља за рачун теоретског. „Пазите, како слушате“, – каже Господ. Најбољу илустрацију овога даје апостол Јаков, када упоређује човека који слуша реч Божију, па је потом заборавља, са оним који видевши своје лице у огледалу – одлази од огледала и истог трена заборавља како изгледа. Ко се не стара да живи по речи Божијој, не види истинског (стварног) себе.
Може се читати Јеванђеље свакодневно и истовремено осећати непрелазни (непроходни) бездан између онога што читамо и што у животу чинимо.
У стварности ова тема је врло озбиљна. Сам сатана мајсторски влада текстовима Св. Писма и покушавао је да њима искуша не било кога, већ самога Спаситеља. А шта ће тек бити са нашим бедним главама, ако будемо самовољно приступали речи Божијој, како каже Св. Кирило Александријски. Познато је да се већина јереси заснива на погрешном тумачењу Св. Писма.
Св. првомученик архиђакон Стефан оптужује најбоље зналце Библије,тј. Синедрион који му суди: „Људи са необрезаним срцима, ви сте се свагда противили Духу Светом“. Дух Свети говори нам кроз Јеванђеље. Својевољно, „необрезано“ срце не слуша Духа Светог и не одговара на Његов зов, зато што се човек боји да Дух Свети не затражи од њега да остави све што није по Јеванђељу, све оне лажне принципе и све односе из којих он хоће да извуче корист и насладу – оно, што му је тако драго. Он се боји да Дух Свети не буде захтевао од њега да иде против себе или против света, у то време када он више од свега на свету воли себе и оно што је у свету.
Извор: Православна Митрополија Црногорско-Приморска
Први начин одговара свакој светској књизи – научној или белетристичкој, а други је потребан искључиво за Св. Писмо. Први означава да човек влада над светом, што му је по његовој природи и дато. Други начин исходи из подвлашћености човека Богу као Творцу чија су мудрост и сила бесконачни.
Ако човек меша ова два начина читања, он се онда неизбежно заплиће (збуњује) како у првом, тако и у другом случају – јер ако буде читао научно или уметничко дело као Јеванђеље, не само да ће лишити свој ум природних сазнајних способности, него ће и изгубити људско достојанство „круне створеног“.
С друге стране, ако човек буде читао Св. Писмо као научну књигу, он ће „умањити“ Бога у своме доживљају (у мислима и осећањима). Оно најглавније у Св. Писму – Бог и Његово величије, биће тада недоступни за њега. Св. Оци истичу да ће се код таквог човека појавити варљиво осећање надмоћи над Божанским стварима и на тај начин он ће постати жртвом оне исте заблуде због које је Адам пао у грех.
Што се тиче протестантских и католичких аутора код њих може бити много корисног на плану спољашњег изучавања Св. Писма (Св. Теофан Затворник). Но, ми морамо имати у виду: прво, оно одступање од истине које је произашло у западном хришћанству и друго (о томе ћемо рећи нешто подробније) интелектуално тумачење код њих преовладава над духовним разумевањем.
Разумевати Св. Писмо значи потчињавати му се. Не треба га читати да би га изучавали, истраживали – јер Св. Писмо постоји да бисмо га разумели а не студирали. Духовно разумевање састоји се у прихватању (примању, доживљавању) Божанске истине која се открива по благодати. Ако је човек одлучан да живи по истини, Божанска истина, дотиче се његовог срца и по мери верности истини испуњава га. Или како каже Апостол: „Да би ми могли познати љубав Христову која превазилази сваки разум“.
Познање Бога, љубав Божија и уопште све што се односи на Бога, превазилази свако знање. Оно је бесконачно више од обичног људског разумевања. Зато Св. Оци кажу да је безумно и бескорисно подвргавати спољашњем истраживању Божанске истине, то јест покушају да се једино својим умом разумеју (боље рећи потчине својем уму).
Напротив, човек треба да потчини себе љубави Божијој, тако што ће се његов дух отворити за Божанску истину. Ово подразумева да човек мора бити припремљен за примање овог бесконачног знања: „Да бисте, укоријењени и утемељени у љубави“; каже апостол Павле „могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина“ (Еф. 3, 18).
А чисто интелектуално знање доводи до тога да човек неизбежно прелази од потчињавања истини до господарења над њом, и може тако „овладати“ Св. Писмом да осећа себе сопствеником истине. Но, такав приступ води умањивању истине и њеном ограничавању. У ствари, то је пут супротан хришћанском подвигу који нам једино даје „познати љубав Христову која превазилази разум, да би се испунили сваком пуноћом Божијом“. (Еф, 3,18).
Теоретско изучавање Библије, које је одвојено од духовног живота (изучавање Писма кроз послушање њему), води апстрактном поклоњењу истини. Оно покреће ум, али се не дотиче срца. Оно може пробудити жељу за Истином, но не брине се о томе како доћи до ње. „Приближавају се мени људи ови устима својим, но срце њихово далеко је од Мене“. Жалосно је што се оваква врста читања, тумачења, изучавања Св. Писма јавља преовлађујућим не само код католика и протестаната, већ је честа и у духовним институцијама наше Православне Цркве. Јеванђеље се умањује до изворника из кога се могу цитирати одвојени стихови. Његове идеје постају предмет академских изучавања, чланака и реферата.
Ми, ни у коме случају не иступамо против теоретског изучавања Св. Писма, но свагда треба памтити речи Св. Игњатија (Брјанчанинова) „Може се бити потпуно заслужним професором богословља… а догоди ли се овом богослову нека несрећа, он збуњено пита: па, постоји ли Бог?“ и Св. Игњатије додаје: „и како доћи до светлости у овој тами!“
Сви ми трпимо велику штету када остављамо практично изучавање Јеванђеља за рачун теоретског. „Пазите, како слушате“, – каже Господ. Најбољу илустрацију овога даје апостол Јаков, када упоређује човека који слуша реч Божију, па је потом заборавља, са оним који видевши своје лице у огледалу – одлази од огледала и истог трена заборавља како изгледа. Ко се не стара да живи по речи Божијој, не види истинског (стварног) себе.
Може се читати Јеванђеље свакодневно и истовремено осећати непрелазни (непроходни) бездан између онога што читамо и што у животу чинимо.
У стварности ова тема је врло озбиљна. Сам сатана мајсторски влада текстовима Св. Писма и покушавао је да њима искуша не било кога, већ самога Спаситеља. А шта ће тек бити са нашим бедним главама, ако будемо самовољно приступали речи Божијој, како каже Св. Кирило Александријски. Познато је да се већина јереси заснива на погрешном тумачењу Св. Писма.
Св. првомученик архиђакон Стефан оптужује најбоље зналце Библије,тј. Синедрион који му суди: „Људи са необрезаним срцима, ви сте се свагда противили Духу Светом“. Дух Свети говори нам кроз Јеванђеље. Својевољно, „необрезано“ срце не слуша Духа Светог и не одговара на Његов зов, зато што се човек боји да Дух Свети не затражи од њега да остави све што није по Јеванђељу, све оне лажне принципе и све односе из којих он хоће да извуче корист и насладу – оно, што му је тако драго. Он се боји да Дух Свети не буде захтевао од њега да иде против себе или против света, у то време када он више од свега на свету воли себе и оно што је у свету.
Извор: Православна Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар