МУКЕ С РЕЧИМА: ЛЕСТВИЦА

   Народи се разликују. Језици се разликују. Па чак су често суптротстављени и одређени језички наноси у једном језику.
   Рецимо, ствар која успињање чини могућим и видљивим: мердевине или лестве, лествице. Два сасвим различита звучања. „Мердевине“ – пад и котрљање. Са баналном асоцијацијом ако се сетимо француског „мер-рд“, а „лестве“ звуче као лагано и глатко успињање. "Лествице" - као убрзавајући и у висинама нестајући пројектил. Увис, а не ваздух-земља, лансиран из поднебесја, како су покушали да нас науче наши корисни непријатељи са Запада. Можда је дошло крајње време да се боримо за речи. Ионако у новој генерацији нестају. И један и други избор у српском језику почиње да се чини старинским. Свеједно је онда за који ћемо се борити, а веома важно који ћемо изабрати. Да не говоримо о англосаксонском „л-ледр“ који је исто што и брзи пад, уз уживање, као низ тобоган у забавном парку.

икона Лествице из синајског манастира Свете Катарине, инспирисана чувеном књигом светог Јована Лествичника о духовном успињању.

   Морамо да пронађемо и усвојимо заједничку терминологију. Речи које ћемо користити у обнављању наше растурене заједнице. Последње велико прилагођавање нашег језика, после контаминације турским, било је под немачким утицајем, пре скоро двеста година. Незахвална ситуација – мислиш и даље као Србин, а говориш као Немац да би убио Турчина у себи, или тако већ нешто. Али спој баш и није успео. Полако али сигурно удаљили смо се од самих себе. Прилагођавање које је у току, наноси још и дух атлантске империје, нама потпуно стран. Али ако се пројави у језику, престаје да буде стран и почиње као неодговарајући нашем идентитету да нас мучи. Притом не можемо да се ослободимо - зато што смо га добровољно усвојили.
   Ако се неко данас запита: чему песници - осим да саставе љупке, емотивне или атрактивне стихове за певање - можда би могао и да се сам досети. То сами песници слуте, али морао би да разуме и неко ко би требало да брине о њима. О песницима увек неко треба да брине. Они су посебна, тако ризична а сваком народу неопходна, привидно луксузна служба. Поготово угроженом народу. Чувари језика. Чувари идентитета. То, наравно, не значи да треба објављивати све што било ко занет поезијом напише. Правити инфлацију речи. Монашко тиховање је дисциплина коју у своју уметност морају да уткају прави песници.
   А ми треба да бирамо речи. Псовке наравно одмах испадају из комбинације за било ког ко жели успон из овога у чему се налазимо. А успон из блата нама је сад већ неопходан. Иначе ћемо се погушити.
   "Велите, само још сутра и прекосутра да свршимо неке послове, и царство добра биће саграђено. А ја вам велим: све ваше грађевине од земље, срушиће вам се на главу, и ваше сутра и прекосутра биће опет само болно подизање главе испод рушевина. Оци ваши говораше исту утеху сами себи, и помреше у рушевинама и недовршеним оправкама.

Лествице вам требају, и ништа друго до лествице. Да се пењете из рупе у коју сте запали.
Свети Николај Српски

 ђакон Ненад Илић