Интервју с намјесником манастира Острога (Црна Гора), протосинђелом Павлом (Радусиновићем)
Оче Павле, испричајте нам нешто о свом манастиру. Колико дуго сте намјесник ове познате обитељи? Како је Бог ушао у Ваш живот и како сте изабрали монашки пут?
Манастир Светог Василија Острошког је свјетило нашег народа. Отац Лазар, мој духовник и бивши игуман, често је говорио да је то мјесто гдје су Небо и земља најближи, гдје се срећу.
Како сам сазнао за манастир Светог Василија? То није било, да тако кажем, случајно. Стекао сам вјеру кроз велика искушења. Имао сам двадесет једну годину кад сам се крстио. У нашој цркви је била икона Светог Василија с манастиром Острогом. Тада ништа нијесам знао о овом светитељу. Видио сам да се људи највише моле испред ове иконе. Замолио сам их да ми нешто испричају о Светом Василију. Објаснили су ми гдје се налазе мошти Светог Василија, испричали су ми о његовим чудима, о томе да много људи долази овамо на велике празнике. Касније, кад сам кренуо на море, пожелио сам да посјетим неколико манастира. Прво сам свратио у манастир Пиву, а затим у Ждребаоник, где је садашњи отац Спиридон правио крстиће. Повео ме је у манастир Острог. То ми је била прва посјета манастиру. Нијесмо се дуго задржали, али смо се упознали са оцем Лазаром (Аџићем). Сусрет с овим човјеком оставио је на мене дубок утисак, иако се у суштини ништа није десило. Вратио сам се кући и наставио да живим, као прије. Међутим, отац Спиридон би ме понекад позвао телефоном и говорио ми: „Дођи да учимо појање.“ Ја тада чак нијесам ни знао шта значи црквено појање, мислио сам да је то обично пјевање. У манастир Острог је долазио један старији протојереј из Београда и учио нас је појању. И мало-помало заволио сам манастирски живот, али нијесам много размишљао о монаштву. Све се десило буквално за трен ока. Једном сам отишао да поразговарам с оцем Лазарем и он је упитао: „Шта ти треба?“ Кажем: „Не знам, желио бих да останем овдје у манастиру и да постанем монах.“ Тако је и било, те 1991. године.
После оца Лазара игуман Острога је био епископ Јован (Пурић). Кад је он добио катедру у Нишу, наш игуман је постао митрополит Амфилохије, а ја сам изабран за намјесника. Братија се исповиједа код мене.
Шта се још може рећи о манастиру Острогу? Наравно, ту су многобројна исцјељења. Старац Тадеј је једном посјетио наш манастир, поклонио се светитељу, изашао је, наслонио се на ограду и дуго-дуго гледао народ, једно сат-два, а онда је рекао: „Видим да народ од Светог Василија излази растерећен.“ Заиста, овдје људи добијају духовни препород, и исцјељења има све више и више. Међутим, ми смо направили пропуст јер нијесмо све то записивали. Једном су нас прозвали у подгоричким новинама како говоримо о старим чудима, а да се заправо ништа не дешава. Тада смо одлучили да дамо камеру једном нашем човјеку који је по струци био режисер и који је у то вријеме био без посла. Он је почео да снима приче људи који су долазили и бивали исцијељени од Светог Василија. Снимао је око три године. Сакупили смо огроман материјал и сад смо објавили први филм у којем се говори о једној муслиманки из Башкирије која је имала повреду врата. Није могла да држи главу усправно, морала је да је придржава, иначе би јој глава падала.
Она је једном видјела у новинама фотографију манастира Острога. Прочитала је текст и одлучила да дође. Била је сигурна да Бог може да исцијели њен врат. Причала је да је стално придржавала главу док је летјела авионом. Право с аеродрома отишла је код Светог Василија. Стала је поред кивота и питала свештеника да ли може да се моли овдје пошто је муслиманка. Он јој је рекао: „Нема проблема, стани у страну да не сметаш другима.“ И она је стала за пјевницу и придржавала је главу неколико сати док није осјетила да јој се нешто намјестило у врату. Од тада живи нормалним животом иако болови у врату још увијек нису потпуно престали. Овај филм нас је довео у Москву, овдје, у манастир Свете Јелисавете. Много тога смо чули о вашем манастиру. Драго ми је што сам овдје јер сам много пута желио да дођем, али је најбоље ако Бог отвара пут.
Отац Лазар је био веома познат духовник. Већ сам говорио да сам га први пут видио кад сам у Острог дошао са о. Спиридоном. Сљедећи пут сам у манастир дошао бициклом. (Волио сам да то буде помало авантуристички.) Дошао сам пред јутрење. Чим сам ушао у храм угледао сам оца Лазара како служи и помислио сам: „То је прави човјек.“ Послије тога сам се вратио ранијем животу.
Он је временом постао мој духовник. Имао је дар да везује људе за Бога и оставио је дубок траг у мојој души. И сад се још увијек дружимо. Многа његова духовна дјеца кажу да га тек сад боље упознавају, послије његовог упокојења.
Он је веома волио Исусову молитву, стално нас је учио томе. Давао је и друга правила, ако је неко хтио — читао је акатист, Псалтир и др., а он сам се непрестано бавио Исусовом молитвом.
А шта је говорио о Исусовој молитви?
Говорио нам је да је Исусову молитву добио као дар, зато нас није учио никаквим техникама, већ нас је учио да имамо дух покајања. Исусова молитва је за људе који су спремни да се дају потпуно, без обзира на то на ком су послушању. Она захтијева цијелог човека.
Шта мислите, за који подвиг је добио дар молитве, или је то била милост Божија?
Једном је рекао: „Ја се спасавам трпљењем болести.“ Био је веома болестан. Још док је био у свијету на леђима му се појавио неки тумор који се касније раширио по цијелом тијелу. Чак је и оперисан. Имао је чир који му је задавао велики бол дуго времена.
Митрополит је говорио да је отац Лазар био примјер послушања, иако он сам себе није таквим сматрао. Био је стрпљив човјек, одлучан. Живио је у духу древних отаца. Био је врло скроман. Неки су чак говорили да је био тврдица, међутим, то није истина. Он је многим богословима помогао да заврше школу. Увијек је некоме помагао, али је имао мјеру.
Како је успио да сачува свој унутрашњи живот међу људима?
Имао је неки свој унутрашњи ритам. Послије ручка би се одмарао два сата. Док је он био игуман раније смо одлазили у келије, зато око шест увече у манастиру никога више нисте могли видјети. Цијелу ноћ је остављао за молитву. Не знам шта бих могао рећи за његову молитву. Говорио је да му је срце буквално горјело, да је његова молитва била вапај Богу. Пред крај живота се разболио, имао је метастазе на малом мозгу, али је до краја био свјестан. Трпио је страшне болове. Имао је виђење светитеља Нектарија и Пресвете Богородице.
Читала сам да му је митрополит дао благослов да оде у Егину на лијечење.
Да, упокојио се на овом путовању. Спремао се за Београд, али авион није могао да полети. У то време су у Србији били велики немири. Па је остао на ВМА у Београду, гдје се и упокојио. Неке медицинске сестре су говориле да је било неколико исцјељења у кревету у којем се налазио отац Лазар, али то треба испитати.
Свети Василије веома воли свој народ. Код њега долазе људи да би се помолили за тјелесно и физичко исцјељење, да би добили утјеху. Нема никаквих кажњавања и прекора, премда се неколико пута десило да људи нијесу могли да приђу светитељу, као да је између њих био неки невидљиви зид. Један свештеник ми је причао да су неки ходочасници силазећи из Горњег манастира укључили музику, а једна дјевојка је сјела, истурила ноге и почела да им маше. Кад се вратила кући, одузеле су јој се ноге. Није могла да хода неколико мјесеци док се није покајала. Али то су ријетки случајеви.
Још један човјек из Србије, док је силазио из Горњег манастира имао је врло лоше помисли о светитељу. Код куће га је светитељ у сну ударио прво у десно око, а затим у лијево и он се пробудио с огромним модрицама испод очију. Касније се такође исцијелио. То је био један од упечатљивијих случајева.
Људи имају велико страхопоштовање према Светом Василију. Дешава се да кад га помињу, ако сједе, устану и кажу: „Слава му и милост.“ Чак и некрштени, нецрквени људи имају велико поштовање према Светом Василију...
Сами сте видјели, кад сте били код Светог Василија, да код њега стално долазе ријеке народа. Чак и кад је велики снијег људи који су планирали да дођу свеједно долазе, не одустају. Наравно, број нема значаја. Једном се наш митрополит спремао да иде да служи у неком малом селу и рекли су му: „Нема потребе да идете тамо, неће бити много народа, свега неколико људи.“ Митрополит је рекао: „Ја се спремам на молитву, а не на митинг.“ Зато не треба инсистирати на броју, важно је шта се дешава у душама људи који долазе.
После смрти оца Лазара имао сам прилике да разговарам с двојицом-тројицом духовника из Грчке, али нам је језичка баријера била сметња. Учим од људи из народа који су много тога доживјели. Ове године сам имао прилике да посјетим Америку и тамо сам се упознао с једним човјеком из Црне Горе. У Америци има породицу. Имао је великих искушења у вези с организацијом црквеног живота. Он је рекао: „Нашем народу су потребни људи који не обраћају пажњу на искушења, који су упорни у ономе што започну.“ То ми се веома свидјело пошто се и у нашем монашком животу све вријеме нешто мијења: долазе разни људи, мијења се окружење и ствари, али је на нама да будемо упорни, да оно што смо обећали Богу испунимо до краја.
Можда нас највише вуку наше жеље, зато што у основи сви ми желимо добро. Друго је питање да ли је наступило вријеме за то, да ли Бог то жели да учини кроз нас. Понекад у овим очекивањима губимо стрпљење и чини нам се да вријеме пролази узалуд, да можда нијесмо спремни да изнесемо неке ствари. Зато обично желимо и радујемо се кад за нешто имамо благослов. Није довољно само да пожелимо да учинимо нешто добро, без обзира на то што нам се чини да управо овако или онако треба нешто да учинимо, као на примјер да уведемо љепше богослужење или појање или нешто лијепо у манастиру. Видим да је за то потребно стрпљење, много стрпљења и много искушења човјек мора да претрпи да би нешто учинио.
За монашки живот је најважнија истрајност. Молитва се увијек колеба, понекад имамо више, понекад мање благодати. Благодат дође, а затим оде, онда поново дође. Не треба да живимо од сјећања, већ нас управо ова истрајност усмјерава ка циљу како бисмо испуњавали вољу Божију.
Човјек не треба да обраћа пажњу на свој проблем, већ да иде до краја?
Наш проблем је пролазан. Колико се пута гњевимо или тугујемо, али то пролази за пет-десет минута, за пола сата. А ако се човјек стално тиме бави, то може да траје много дана, чак и годинама.
Да ли код Вас долазе људи који желе да иду монашким путем? Да ли их има много?
У Црној Гори су манастири релативно попуњени, по нашим мјерилима. Зато што, знате, ако има 2-3 монаха или 4-5 – то је већ прави манастир. Охрабрује нас то што у Црној Гори има много младих људи у Цркви. А да ли ће људи доћи у манастир – зависи од нас у манастиру. Бог никога неће довести да упропасти своју душу. Значи, ако живимо како треба, увијек ће бити и младих људи који ће доћи.
Шта кажете човјеку кад дође у манастир, без обзира на његове године?
Не говорим му ништа посебно. Питам зашто је дошао. Ако заиста жели монаштво дајем му књигу Јована Лествичника на читање, дајем му послушање и послије два-три мјесеца види се каква је његова намјера.
Колико монаха сад живи у Вашем манастиру?
Заједно с митрополитом има нас, чини ми се, 24-25. При манастиру има још 7 монахиња и 2 искушенице.
Одакле су?
Из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Херцеговине и Македоније.
Која света мјеста још волите да посјећујете?
Ријетко одлазим у друге манастире. Имамо још скит Јована Крститеља. Раније сам чешће тамо одлазио, сад немам времена, обавезе ме задржавају на једном мјесту.
Испричајте нам нешто о манастирским послушањима.
Имамо много послушања, али и много људи који нам помажу, зато што нас монаха има релативно мало. Наше главно занимање је молитва и дежурање код светитеља. Имамо домаћинство, имамо краве, стаклене баште, воће и поврће, козе и кокошке. Правимо крстиће, то је веома лијепо рукодјеље. Нашег оца Спиридона је благословио бивши хиландарски игуман Никанор. Он прави крстиће на којима је написано: „Овим побјеђуј.“ Добио је благослов да урезује овај натпис. То су покушали да ураде и други људи пошто се крстићи добро продају, прода се све што се произведе. Други су покушали, али никоме није пошло за руком. Један наш искушеник је смислио петнаестак различитих производа. Наш брат Зосима се бави резбарењем. Имамо разна послушања.
Како је отац Арсеније? Да ли и даље обавља своје послушање?
Да, његово послушање је везано за „Радио Светигора“, гдје води неколико емисија. Има програм и на енглеском језику за људе који живе у иностранству и ове емисије су популарне. Интернет је сад свима доступан, нема граница. Пошто мора да одлази из манастира можда ћемо направити мали студио у манастиру.
Какав је сад Ваш духовни моменат? Очигледно је да разговарате с нама, али размишљате о нечем свом.
Очекивао сам такво питање. Све се стално мијења. Сад због нечега наизмјенично осјећам бол и радост, већ дуже времена. Каже се да Бог понекад дозвољава да људи у манастиру изгубе вјеру у Бога. Мени се то није десило. Кажу да је то велико искушење. Чини ми се да ми се то није догађало, али се у духовном животу стално нешто дешава. Он је динамичан. Највећи бол изазивају међуљудски односи. Ако се дешава нешто лоше заиста осјећам бол. Али осјећам и радост. Зато што су сва наша молитва и сав наш подвиг узалудни ако се не успоставе добри лични контакти међу браћом и сестрама и међу свим људима. Све је узалудно без истинских односа, односно љубави у нама и око нас. Ако не ширимо љубав не можемо да проповиједамо, све то постаје празнословље. Ето, тако.
Разговарала монахиња Јована (Панкова)
12.05.2015.
извор: http://obitel-minsk.by/_oid100108482.html
Нема коментара:
Постави коментар