Данас нам се указала велика част, да објавимо разговор с митрополитом александропољским Антимом, посвећен актуелним проблемима с којима се сусреће грчко друштво. Срдачно благодаримо митрополиту Антиму, јер је био толико добар да нам уступи мало свог драгоценог времена.
– Шта карактерише грчко друштво после петогодишње економске кризе?
– Криза је срушила „грчко блаженство“, озбиљно уздрмала институцију породице и подрила социјално јединство. То што наш народ још увек није устао против постојећег стања ствари јесте последица само тога што он нема идеолошку зависност, духовну стабилност и језичку обдареност да то учини. Бојим се почетка грозничавог и вештачки усмереног покрета, који ће довести до неочекиваних резултата.
– Шта мислите, да ли верници у Вашој епархији преживљавају економску кризу исто као и људи у другим регионима земље?
– У нашој епархији су последице кризе озбиљније, јер се провинција налази у рецесији. Ма колико добре резултате доносила солидарност, недостатак научног потенцијала, незапосленост и пад културе чине стање све очајнијим.
– Какве могућности отвара криза у духовној сфери? Које активности су, по Вашем мишљењу, оцењене достојно, а којим би требало уделити више пажње?
– Мислим да су добротворне активности почеле да опадају. Наши финансијски ресурси су при крају. Већ смо закаснили са својим предлозима, усмереним на то да помогнемо нашој земљи да преживи. Наша Црква мора да објасни друштву од каквог су значаја следеће четири врлине: поштење, вредноћа, одговорност и социјална правда. У некој мери се све оне проповедају у Јеванђељу. Савремени Грк се не боји смрти. Он се боји да живи. Дошао је наш час. Ако наша реч данас закасни, сутра ће се једва чути и доспеваће само до „ушију глувих“.
– Последње политичке промене саздају услове за распаљивање религиозних страсти. Какву би иницијативу могла да покрене Црква, за разрешење те ситуације?
– На међународном нивоу ти конфликти добијају карактер битке титана. Европа је у страху. На Балкану је напето. Три играча наше планете играју партију биљара. Грчка држава није свесна размера ескалираног религиозног рата. Ако Грчка црква не покаже прилагодљивост, не докаже да је Црква, а не просто религија, докле не буде говорила праве речи и поступала исправно, бојим се да ћемо властима моћних дати повод, који они тако ишчекују - повод да нас заобиђу.
– Сматрате ли Ви да се утицај Цркве данас сужава? У којим правцима Црква мора да делује, да би повећала свој утицај на друштво?
– Утицај наше Цркве се не сужава. Ствар је само у томе што су представници Цркве постали мање „закопчани“. Савремени човек се или гуши у својој усамљености, или се сасвим препушта свом раду, или се губи у безграничности Бога. Неопходно је да наша реч буде слободна од догматизма. Морамо доказати да ограниченост нашег језика не означава и ограниченост истине. Нека наша Црква не буде везана само за прошлост. Један савремени богослов је рекао да ми у Цркви „тугујемо када не можемо поступити другачије, тугујемо када не живимо“. Морамо напустити наш псеудосвет. Понекад, да бисмо решили своје проблеме, треба да се боримо са традицијом. Али снагу за борбу с традицијом нам даје, опет, та наша традиција. Савременом човеку је неопходна радост и љубав. Бог ће свима нама опростити све, осим одсуства радости. Он нам неће опростити ни то што заборављамо да је Он створио и спасио овај свет. Тамо где нема радости, хришћанство се превраћа у муку. Ми, јерархија, позвани смо да стварамо. И боље да будемо кажњени као преступници, него да, као безумни, живимо у безоблачној срећи.
Превод с новогрчког: редакција интернет-издања „Пемптусија“
Превод с руског С. М.
12. 5. 2015.
извор: Манастир Лепавина
– Шта карактерише грчко друштво после петогодишње економске кризе?
– Криза је срушила „грчко блаженство“, озбиљно уздрмала институцију породице и подрила социјално јединство. То што наш народ још увек није устао против постојећег стања ствари јесте последица само тога што он нема идеолошку зависност, духовну стабилност и језичку обдареност да то учини. Бојим се почетка грозничавог и вештачки усмереног покрета, који ће довести до неочекиваних резултата.
– Шта мислите, да ли верници у Вашој епархији преживљавају економску кризу исто као и људи у другим регионима земље?
– У нашој епархији су последице кризе озбиљније, јер се провинција налази у рецесији. Ма колико добре резултате доносила солидарност, недостатак научног потенцијала, незапосленост и пад културе чине стање све очајнијим.
– Какве могућности отвара криза у духовној сфери? Које активности су, по Вашем мишљењу, оцењене достојно, а којим би требало уделити више пажње?
– Мислим да су добротворне активности почеле да опадају. Наши финансијски ресурси су при крају. Већ смо закаснили са својим предлозима, усмереним на то да помогнемо нашој земљи да преживи. Наша Црква мора да објасни друштву од каквог су значаја следеће четири врлине: поштење, вредноћа, одговорност и социјална правда. У некој мери се све оне проповедају у Јеванђељу. Савремени Грк се не боји смрти. Он се боји да живи. Дошао је наш час. Ако наша реч данас закасни, сутра ће се једва чути и доспеваће само до „ушију глувих“.
– Последње политичке промене саздају услове за распаљивање религиозних страсти. Какву би иницијативу могла да покрене Црква, за разрешење те ситуације?
– На међународном нивоу ти конфликти добијају карактер битке титана. Европа је у страху. На Балкану је напето. Три играча наше планете играју партију биљара. Грчка држава није свесна размера ескалираног религиозног рата. Ако Грчка црква не покаже прилагодљивост, не докаже да је Црква, а не просто религија, докле не буде говорила праве речи и поступала исправно, бојим се да ћемо властима моћних дати повод, који они тако ишчекују - повод да нас заобиђу.
– Сматрате ли Ви да се утицај Цркве данас сужава? У којим правцима Црква мора да делује, да би повећала свој утицај на друштво?
– Утицај наше Цркве се не сужава. Ствар је само у томе што су представници Цркве постали мање „закопчани“. Савремени човек се или гуши у својој усамљености, или се сасвим препушта свом раду, или се губи у безграничности Бога. Неопходно је да наша реч буде слободна од догматизма. Морамо доказати да ограниченост нашег језика не означава и ограниченост истине. Нека наша Црква не буде везана само за прошлост. Један савремени богослов је рекао да ми у Цркви „тугујемо када не можемо поступити другачије, тугујемо када не живимо“. Морамо напустити наш псеудосвет. Понекад, да бисмо решили своје проблеме, треба да се боримо са традицијом. Али снагу за борбу с традицијом нам даје, опет, та наша традиција. Савременом човеку је неопходна радост и љубав. Бог ће свима нама опростити све, осим одсуства радости. Он нам неће опростити ни то што заборављамо да је Он створио и спасио овај свет. Тамо где нема радости, хришћанство се превраћа у муку. Ми, јерархија, позвани смо да стварамо. И боље да будемо кажњени као преступници, него да, као безумни, живимо у безоблачној срећи.
Превод с новогрчког: редакција интернет-издања „Пемптусија“
Превод с руског С. М.
12. 5. 2015.
извор: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар