Чини ми се да се од метафизике не може побећи. Физика (у аристотеловском смислу) гласно говори о својим позитивним знањима. Чак и не говори, већ објављује: «Молекули, атоми, жлезде, инстинкти, новчанице...» А метафизика шапуће на ухо тихо, али упорно: «Тајна, бол, смрт, савест, други живот...»
Али рецимо да сам ја просто болестан или макар чудан. Рецимо, само се мени свуда унаоколо причињава смрт и намигује ми. Али зашто онда цинична савремена деца на матурској вечери лију сузе? Управо она деца која из светске мреже о наличју живота знају више од јучерашњих пензионера. Она деца, за коју није запажено да су вредна, која одрасле не поштују и чији се језик комуникације тешко може дефинисати као «руски». Управо она плачу и не не могу да се уздрже. Зашто? Зато што је то смрт. У смислу – матура. Смрт. Једна од њених свакодневних подврста.
То је растанак заодевен у обред. Запамтимо ову кратку реченицу, јер нас она наводи на дефиницију. «Растанак заодевен у обред.» Валцер, цвеће, музика. «Кад одемо из школског дворишта...» То је аналог погребења, опроштаја, одласка у други живот и у други свет. То је неповратност, неумољиви излазак из реке у коју више нећеш ући. А шта је погребење? То је такође растанак заодевен у обред. Цвеће, сузе, свечани говори у стању кад човеку понестаје дах. «Опростите. Хвала вам на свему. Никад вас нећемо заборавити.»
И тајна свепраштања, баш као пред мртвачким сандуком. Јер, мртвима се све опрашта. И овде професори на сав глас опраштају лењивцима, који су им на часовима пили крв и говоре им: «Збогом. Сви сте ви тако добри!» А уплакани лењивци праве гримасе због гриже савести и по први пут жале због садизма с којим су се односили према својим хемичаркама и физичаркама. У принципу – «Опростите нам!» - «Бог да прости, и ви нама опростите.» Онај коме је познат великопосни чин опраштања, схватио је аналогију. А музика свира у минору, и сви имају букете у рукама, и често се помињу врата. Она школска врата која ће се ускоро залупити за вама и која ће за вас наводно «заувек остати отворена». (Још једна слика – врата.)
Плачу маме, плачу деца, плачу педагог и директор. Ови последњи, узгред речено, плачу мање, зато што се њихов посао наставља, захтевајући сабраност и строгост. Тако није примећено ни да је митолошки Харон био осетљив, већ је душе на другу страну Стикса превозио без емоција, ћутке. Јасно је да на матурској вечери све прожима бол. Чак и радост. Управо у радости бол се испољава неочекивано и моћно, као прави господар палог живота. Радост је у свету случајна гошћа, ласта. А туга је господарица. Зато и младе плачу. Плету им косу (или расплићу), а оне плачу на прагу потпуно новог живота, на прагу смрти девојаштва и будућег васкрсења у новом својству. Плачу маме опраштајући се од детета. Плачу другарице, једне због зависти, друге због осећања тајне која жеже. И то је смрт, која бива побеђена и која преображава, али која је свеприсутна од времена кад је поједена рајска јабука.
Не волим матурске вечери. Танану игру нерава којих ионако нема: ово, још једно у низу, сечење срца на комадиће може се трпети само као обавеза. Али метафизика је свеприсутна и то ме радује. Духовна димензија живота крчи себи пут тамо где људи не очекују да ће је срести. Не желите да бризнете у плач на монашком постригу; не желите да се сећате смрти; у браку – великом, дивном, безданом браку – не осећате мистику – ето вам онда! Лијте сузе макар на матурској вечери, зато што је она млађа сестра погребења, брака и монашког пострига.
У једном од дневничких записа Шмеман је, сећам се, говорио о смрти једног од блиских познаника или пријатеља. Наступила је болест, гашење, а онда је дошла смрт. Мртво тело, мирис лекова, хаос болничке постеље, туга, страх. Али после тога – омивање, опело, «со свјатими упокој». После тога свеће и дим кадионице, надгробни плач и – крстић у руци. И ево, - пише Шмеман – молитва и вера изговарају последњу реч над ковчегом (не цитирам дословце). Тамо где је смрт донела хаос, бол и ужас, молитва и вера изговарају своју реч. И ова реч покрива хаос смрти, уноси ред и смисао тамо где се чини да смисао и ред нису могући. Могући су. Погребни обред је завичај културе. Живот се није завршио, већ се наставља у другачијем својству и Црква то зна. Зна сама и говори другима.
Исто је и с матурским вечерима. Потребне су. То је световна тајна. Опроштај одевен у обред. Шта би било од ове деце да их лишимо учења, писмених, контролних и свега остало? Да их не грдимо због понашања и изгледа, да им не објашњавамо очигледне истине? То би биле зверчице из камене градске џунгле. Али школа их је окупила и колико је могла потрудила се да нешто од њих буде претварајући децу у људе. Сад се њена мисија завршава и свима је јасно да су школске године биле тешке, али неопходне. То је био покров цивилизацијског труда, набацан на хаос људског материјала. И на крају свега – обред опраштања. Фотографија за сећање, валцер, букети, заклетве и обећања вечног пријатељства без обзира на све што се буде дешавало у животу одраслих.
Све сам то некад лично доживео. Али лично доживљено изгледа сирово и нејасно док човек не види да се исто дешава другима. И по ко зна који пут гледа опроштај одевен у обред и дира у нерве којих скоро више да нема. И мисао удара овамо-онамо постављајући питања: шта је то? чему то? шта то значи? А то је само победа метафизике. Јер, кад физика све објашњава уз помоћ хормона, атома и новчаних знакова, нико не плаче. А кад метафизика шапуће: «тајна, смрт, савест, други живот...», човек плаче. Насићује се сузема и не стиди се својих суза.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: православие.ру
Али рецимо да сам ја просто болестан или макар чудан. Рецимо, само се мени свуда унаоколо причињава смрт и намигује ми. Али зашто онда цинична савремена деца на матурској вечери лију сузе? Управо она деца која из светске мреже о наличју живота знају више од јучерашњих пензионера. Она деца, за коју није запажено да су вредна, која одрасле не поштују и чији се језик комуникације тешко може дефинисати као «руски». Управо она плачу и не не могу да се уздрже. Зашто? Зато што је то смрт. У смислу – матура. Смрт. Једна од њених свакодневних подврста.
То је растанак заодевен у обред. Запамтимо ову кратку реченицу, јер нас она наводи на дефиницију. «Растанак заодевен у обред.» Валцер, цвеће, музика. «Кад одемо из школског дворишта...» То је аналог погребења, опроштаја, одласка у други живот и у други свет. То је неповратност, неумољиви излазак из реке у коју више нећеш ући. А шта је погребење? То је такође растанак заодевен у обред. Цвеће, сузе, свечани говори у стању кад човеку понестаје дах. «Опростите. Хвала вам на свему. Никад вас нећемо заборавити.»
И тајна свепраштања, баш као пред мртвачким сандуком. Јер, мртвима се све опрашта. И овде професори на сав глас опраштају лењивцима, који су им на часовима пили крв и говоре им: «Збогом. Сви сте ви тако добри!» А уплакани лењивци праве гримасе због гриже савести и по први пут жале због садизма с којим су се односили према својим хемичаркама и физичаркама. У принципу – «Опростите нам!» - «Бог да прости, и ви нама опростите.» Онај коме је познат великопосни чин опраштања, схватио је аналогију. А музика свира у минору, и сви имају букете у рукама, и често се помињу врата. Она школска врата која ће се ускоро залупити за вама и која ће за вас наводно «заувек остати отворена». (Још једна слика – врата.)
Плачу маме, плачу деца, плачу педагог и директор. Ови последњи, узгред речено, плачу мање, зато што се њихов посао наставља, захтевајући сабраност и строгост. Тако није примећено ни да је митолошки Харон био осетљив, већ је душе на другу страну Стикса превозио без емоција, ћутке. Јасно је да на матурској вечери све прожима бол. Чак и радост. Управо у радости бол се испољава неочекивано и моћно, као прави господар палог живота. Радост је у свету случајна гошћа, ласта. А туга је господарица. Зато и младе плачу. Плету им косу (или расплићу), а оне плачу на прагу потпуно новог живота, на прагу смрти девојаштва и будућег васкрсења у новом својству. Плачу маме опраштајући се од детета. Плачу другарице, једне због зависти, друге због осећања тајне која жеже. И то је смрт, која бива побеђена и која преображава, али која је свеприсутна од времена кад је поједена рајска јабука.
Не волим матурске вечери. Танану игру нерава којих ионако нема: ово, још једно у низу, сечење срца на комадиће може се трпети само као обавеза. Али метафизика је свеприсутна и то ме радује. Духовна димензија живота крчи себи пут тамо где људи не очекују да ће је срести. Не желите да бризнете у плач на монашком постригу; не желите да се сећате смрти; у браку – великом, дивном, безданом браку – не осећате мистику – ето вам онда! Лијте сузе макар на матурској вечери, зато што је она млађа сестра погребења, брака и монашког пострига.
У једном од дневничких записа Шмеман је, сећам се, говорио о смрти једног од блиских познаника или пријатеља. Наступила је болест, гашење, а онда је дошла смрт. Мртво тело, мирис лекова, хаос болничке постеље, туга, страх. Али после тога – омивање, опело, «со свјатими упокој». После тога свеће и дим кадионице, надгробни плач и – крстић у руци. И ево, - пише Шмеман – молитва и вера изговарају последњу реч над ковчегом (не цитирам дословце). Тамо где је смрт донела хаос, бол и ужас, молитва и вера изговарају своју реч. И ова реч покрива хаос смрти, уноси ред и смисао тамо где се чини да смисао и ред нису могући. Могући су. Погребни обред је завичај културе. Живот се није завршио, већ се наставља у другачијем својству и Црква то зна. Зна сама и говори другима.
Исто је и с матурским вечерима. Потребне су. То је световна тајна. Опроштај одевен у обред. Шта би било од ове деце да их лишимо учења, писмених, контролних и свега остало? Да их не грдимо због понашања и изгледа, да им не објашњавамо очигледне истине? То би биле зверчице из камене градске џунгле. Али школа их је окупила и колико је могла потрудила се да нешто од њих буде претварајући децу у људе. Сад се њена мисија завршава и свима је јасно да су школске године биле тешке, али неопходне. То је био покров цивилизацијског труда, набацан на хаос људског материјала. И на крају свега – обред опраштања. Фотографија за сећање, валцер, букети, заклетве и обећања вечног пријатељства без обзира на све што се буде дешавало у животу одраслих.
Све сам то некад лично доживео. Али лично доживљено изгледа сирово и нејасно док човек не види да се исто дешава другима. И по ко зна који пут гледа опроштај одевен у обред и дира у нерве којих скоро више да нема. И мисао удара овамо-онамо постављајући питања: шта је то? чему то? шта то значи? А то је само победа метафизике. Јер, кад физика све објашњава уз помоћ хормона, атома и новчаних знакова, нико не плаче. А кад метафизика шапуће: «тајна, смрт, савест, други живот...», човек плаче. Насићује се сузема и не стиди се својих суза.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар