Свештеник Милош Весин је своју књигу Драги моји парохијани посветио људима парохије храма Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу – Ленсингу, с молитвом Свемилостивом Богу да међу нама који у Цркви тражимо и налазимо спасење, умножи љубав, и да упокоји душе свих свештенослужитеља и парохијана, који се пре нас у вери, нади и љубави потрудише.
Наш отмени аутор доживљава своју парохију као живу заједницу уснулих у Господу, живих и још нерођених, обједињену тајанственим присуством Господа Исуса Христа и теургичком делатношћу Духа Светога. Отац Милош Весин размишљајући о најпогоднијој комуникацији са парохијанима, и поред непосредних сусрета са њима, било у храму или у њиховим домовима, прибегао је писаној форми општења да би тако ступио у контакт са онима који не долазе редовно у храм. Јужночикашка – Ленсиншка парохија већ 55 година издаје свој „црквени билтен“, а он већ 25 година сваког месеца шаље писма својим парохијанима.
Једног спарног јунског дана 1989. године, по повратку са конгреса у Сан Антониу у Тексасу, блаженопочивши епископ шумадијски др Сава Вуковић, духовни отац Милоша Весина, предложио му је да посети две наше српске црквене заједнице у Америци: у Детроиту и Јужном Чикагу. Испоставило се да је ово било провиђење. Овај блажени муж није знао да одлази на „званичне разговоре“ након којих ће добити службу у једној од ове две парохије. Ту почиње евангелска мисија и драма свештеника, узорног пастира, др Милоша Весина чија служба, види се по халиеутици, није била узурпација (као што је био случај оних о којима се говори у „Дидахи“). А халиеутика је вештина рибарења, тежња да се људске душе придобију за Христа и спасу за вечни живот (Јн 10,15).
У овим писмима својим парохијанима призвани Милош Весин је служитељ Христов, делегат Његове мисије у свету. Људски егоизам и његови интереси ту ишчезавају и бивају потчињени делу мисије. Ако пажљиво читамо ову пастирску књигу, видећемо истину да „себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе као слуге ваше Исуса ради“ (2. Кор 4,5). Код аутора нећемо видети најамништво и, посредством службе, постизање неких личних интереса и рачуна. „Лопов не долази ни за шта друго но да украде и убије и погуби“ (Јн 10,10). Пастирство није ухљебије нити чиновничка каријера. Оно је, према речима оца Милоша Весина, показивање Христове Љубави према људима у свету.
Пастирска мисија наилази на многе препреке. То се еклатантно види из Христове приче о Сејачу и семену (Матеј 13,3-23), али је она ипак, у пневматолошко-сотириолошком погледу, увек успешна. Пастирско дело, кад је право, јесте чудо. Тако јула 1990. аутор пише својим парохијанима: „Оно што се дешава у животу свакога човека не бива случајно. Зато није и не може ни бити тек случај да се Божјом вољом, или пак допуштењем, мој долазак на овај континент, у ову државу, у овај град, у ову парохију, овде међу вас, догодио баш ове године када обележавамо Тристоту годишњицу Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.“
Аутор даље вели: „Чудновате су наше српске сеобе. Чудновате и тајанствене. Једино разумно објашњење за све сеобе кроз историју нашег мученичког народа јесте: Божија воља и Његово провиђење.“ Сва суштина ове епистоларне књижевности стоји у овим скоро аутобиографским речима, јер се и свештеник Весин са супругом Драганом селио баш као што се и наш српски национ селио.
Пастирско дело никад није и не може бити празно (Исаија 55,10). Његова плодност, експанзивност, састоји се, поред осталог, у томе да човека коме је упућено доводи у кризу, да га ставља у питање од чијег реаговања зависи људска судбина. „Ми смо мирис Христов свету: једнима за живот, а другима за смрт“ (2. Кор 15,16). Пастирско дело бива умирање у пустињи или живот, о којима говори апостол Павле (1. Кор 10,1-13). Ту човек упада „у руке Бога живога“ (Јевр 10,31).
Ми у писмима парохијанима свештеника Милоша Весина нећемо наићи на стерилност пастирског дела која је знак апостазије, знак да се оно извргло у опортунизам, у идење линијом мањег отпора, у пасивност. Ми осећамо иза његових речи живе личности као кад апостол Павле каже „Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца“ (2. Кор 3,2-3). Гаранција успеха пастирске мисије је Христос који се служи пастиром као својим оруђем.
Видећемо јасно у овој књизи да служење свештеника Милоша Весина није сервилност, већ учешће у мистерији оног кенозиса (истошченија) којим је Христос спасао свет. Из целокупног дела избијају речи Христове: „Знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него они који хоће да буду већи међу вама, да вам служе. И који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга“ (Мк 10, 42-44).
У парохији оца Милоша нема власти у профаном смислу те речи. Власт је овде пуномоћ за веће, интензивније учешће у пастирству Христовом: у делу мисије, страдања и служења. Милош Весин ће нас суочити са снажном поруком пасхалног васкрсења. Он брани своју паству од растуће секуларизације. Његове писане проповеди су виталан егзорцизам против масовне потрошачке културе Запада која нам се данас намеће као квазирелигија и отуђење од изворних хришћанских вредности.
Оно што нас посебно обузима и плени, то је раскошна лирика писама; она избија из духовног сензибилитета нашег пастира. Он одлично познаје „дух времена“ и све недаће које нам модерна хедонистичка цивилизација доноси. Зна правом мером да осуди изопачене и извештачене вредности, а да ипак остане очински присан. Распон између туге и радости прожима ово особено сведочење. Позива на „непрестану молитву за пострадале, ожалошћене, прогнане, унесрећене“. За њега постоји само једно мерило, мерило Христове љубави и наше љубави по угледању на Њега, по чему ће нас познати да смо Христови. Његов призив је призив Христов: „Заиста вам кажем: када учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40).
За оца Весина се хришћанско схватање помоћи битно разликује од обичне хуманости. Он позива своје парохијане на солидарност, али без празних банкета. Тако хришћански топло каже: „Учинимо једну малену жртву, и то без јела и пића“. Свестан је демонских сила историје. За све време нашег несрећног рата свако вече солидарности почињао је поменом свим жртвама безумне мржње рата. Помолио се за здравље и мир прогнаних, обесправљених, рањених, уцвељених. Његова мисионарска делатност је поткрепљена пригодним рециталима, пројекцијама на великом платну слајдова наших најзнаменитијих цркава и манастира, уз кратак историјат. На крају увек замоли све присутне да дају свој дар који ће искључиво бити намењен за набављање лекова за прогнанике из Крајине и Босне. Свестан је и потресних речи Његошевих о грдним и страшним страдањима српског народа: „Нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве“. Он је увек ваш свештеник уверен да је љубав, упркос свему, јача од мржње.
Скромно говори о молитвеном тиховању и покајању. Диван је мотив о изгубљеном сину, када метафорично каже да станемо у ред ћутања и кајања. „Ако смо спремни и сами у ред да станемо и чекамо, смишљајући у том чекању не још понеко зрнце самооправдања, него у себи тражећи једну по једну покајну сузу, поћи ћемо и ми, покајањем прожети, на стварно преумљење, спремни и исповешћу очишћени, кренувши тада трагом одблеска те две врлине – ћутања и покајања, у сретање Ономе Који на нас милостиво гледа, још како нас стрпљиво чека, чак и кад смо далеко од Њега. Ономе Који ће нам први кренути у сусрет видевши да Му се враћамо, јер када је блудни син, из Спаситељеве приче и поуке о покајању, још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши, загрли га и пољуби (Лк 16,20)“. За себе отац Милош каже да је у ћутању и кајању још увек невешт, али искрено у себи тражи ћутање и покајање.
Сва ова писма налик посланицама од срца срцу карактерише искреност. Отац Милош Весин је изградио храм у сваком свом парохијанину, уверен је да је све благодатни дар Божији, јер „ако Господ не сазида дом, узалуд су се трудили градитељи“ (Пс 127,1).
Збирка писама Драги моји парохијани и у најтежим тренуцима чува праву и племениту меру. Она је живи уџбеник пастирског богословља који надраста ужу парохијску заједницу и постаје модус вивенди и модус цогносценди православног хришћанског живљења и састрадалне љубави за све људе.
Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић)
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Наш отмени аутор доживљава своју парохију као живу заједницу уснулих у Господу, живих и још нерођених, обједињену тајанственим присуством Господа Исуса Христа и теургичком делатношћу Духа Светога. Отац Милош Весин размишљајући о најпогоднијој комуникацији са парохијанима, и поред непосредних сусрета са њима, било у храму или у њиховим домовима, прибегао је писаној форми општења да би тако ступио у контакт са онима који не долазе редовно у храм. Јужночикашка – Ленсиншка парохија већ 55 година издаје свој „црквени билтен“, а он већ 25 година сваког месеца шаље писма својим парохијанима.
Једног спарног јунског дана 1989. године, по повратку са конгреса у Сан Антониу у Тексасу, блаженопочивши епископ шумадијски др Сава Вуковић, духовни отац Милоша Весина, предложио му је да посети две наше српске црквене заједнице у Америци: у Детроиту и Јужном Чикагу. Испоставило се да је ово било провиђење. Овај блажени муж није знао да одлази на „званичне разговоре“ након којих ће добити службу у једној од ове две парохије. Ту почиње евангелска мисија и драма свештеника, узорног пастира, др Милоша Весина чија служба, види се по халиеутици, није била узурпација (као што је био случај оних о којима се говори у „Дидахи“). А халиеутика је вештина рибарења, тежња да се људске душе придобију за Христа и спасу за вечни живот (Јн 10,15).
У овим писмима својим парохијанима призвани Милош Весин је служитељ Христов, делегат Његове мисије у свету. Људски егоизам и његови интереси ту ишчезавају и бивају потчињени делу мисије. Ако пажљиво читамо ову пастирску књигу, видећемо истину да „себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе као слуге ваше Исуса ради“ (2. Кор 4,5). Код аутора нећемо видети најамништво и, посредством службе, постизање неких личних интереса и рачуна. „Лопов не долази ни за шта друго но да украде и убије и погуби“ (Јн 10,10). Пастирство није ухљебије нити чиновничка каријера. Оно је, према речима оца Милоша Весина, показивање Христове Љубави према људима у свету.
Пастирска мисија наилази на многе препреке. То се еклатантно види из Христове приче о Сејачу и семену (Матеј 13,3-23), али је она ипак, у пневматолошко-сотириолошком погледу, увек успешна. Пастирско дело, кад је право, јесте чудо. Тако јула 1990. аутор пише својим парохијанима: „Оно што се дешава у животу свакога човека не бива случајно. Зато није и не може ни бити тек случај да се Божјом вољом, или пак допуштењем, мој долазак на овај континент, у ову државу, у овај град, у ову парохију, овде међу вас, догодио баш ове године када обележавамо Тристоту годишњицу Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.“
Аутор даље вели: „Чудновате су наше српске сеобе. Чудновате и тајанствене. Једино разумно објашњење за све сеобе кроз историју нашег мученичког народа јесте: Божија воља и Његово провиђење.“ Сва суштина ове епистоларне књижевности стоји у овим скоро аутобиографским речима, јер се и свештеник Весин са супругом Драганом селио баш као што се и наш српски национ селио.
Пастирско дело никад није и не може бити празно (Исаија 55,10). Његова плодност, експанзивност, састоји се, поред осталог, у томе да човека коме је упућено доводи у кризу, да га ставља у питање од чијег реаговања зависи људска судбина. „Ми смо мирис Христов свету: једнима за живот, а другима за смрт“ (2. Кор 15,16). Пастирско дело бива умирање у пустињи или живот, о којима говори апостол Павле (1. Кор 10,1-13). Ту човек упада „у руке Бога живога“ (Јевр 10,31).
Ми у писмима парохијанима свештеника Милоша Весина нећемо наићи на стерилност пастирског дела која је знак апостазије, знак да се оно извргло у опортунизам, у идење линијом мањег отпора, у пасивност. Ми осећамо иза његових речи живе личности као кад апостол Павле каже „Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца“ (2. Кор 3,2-3). Гаранција успеха пастирске мисије је Христос који се служи пастиром као својим оруђем.
Видећемо јасно у овој књизи да служење свештеника Милоша Весина није сервилност, већ учешће у мистерији оног кенозиса (истошченија) којим је Христос спасао свет. Из целокупног дела избијају речи Христове: „Знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него они који хоће да буду већи међу вама, да вам служе. И који хоће први међу вама да буде, да буде свима слуга“ (Мк 10, 42-44).
У парохији оца Милоша нема власти у профаном смислу те речи. Власт је овде пуномоћ за веће, интензивније учешће у пастирству Христовом: у делу мисије, страдања и служења. Милош Весин ће нас суочити са снажном поруком пасхалног васкрсења. Он брани своју паству од растуће секуларизације. Његове писане проповеди су виталан егзорцизам против масовне потрошачке културе Запада која нам се данас намеће као квазирелигија и отуђење од изворних хришћанских вредности.
Оно што нас посебно обузима и плени, то је раскошна лирика писама; она избија из духовног сензибилитета нашег пастира. Он одлично познаје „дух времена“ и све недаће које нам модерна хедонистичка цивилизација доноси. Зна правом мером да осуди изопачене и извештачене вредности, а да ипак остане очински присан. Распон између туге и радости прожима ово особено сведочење. Позива на „непрестану молитву за пострадале, ожалошћене, прогнане, унесрећене“. За њега постоји само једно мерило, мерило Христове љубави и наше љубави по угледању на Њега, по чему ће нас познати да смо Христови. Његов призив је призив Христов: „Заиста вам кажем: када учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40).
За оца Весина се хришћанско схватање помоћи битно разликује од обичне хуманости. Он позива своје парохијане на солидарност, али без празних банкета. Тако хришћански топло каже: „Учинимо једну малену жртву, и то без јела и пића“. Свестан је демонских сила историје. За све време нашег несрећног рата свако вече солидарности почињао је поменом свим жртвама безумне мржње рата. Помолио се за здравље и мир прогнаних, обесправљених, рањених, уцвељених. Његова мисионарска делатност је поткрепљена пригодним рециталима, пројекцијама на великом платну слајдова наших најзнаменитијих цркава и манастира, уз кратак историјат. На крају увек замоли све присутне да дају свој дар који ће искључиво бити намењен за набављање лекова за прогнанике из Крајине и Босне. Свестан је и потресних речи Његошевих о грдним и страшним страдањима српског народа: „Нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве“. Он је увек ваш свештеник уверен да је љубав, упркос свему, јача од мржње.
Скромно говори о молитвеном тиховању и покајању. Диван је мотив о изгубљеном сину, када метафорично каже да станемо у ред ћутања и кајања. „Ако смо спремни и сами у ред да станемо и чекамо, смишљајући у том чекању не још понеко зрнце самооправдања, него у себи тражећи једну по једну покајну сузу, поћи ћемо и ми, покајањем прожети, на стварно преумљење, спремни и исповешћу очишћени, кренувши тада трагом одблеска те две врлине – ћутања и покајања, у сретање Ономе Који на нас милостиво гледа, још како нас стрпљиво чека, чак и кад смо далеко од Њега. Ономе Који ће нам први кренути у сусрет видевши да Му се враћамо, јер када је блудни син, из Спаситељеве приче и поуке о покајању, још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши, загрли га и пољуби (Лк 16,20)“. За себе отац Милош каже да је у ћутању и кајању још увек невешт, али искрено у себи тражи ћутање и покајање.
Сва ова писма налик посланицама од срца срцу карактерише искреност. Отац Милош Весин је изградио храм у сваком свом парохијанину, уверен је да је све благодатни дар Божији, јер „ако Господ не сазида дом, узалуд су се трудили градитељи“ (Пс 127,1).
Збирка писама Драги моји парохијани и у најтежим тренуцима чува праву и племениту меру. Она је живи уџбеник пастирског богословља који надраста ужу парохијску заједницу и постаје модус вивенди и модус цогносценди православног хришћанског живљења и састрадалне љубави за све људе.
Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић)
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар