На имендан патријарха московског и све Русије Великог Господина Кирила, портал ИН4С објављује превод првог интервјуа са световним новинаром поглавара Руске православне цркве, уз честитку: „На многаја и благаја љета, Свјатејши Владико!“
У интервјуу патријарх Кирил објашњава значај Божје истине и улоге вере у одржавању цивилизације, говори о свом духовном путу, интервенцијама Божијим у животу Његове многострадалне породице, приликама у Украјини, савременом духовном стању Русије и Европе…
─ Можда Ви, Ваша Светости, знате где да данас трагамо за истином, ко данас има монопол на истину?
„Хајде да покушамо да разумемо. Мене је савршено јасно да живети у Истини јесте једно, живети у сопственој истини нешто друго, вршити суд над људима, ослањајући се на сопствену праведност, треће. Многи теже да све урадимо заједно. Али није свако људско становиште истинито, таква истина не може да буде апсолутна. Дакле, да ли је то питање само ствар укуса? Оно што пијемо чај са шећером или ─ са лимуном? Свако бира оно што воли, сматра да је у праву. Ако доведете ту идеју да логичног закључка, морам да признам да онда не постоји концепт добра и зла, али постоји разноврсност мишљења и ставова.
─ Управо сте подигли лествицу на филозофском нивоу, а ја сам питао о земљи, о томе шта представља истину лично за Вас.
─ Одговорићу, али прво завршимо са претходним питањем. Наравно, ту је апсолутна истина. То је Божји закон. Бог је дао човеку слободу и моралном смислу, што је изражено у свести. Међутим, можете да размишљате о томе на различите начине. Важно је да разумете: без Бога, апсолутна истина је немогућа. Ниједна друго разумевање није и праведно. У данашњем свету често без размишљања изговоримо реч, којом неправедно повређујемо слабије. Укради ─ превише је. Али ко је то рекао? А ако моја истина искључује твоју? Ја сам јак, тако да могу да одабрем да увредим било кога и то је лоше. Да ли разумете? Негирање апсолутне Божије правде, може да разори свет.
Да живим моју истину ─ једно је, а да живим од праведности ─ много више.
У томе лежи дубоко не грешка, већ трагедија филозофског либерализма. Молим Вас, немојте га помешати са економском или политичком либерализмом, то је надградња концепата, филозофски либерализам је фундаменталан. Он се фокусира на индивидуалне слободе као апсолутне истине. Слобода сваког појединца не смије да се сукобљава са цивилизацијом уопште.
А сада о веома приземним стварима. Ми често говоримо о опасности од окретања од слободу у тиранију. То је могуће ако не постоји одвраћање и нема критеријума истине. Када постоји Божанска истина, могуће ју је ускладити са човековом. То даје право да кажем: „Стани! Тако да не може да се ради.“ Овај морални закон узрокује да се осећамо грижу савјести.
─ Не сви.
─ Да, можете попити и себе убедити да други раде горе. Постоји много начина за самоуништења. Дакле, говоримо о верском начину живота. Од њега зависи будућност цивилизације. Ни више ни мање. Атеистички поглед на свет није одржив, јер је из њега искључен најважнији ─ Апсолут, укључујући морални. А онда за тим прахом иде правни систем, међуљудски односи …
Ако особа није у стању да разликује добро од зла, она је духовно болесна. Божији закон је јасан и једноставан. Примљен је преко Мојсија, но и пре тога људи су покушавали да живи од њега. Велики апостол Павле рекао је: „незнабошци по природи легитимно раде.“ Бог је ставио морални закон у људску природу. Људи у освит цивилизације, и у паганизму, и у другим историјским епохама, нису сумњали у то шта је добро, а шта лоше.
─ То није ослобађало од покајања.
─ То је сасвим друга тема. О томе како Божји морални закон живи у пракси и колико људи живи њиме на земљи.
─ Може ли бити прекасно да се човек покаје?
─ Ту је дивна идеја, изражена у 7. веку, преподобни отац Исак Сирин рекао је: ад – то и јесте закаснело покајање. Када је крај, нема излаза из ситуације, особа не верује, али она зна шта је чека. Вера подразумева веома јако унутрашње функционисање како би прихватили неку чињеницу или појаву, али то не захтева знање о томе како се остварује оно што је ствар вере, да ли видите ту ствар, да тако кажем, можете је осетити. Па, пакао ће бити актуализација унутрашње људске катастрофе, која није прошла кроз покајање, земаљског живота, а имајући у виду да можемо да се покајемо. Питање времена … Ако човек живи у систему самоконтроле, то је његова срећа. А неки од фактора самоконтроле нису дати. Због различитих разлога и околности. У неким случајевима због стила васпитања и природе окружења, другима због немогућности да се концентришу на себе …
Али никад није касно да се покајемо. Сећамо се да је разбојник распет на десној страни од Спаситеља на Голготи, у последњем тренутку живота се покајао, признао своју веру, и било му је опроштено, усвојен је у Царство Божије. Само веома важно јесте да се покајање не претвара у бездушне и свечане церемоније. Понекад морате да се бавите оваквом праксом у цркви, када свештеник ─ неки имају ту навику ─ позива дошавше на исповест с листом грехова. То је повезано са чињеницом да многи људи не знају како да се покају. То је то и прочитао је целу листу. Као резултат тога, побожни људи, посебно старије жене често кажу: … грешник грешник грешник … … Посебно, након помињања таквих грехова, чије постојање никада није, ни у ноћној мори могао да почини.
Човек који је изгубио способност покајања, јесте као пијаниста који је изгубио ухо за музику.
─ Профилактички.
─ Не свиђа ми се то. Морамо да се покајемо, покајати, се овде и сада. Ритуал. Иако је, у стварности, покајање ─ велики и сложен унутрашњи рад, интроспекција, самопоштовање које је непристрасно само са својом савешћу. Када особа дође на исповест, управо завршава посао, има одговор Богу. И то је веома важно да се одржи комуникацију са Господом. Грех представља само баријеру која може да спречи оно битно у нашим разговорима. Нема рационалне сумње, нити било чега другог, осим греха. Ако се човек не покаје, онда се претвара у бетонски зид кроз који милост не пролази. У одговору на акцију нашег покајања Божјом благодати, ми смо излечени, добијамо опроштење грехова.
Са чиме упоредити покајање? Човек који је изгубио ову могућност, јесте као пијаниста који је изгубио слух за музику. У принципу, можете покушати да обавља посао без проблема, али то би била страшно игра. Покајање јесте константа Самоподешавања, способност да се критички процене радње и избегну грешке. Ако особа престане да се каје, нема побољшања, развоја. Сликовито речено, губи слух, почиње да меша звуке, шушти буку, пушта громке речи и литаније, које наносе штету нашим животима.
У религијској традиције покајање представља сасвим конкретну акцију. У хришћанству ─ је то Тајна исповести, која помаже особи да развије осећај покајања, што значи да прати пулс, контролише своје духовне стање.
─ Ви говорите о човеку уопште, али ја покушавам да чујем о ономе ко седи преко пута мене. Патријарх Кирил сумња …
─ Сумњам у много тога, осим у једно ─ Божије присуство. У овом случају, никад се сумње код мене не појављује. Можда само у тинејџерским годинама. Онда сам прочитао много. Мој отац је имао фину библиотеку, без обзира што он није трошио новац само на књиге. Са петнаест година прочитао сам и Берђајева и Франка и Флоренског, подигнут сам на радовима оних мислилаца чија имена већина наших сународника су се отворила много касније, током периода перестројке. Ова литература присиљава да размислимо и како се формира верско васпитање у породици. Са петнаест година, оставио сам породицу и отишао да радим у Лењинградској геолошкој експедицији. Паралелно сам студирао на вечерњу школу. Волео сам да у реалном животу тестирам себе. И пре него што прочитате књигу, и људи са којима се затим састајао, помогли су ми да превазиђем тежак и рискантан период, случај који вјероватно имају сви тинејџери у пубертету …
Сумњам у многе ствари, али само не у Божије постојање.─
И наравно, сумњам. Ако изгубите осећај за критичко сагледавање стварности ─ за то је увек повезана сумња, може се направити много грешака.
Али без тога је тешко да се креће напред.
─ Не мешати?
─ Ја не могу да судим.
─ Данас сте говорили о савести, да морамо живети по томе. Када главна референтна тачка за многе представља новац и каријера, то звучи као утопија. Леп украс на хаљини, која је пожељан, али није обавезан …
─ Ако се сетимо Старог Завета, Бог је уништио читаве народе, који нису хтели да следе заповести Божије … Једном, чак, кажњено је човечанство Потопом, јер процес зла је постао неповратан. Развој зла достиже свој врхунац, у смрти и забораву. Није ни чудо да се убиство сматра једним од најгорих грехова …
Укратко, у цивилизација није било виталности да се окрене од злих путева, онда је Бог казнио људи, као што знамо, остављајући само једну побожну породицу. Господ никада није обећао да ће казнити човечанство Потопом. Да, Божја натприродна казна јесте корекција нашег животног пута. Свети Оци кажу: ако Господ не присуствује у тузи и болести, онда се окренуо од тебе. Али ако као одговор на молитву и веру, Бог учествује у вашој судбини, он исправља и ваш живот покрет. Многи људи сматрају да је то добро. Можда у овом случају није баш тачно па ћу говорити о себи, јер је у мом животу дошло до такве натприродне интервенције која се односи на тугу, патњу и искуства.
─ Поделите Ваша Светости.
─ Дозволите ми да кажем, то се односи на советски период. У једном тренутку сам имао проблема са тадашњим властима Лењинграда, када је било врло тешко. Ово што сведочим би се могло описати као безизлазни неуспех у мојој каријери. У децембру 1984. године сам отпуштен са места ректора Лењинградске духовне академије и Богословије и пребачен у провинцијску епархију Смоленска. У реду, само сам се преселио! Веома утицајан у то време, члан Савета за верска питања, рекао ми је: „Требало би било добро да се сетите да сте ─ најновији, најгори епископ Руске православне цркве и дали смо Вам посао да мирно седите у Смоленску.. и представљате пример другима, научите како да се изгради односе са властима у друштву које се не везује за будућност вере. “ Ово је упутство које сам добио.
─ Послушао?
─ Чудо: шта је такав тест? Чини се да покушавам да урадим оно што сам могао … Зашто Господ да ме казни тако? У Смоленску сам суочен са веома тешким условима живота. Ако зовете правим именом, у почетку није било место за живот. Понекад кажем колегама, посебно младим епископима, они не могу да разумеју без потешкоћа. Једна од епизода, скица из природе. Прву ноћ сам спавао у соби парохијског домара. Ујутро, он пита: „Како сте се опустили?“ Одговор је: „У реду, међутим, мачка до јутра гребе ћебе, буди.“. Он каже: „Господе, немамо мачке То је пацов.“ …
То је ново искуство за човека који је веровао да црква доноси неку корист, на челу Духовне академије, путовао страним земљама … Другим речима, веома тежак тренутак за људско биће. И ја сам питао Господа за што? за што? Понекад се деси да Бог одговара на твоје мисли. Мислио сам, сада нећете знати зашто и шта је истина отвара се послије. И сада, после неког времена ми је требало да дођем у Москву на састанак са тадашњим управником послова Московске патријаршије за епархије, био је то митрополит Алексеј, будући патријарх целе Русије. И онда каже потпуно исте речи: „Ми не знамо, Господе, зашто се то десило са Вама. Сви знамо да ће бити касније.“.
Да нисам био послат у Смоленск, вероватно не бих знао дубине Русије, искусио реалности парохије и епархијског живот Руске православне цркве. Морао сам да идем на овом путу и прљавштине ─ и у дословном смислу, да додирнем животе сиромашних парохија које су отворене током Великог отаџбинског рата, да чамим у оронулим зградама, погледам живот нашег села са многим проблемима, да разумем нешто што се чинило очигледним: Русија ─ није у Москви и Лењинграду. Тачније, не само два главна града. Бог ми је открио ту реалности и обогатио искуство, које никада не бих добио да сам остао на истом путу у животу.
─ Рекло би се да је узрок немилости била Ваша јавна критика одлуке да се пошаљу совјетске трупе у Авганистан 1979. године. То је снажно сметало на Љубјанци (сједиште КГБ-а) и Старом тргу.
─ Знате, био сам вршилац дужности шефа Одјељења спољашњих црквених односа и ствари посматрао са тачке гледишта здравог разума. Више или мање сам познавао историју државе Авганистана, и какви су током векова били односи између Британије и Русије у вези са тежњама оба царства за продор ка југу. Лондон је и даље желео по сваку цену да се заустави наше напредовање ка Кабулу. Нисам могао да се отарасим упорног веровања да увођење ограниченог контингента совјетских трупа јесте велика историјска грешка која може да нас скупо кошта. Јасно свестан: то не може да се уради. Не због неких намера опозиције или дисидентских ставова, не. Био сам вођен својом савешћу и знањем. Када се Светски савет цркава окупио да изрази свој став према акцијама Совјетског Савеза на територији суседне државе, био сам један од писаца предлога резолуције. Добровољно сам се пријавио да учествујем у писању, јер су схватили да на неки други начин не могу да избегну прекомерну политизацију.
Од три ријечи „агресија“ и „инвазија“ и „интервенција“ које су предложене да опишу шта се догодило, инсистирао сам на ─ интервенција. Мислио сам да је бољи од инвазије или агресије, као што је сугерисано од стране других делегација. Али нисам знао да у перцепцији нашег народа, реч „интервенција“ звучи сувише оштро и дефинитивно. У Москви, су размишљали како реаговати на ово, и … следи испитивање. Његов исход био је један од разлога за слање у Смоленск.
─ Ко су ти који објашњавају како волети своју домовину?
─ Световне власти. У то време, црква није имала слободу да доноси сопствене кадровске одлуке.
─ Чини се да главна рука била Олега Калугина, бившег КГБ-овца ─ и сада америчког држављанина?
─ То је, у прилогу.
─ Разговарали сте са њим?
─ Никада у животу. Видео сам га у Женеви, где сам служио раних 70-их. Неколико пута смо се суочили у Совјетском сталном представништву у УН. Појава Калугина са ниским поклоњењем окружења, колико сам ја схватио говорила је: велики газда је стигао. У то време, нисам могао да замислим какву ће улогу та особа да игра у мом животу.
─ Као да сте дошли у Женеву у доби од двадесет четири године …
─ Пре тога је било потребно да се заврши Богословија, а затим Академији за четири године уместо осам. Трка са препрекама! Такав је био услов који је поставио мој духовни отац, митрополит лењинградски Никодим. То је благослов, средином 60-их, ушао сам у богословију. А касније Господ, који сам приписује броју од најистакнутијих епископа, водио ме кроз живот и помогао учешће. Митрополит је рекао: „Академија понестане брзо. Сазнајте савршено, олакшајте путовање до Оксфорда. Докторску дисертације ћеш тамо да пишеш…“ Био сам инспирисан, јер заиста сам желио да научим. Добио сам диплому у теологији, имао послушање личног секретара митрополита Никодима, а годину дана касније ми је рекао, „ићи ће Оксфорд следећа генерација, а ти си добио дозволу да водиш женевску делегацију Московске патријаршије у Светском савету цркава.“
─ Такође добар избор! У Совјетско време …
─ Не процењујем са гледишта о томе шта је најбоље за мене. Митрополит Никодим био је толико ауторитативан и поштована особа, никада се не бих усудио да уђем у спор са њим у знак протеста. Мислио сам, онда нека буде тако. Морам да кажем да је рад међународних организација постао мој универзитет и био је веома користан у будућности. То је било јединствено искуство. Они који знају географију француске Швајцарске, свесни су да растојање између Женеве и суседног града Лозане је шездесет километара, пола сата вожње аутомобилом на аутопуту. Дакле, то је први пут да сам отишао у Лозану; друга година боравка у Женеви. Није било времена да се истражи подручје; много проблема је морало да буде решено на лицу места. Прво, сам покушао да научим енглески језик, и друго, да разумем специфичности рада англосаксонског стила састанака. Касније, када је Совјетски Савез почео реструктурирање, гледао сам на ТВ дебате на конгресима народних посланика и ухватио себе мислећи да тадашњи лидери совјетске државе нису у стању да ублаже дискусију. Гледао сам све то у Женеви. Чак и наизглед техничка питања су нешто врло потребно и помажу епископском служењу. Дакле, не жалим што сам уместо на Оксфорду био у Женеви.
– После четири године, вратили сте се Санкт Петрбургу и са непуних 28 година постали ректор богословије и академије. Колеге и старији по звању нису гледали благонаклоно Ваш узлет?
– Не, то није било тако, ипак, слажем се да је ситуација је јединствена. Чини ми се да је само митрополит Петар Могила у прошлости на чело Кијевске академије дошао у тако младом узрасту. Али то није поента. Вратио сам се у Алма Матер, на којој сам и дипломирао. Морао сам да је водим, а међу наставницима били су и професори, који су студирали у Санкт Петербургшкој Духовној академији пре 1917. године. Људи са огромним животним искуством и знањем. Одједном, дечак, недавно студент, постаје њихов управник! Није лак задатак!
Али имао сам неку власт. Озбиљно сам тестиран у фази од четврте до осме године студија. Наставници су стално питали: „Где сте лети? Зашто ти треба ово?“
– И заиста?
– Као што сам рекао, послушност митрополиту Никодиму. Он је навео да мене појмим, да покушавам да упознам. А неки од мојих учитеља мислили су да ћу изигравати будалу на испиту, у име високог покровитеља.
– И замољени да попуне?
– Не само да попуне! Таквих случајева је био још. Наставник – нећу да наведем његово име, он је још увек жив, веома вредан учитељ … Па, он ми је једном рекао поверљиво: „Знате, не учите цео ток, то је тежак и дуг пут, и знам да је напорно. Припремите детаљно и пажљиво тему о којој ћу и да Вас питам. “ Захвалио сам му, отишао кући и мислим: “ Хвала, наравно, за забринутост, али ја зато потребно знање, а не само оцена у књизи рекорда “ И он је почео да проучава сва питања укључене у план. Наставник на испиту пола сата ме испитивао са страшћу, без милости возио напред и назад. Поставља питања без трунке осмеха, као да би требало да буде тако. Као резултат тога, постигао сам највећи резултат. Али најважније – информације о степену моје спремности, изгледа да су поделили са својим колегама на Научном савјету, као и других тестова. Верујем да сам стварно стицао знање, а не скакао са курса на курс.
– Вративши се на Академију као ректор, јесте ли се сетили прекршене конвенције епизодом на испиту?
– Не, наравно. С друге стране, допринео сам да наставници добију максималан број превода стране литературе. Тада у Совјетском Савезу нису писане и објављиване теолошке књиге, примарни извори били су прилично лоши; тако да смо организовали, у ствари, подземну преводилачку агенцију, а најважније текстове, штампане у иностранству, ми смо укључивали у наставне планове и програме. Успут то је онда пропало, мојим уклањањем из Лењинграда …
– Ваша породица је знатно патила под совјетскимог режимом. Почевши од деда, који је лежао два пута у логору.
– У ствари три пута. Први пут је стављен у 1922. у процесу повлачења вредности и борбе против обновичељства. Не могу да одредим тачно колико је тада држан. Очигледно, не дуго јер не могу да нађем документе о том хапшењу. Само су током испитивања у другом случају навели тај први пут. Тада му је одређено пет година које је провео у Соловки и другим логорима. Трећи пут мој деда ухапшен 1945. године, а држали су га до 1953. Моја мајка и ја смо отишли да га упознам на Московској железничкој станици тадашњег Лењинграда.
– Отац је био мање?
– Ограничен је био на један од најтежих периода – од 1934. до уочи 1937. Да он није пуштен, мислим, не бисмо били овде да разговорамо о томе, прича о породици би отишла сасвим другим путем …
– Деда и отац су причали о Гулагу?
– Много. Али, како се испоставило, то није све. Након обиласка Соловки у патријархалном достојанству одједном ми се отворило оно што је мој дед говорио. Испоставило се да је он био у ћелији казнионици, одакле су се људи ретко враћали живи, провео је три недеље на планини Секирнаиа. Затвореници су радили у логору, стојећи до струка – дубоко у леденој води. Онда су се бедни сушили у храму … Деда је послат на принудни рад у новембру. Можете ли да замислите шта се дешавало тамо! Типично, ресурс људског тела избледи после недељу дана, максимум – на два дела, и деда је троје преживио. Он је потом пребачен у логор на копну. Деда је претрпио филозофски, није претерано наглашавао патње, немојте изабрати своју судбину у општој позадини. Он је критиковао дешавања у земљи, брани веру, борио се против обновљеничества, у ствари, посвећен овом животу, иако је био лаик. Само што се вратио кући након трећег периода, деда је рукоположен. Служио је као свештеник у Башкирији, добио је благослов патријарха Алексеја Првог. Умро је у доби од деведесет једну годину …
Мој отац је био оптужен за покушај атентата на Стаљина. Ни више ни мање
И отац је говорио шта се догодило, али у нешто другачијем тону. Ухапсили су га уочи венчања. Само неколико дана. Али инцидент није сломио оца, он је још увек био пун снаге и енергије. То је оно што сам прочитао у дневнику становника Смоленска, који је био са својим оцем на сцени јахања са њим у Столипин превозу до Колиме. Напомене ми је дао син човека, глумца локалног позоришта. Осим тога, мој отац се осетио изненађујуће светао и радостан као да је усмерен не у логор, из којег није могао да се врати, већ на излет. Сећам се да је мој отац, заиста говорио о свом мирном стању, јер не крши закон, и нема разлога за осети кривим, а тешкоће и жалости доживљавао је као страдање за веру. Ова свест додаје снагу.
– Отац је ухапшен зато што је у резимеу реч „Бог“, написао великим словом?
– Он је ухапшен, јер је то била намера тадашњих власти Лењинграда: користећи убиства Кирова, искоренити православну младост и њен интелектуални кружок у граду. Затим, ту је велика Служба узела толико, инкриминисане су невине жртве потпуно идиотским оптужбама. Наводно, они су били део англо-турског плана чији је циљ уништење совјетског система, ослањајући се на белу емиграције у лицу париског митрополита Евлогија, кантеберијског архибискупа и цариградског патријарха.
– Богата машта!
– Најупечатљивије није ни то! Прочитао сам материјале о случају и да се не умарају запањени како је глатко радила репресивна машина! Ако се не зна како су ствари заправо изгледале веровао би да је то истина, и отворили су монструозну заверу. Изузетни људи Лењинграда, укључујући и бившег професора Духовне академије, написали су ужасне ствари о себи, признали најлуђе злочине који по дефиницији нису могли починити. Не знам, можда је сведочење изнуђено мучењем или путем претњи и уцена, али читање ових документа оставило је болан утисак на мене. На крају крајева, ни истражитељу никада не би пало на памет да их повеже заједно са митрополитом Евлогијем, кантеберијским архибискупом и Васељенском патријаршијом!
Мој отац је био оптужен за покушај атентата на Стаљина. Ни више ни мање. Он је, заједно са осталим парохијанима узео посед Кијевске-Лавре у Лењинграду. Мој отац је студирао на Институту, у слободно време отишао би у храм у недељу певао у аматерском хору, где је, у ствари, упознао моју мајку. Истрага онда јасно осликана, шта је радио и шта ради свака група завереника. Заједница Кијевског манастира је оптужена за припрему убиства лидера радног народа. Код куће, његов отац је претрес одбијао без компромиса, наравно, нису пронашли ништа, али су наишли на нотес са предавања, где је, у ствари, реч „Бог“ писана великим словима. То је било довољно за осуду. То је све. Три године у Колими.
– Млада чека?
– Да, истражитељ је позвао да не раде глупе ствари, и уда се за нормалну особу, а не непријатеља народа. Мама је чекала, не знајући да ли је њен вереник био жив, шта се десило са њим. Преписка није дозвољена. Само на самом крају вести од оца, кажу, ускоро ће бити. Вратио се, оженио, а онда иду у Колима као цивил, јер је отац успио да створи школу са наставом за раднике и покушли су да га убеде да не остављају започето, да настави своје студије. Обећали су му добре новце. Мој отац био је сиромашан, примамљив позив. Срећом, у канцеларији, „Далстроја“, која се бавила регистрацијом волонтера појавила се паметна жена. Након слушања мог оца, она је саветовала да остану далеко од реке Колима. То је било у децембру 1936 …
Ево још једног примера Божије интервенције у животу наше породице.
– Схватили сте да можете пратити у стопу свог деду и оца?.
– Као за жртву нисам био посебно припремљен од њих. То је штета да изгубите године слободе, али су знали да је вероватноћа таквог исхода пола-пола. Посебно у светлу Хрушчовљевог прогона цркве, када сам, у ствари, одлучио да одем у богословију. У то време, масовно су затворани храмови и манастири, пронаћи било, обично ушивеним са белим концем изговоре за покретање кривичног поступка против свештенства било је уобичајено, а онда би се појавио у националним новинама поражавајући чланак о „поповима и њиховим саучесницима“ … Борба је била тешка. Наравно, видио сам и био свестан, међутим, био је прорачунати ризик, нећете промијенити животне одлуке у корист околности.
У више наврата позивао сам на састанак наставника који је тврдио да Бог не постоји, и ја сам покушао да га убедим наставника у супротно.
– Ви сте у школи и одбили да марширате у формацији?
─ Фигуративно … Као детету, посебно је тешко деловање сам против свих. Наравно, то је одређена храброст. Да, на мојој страни имао сам породицу, одрастао у хришћанској традицији. Међутим, тестирање нарави је на крају утицало на формирање мишљења. Они су морали да бране. И не само својим вршњацима, али и одраслима. Ја сам у више наврата позвао на састанак наставника који је тврдио да Бог не постоји, покушао сам да га убедим у супротно. Тако смо живели.
Једном сам рекао да сам спреман да вежем око врата и црвену мараму са јединим условом: ако ми је дозвољено сваке недеље да одем у храм. Школа је у почетку мислила шепурим се, реч нећу одржити и они ће исправити статистике по којој су сви ученици основних разреда били у редовима младих лењиниста. Али онда су схватили да око службе у цркви, нећу попустити, и црвену мараму нису хтели да ми дају. Онда сам рекао: Не, ти си пионир то не може бити. У ствари, у кући смо одлучили да то урадимо.
… Укратко, способност да издржим спољне шокове, стекао сам јуче. Наравно, данас, суочен сам са изазовима различитог обима. И то је такође разумљиво. Свака акција изазива реакцију. У последњих неколико година, наша црква је значајно повећана, и то изазива озбиљну иритацију код људи који више воле да живе у свету без Бога. Међу њима, јер постоје они који мисле да је њихово разумијевање светског поретка једино исправно, а остатак – грешка, збуњујуће, омета хумани развој.
Али ми је видимо сасвим другачије. Ово посебно важи за велике верске празнике. Драго ми је да видим како Васкршње ноћи стоје у храму, млади парови са малом децом у наручју. Ово је ново заштитно лице Руске православне цркве. Доста путујем по земљи и често чујем од људи колико је важна вера у свакодневном животу. Али, опет, има и оних који не воле наше напоре за јачање живота Цркве и религије. Да, црква је подвргнута снажним нападима, али ако неће, она да учини, остаћемо напуштени. Како ме је научио митрополит Никодим, мој духовни отац, ако сви ви говорите добро, будите сигурни да сте урадили нешто лоше …
То не значи да је неопходно да се изгради својим рукама и Голгота херојски пораста на нас. То значи нешто друго: постајете свештеник, ви себи припремате за суочавање са одређеним делом друштва. Само је важно у овом контакту не бити крут. Дијалог са противницима, не сме да уништи твој верски идентитет. Лоше је када свештеник почне спор а користи речи и изразе који нису оно што се зове аутентично хришћанство. А ако имате отворену конверзацију у односу са људима – чак и пре него што побољшате грешнике или оне који вас не воле лично, ако избегавате увреде према појединцу, тако да ако покушавате да формулише став, нико не може да ослободи од саслушања аргумената у заштити, резултат ће бити другачији. Данас је Црква дужна да учествује у јавној расправи, створена је да окупи људе.
Ми смо понекад критиковани за оно што, према критичарима, немамо довољно важно да саопштимо о украјинском сукобу или нашој унутрашњој ситуацији. Кажу: „Како може да ћуте, да имате компромисан став. Морате да подигнете заставу борбе …?“ А онда – списак оних са којима морамо да се боримо одмах. Непријатељи су одређени у зависности од преференције нуди нам се таква улога.
Ми одговарамо критичарима, да је главни задатак Цркве у јавном простору да задржи људску заједницу. Држава, како је славно рекао је Владимир Соловјов, не може створити рај земаљског живота, кључни циљ је како спречити да се не претвори у пакао. Али Црква може и мора радити на стварању Царство Божијег у срцима људи. Друга ствар је да не можете да користите неодговарајуће алатке, чак и због доброг разлога. То је грех.
– Фонд „Јавно мњење“ је прошле јесени спровео анкету на тему моралног ауторитета у нашем друштву и закључио да већина Руса одговора модел морала Владимира Путина. Председник је освојио 36% гласова. Министар иностраних послова Сергеј Лавров 6% испитаника, Сергеј Шојгу – 5%. Затим иде Владимир Жириновски Дмитриј Медведева, Никите Михалкова. Ви, Ваша Светости, 1%.
– У идеалном случају, морални ауторитет се заснива на светости. Судија је то само на основу личног контакта са особом. Све остало јесте од зла.
Узмите старце. Оне које сам имао прилику да упознам, за њих кажу: ови људи су посебни у свој јединствени, обдарен светости. Нажалост, ми знамо да је ово све није, јер ограничен круг иницира, односа са јавношћу и самопромоције нису ангажовани старци. Ово може дати погрешан утисак да црква има дефицит моралног ауторитета. То није тако.
– А ко је лично за вас, Ваша Светости, пример високог морала?
– Можда не звучи сувише скромно, али прво бих назвао своје родитеље. Они су имали огроман утицај на мој живот. Међутим, за оно што сам постигао, њима сам благодаран. Довољно је рећи да у нашој породици, није било сукоба између оца и мајке.
– Можда нисте знали?
– Живјели смо у двадесетпет метара квадратних соби у комуналним стану у Лењинграду. Родитељи, млађа сестра и брат. У овом тренутку, жао ми је, не могу сакрити, не крију. Све се може видети на Икс-зрацима … Не, сада се сећам: некада је било неспоразума у вези домаћег. Три или четири сата мој отац био би љут на мајку, а онда је настао у кући опет мир.
Моја мајка је увек био апсолутни морални ауторитет. У смислу да је имала једноставну, али невероватну искреност. И понекад промени тата понашање. Она би рекла: „Миша, остави своју дипломатију.“ Отац је морао да узме у обзир околности живота и изградњу односа са другима, по овом основу. И моја мајка, иако не држи јавне демарше, али задржава право да одлучи да ли да се рукује или не са човеком, узме га у кући или остави да почне на прагу. То је веома важно. Мајка оличава савест наше породице.
– И отишли сте једном од родитеља?
– Тешко је рећи … не могу ни поредити. Мислим да су били много бољи од мене, да ће свака паралела изгледати као комплимент за мене.
– Али Ви се рукујете са особом која постоји?
– Наравно. Међутим, због ситуације не могу и нећу га показати. Поред личних симпатија или антипатија је пастирски однос према људима. И руковање са одређеном особом може озбиљно да га повреди. То не треба да се меша са мојим задатком да помогнем.
– Дакле, прво трести туђу руку, а онда и пажљиво ће се његова опрати?
– Покушаћу да урадим све како би следећи пут иста рука се тресла искрено. Само да имам прилику. Чак и, понављам, ако говоримо о људима који заслужују да буду заобиђени.
– И мораш да будеш љут?
– Ове емоције нијесу ми непознате, нећу сакрити.
– Страшно у журби?
– Имамо речи апостола Павла: „Нека залазак сунца не дочека ваш гнев.“ Другим речима, не можете бити љути више од једног дана. Очигледно, апостол је такође врућ човек … То не могу ни ја да скривам. Али ситуација је допекла да кажем до кључања а затим се смирује. Ово није образовање или хотимично наношење напора, не. Природно имам ово.
– Какав је ваш највећи гнев?
– То је месец дана жалости да је ситуација у Украјини, губитак живота. То не спава – буквално и фигуративно.
– Да, и зона утицаја Руске православне цркве у суседном државом своди се на наше очи.
– Не могу да се сложим. Наравно, у Украјини има насилног одузимања руских православних цркава, постоји борба против нас неподобне методе, чак и да убеђују људе да је њихов став неисправан. Тако је било у совјетско доба, када је црква била затворена, и вера ојачала. Сличне методе не може да уради ништа. Ово је колосална грешка оних који су се изјаснили за рат против цркве у Украјини. Сада на пословима религиозне активности се меша политика. Сецесионисти су у журби да се искористи тренутак и направити поновна подела. Али, више насиља, више отпора. Из перспективе помирења, апелујемо на стране у сукобу у Украјини за разборитости. Семе које клија ће у будућности дати отроване воћке. Црква чини све што је могуће да сукоб не доведе до нових жртава. Ми не прецењујемо своју снагу, али је и не потцењујемо.
– Како видите ситуацију?
– Црква Наше Украјине ће наставити, нема сумње. Нема другог начина да се превазиђе раскол који је тамо настао, до пута канонског удружења. Без тога не можемо говорити о јединству нације. Да, ситуација је данас тешка, вероватно ће се наставити још неко време, али на крају све ће бити решено свето. Такви преседани су у више наврата десили у историји. Важно је да неуморно радимо, сви ми. Црква јесте инструмент мира. И Истине.
─ У књизи „Живот и поглед на свет“ сећате се да сте се као младић питали да ли би као седамдесетогодишњак монах, којем се обраћа младић који жели да постане монах, видио свој лик у огледалу. Сада сте напунили шездесет осам …
– Смисао питања је да су избори које сам чинио као млад човек – то је избор за мене и 50-годишњи и 70-годишњи … У мојој младости, морао сам да донесем одлуку којом ће бити јединствено идентификовано све у мом животу … Мислим да је сваки искрен и разуман човек у позним годинама, чак и у разговору са самим собом, пита да ли је живео безгрешним животом. Питам се и нећу престати. Али због свог младалачког избора да служим Богу и Цркви, нисам зажалио никада.
─ Моћ над другима је тест за Вас, а казне или нешто друго?
– Снага се може схватити као тест, и као казна, а и као поклон … Али сви ове третмани су далеко од Цркве. Немојте држати, да је то служба: то је оно што карактерише пре свега никакву власт у Цркви. То је оно што Христос заповедио својим ученицима. Запамтите, када је им опрао ноге, и објаснио зашто, зар не? Ко жели да буде први мора да буде слуга свих!
Видим службу патријарха као жртву да можемо и морамо имати сваки дан Богу и људима. Често причам са младим монасима који се примају свештенства зарад каријере и перспективе – моде и духовног самоубиства. Раст у црквеној хијерархији, да тако кажем, што је повећање од жртвовања, посвећености, а не поседовање привилегија власти. Али ми треба да разумемо ову жртву – не присиљени, и произвољно, бесплатно, чак сам рекао – радостан и захвалан. Зашто је у Православној Цркви само врх поверен епископима, који имају вео, а не породичним људима? Немогуће је да се растрзан између две породице – великих и малих, односно црква. То је служба која од вас захтева цео, без ометања личних интереса, активности, хобијима, итд, што је сасвим прихватљиво у свакодневном животу.
И успут, не противе се одговорност пред Богом и пред људима. Одговоран пред Богом човек не може да се понаша неодговорно према људима. Наравно, не постоји ништа више и одговораније од Створитеља, али када постоји вера, када је жив осећај близине Бога, одговорност се пребацује на потпуно другачији начин него у координатном систему секуларизованог света. Живот је прожет утицајем Цркве Божје милости, без које Црква не може да постоји. Током сваког рукоположења у свештенство епископа каже веома дубоке речи молитве: „Бог милост, увек слаба лекара и испуњава … недостаје.“ Без ове сталне бриге о нама, без сталног преко исправке наших неизбежних грешака и недостатака, Црква не би преживела у борби која никад не престаје за народ и са силама зла.
И још једно. Црква јесте живи организам, а не нека велика фабрика, којој само да се промени процес изаћиће одмах други производ. Због тога главни задатак јесте не чини зло.
─ 80% Руса себе назива православним. Вас не буни што неки од њих јесу парохијани, други „ванпарохијски“?
– За неке, Руска православна црква је заправо верска категорија, а за некога – углавном културна. Иако је веома условна. Али главно питање, чини ми се, није да ли је неко више данас, звучнији. На крају крајева, свако се мења. И овде је одговор – а то се потврђује истраживањем поштених социолога – да је број првих (парохијана, у терминологији коју користите) у сталном порасту. И расте углавном због младих и образованих људи.
То није изненађујуће. Па, да значајан део наших грађана се идентификује са православљем. Све то јесте наше стадо. Неки различито мере оцрквљеност без редовних посета богослужења, без строгог поштовања црквених канона. Али ни такви нису безнадежни. Бол мог срца најпре је о тим људима. Волим да им помажем да се приближимо Богу, растемо у православној традицији, ојачани у вери, да видимо лепоту богослужења прожету дубоким значењем Светог писма …
Можемо видети колико је промена ставова у друштву у протеклој деценији. То је објективна слика, она не може него да радује. Данас је јасно да се Православље у нашој земљи не може игнорисати, а то је такође велика победа, и то би било немогуће без учешћа сваког верног члана Цркве, без његових добрих дела, све – на Њену ползу.
Осим тога, социологија – није довољно прецизан алат за вредновање човекове припадности вери и Цркви. Неки исповедају Христа на самртној постељи, и немају времена да поделе то са социологом. Ми смо срећни због сваког, ко долази у храм као што је Христос заповедио.
─ РПЦ оптужују за ортодоксност, у односу на католицизам, који је мање конзервативан …
– Добро је што је Руска црква „оптужена“ зато што и даље остаје верна својим основним одредбама. Постоји врло јасан простор у коме нема промена, а он је обележен црквеним канонима и догматима. Овај простор јесте Свето Предање. На основу тога, требало би посматрати Цркву. Али када се упитамо, како најбоље да се канон примењује, овај или онај у савременим условима, како правилно да се пренесу свести модерног младог човека верске догме – овдје, наравно, се захтевају пажљиви и креативни људи брижног живота. У том смислу, Црква се стално мијења.
И упоредити православне и католике јесте незахвалан задатак и, уопште, бесмислено. Различити људи, различитих древних традиција … То је веома танано историјскосоцијално питање зашто је подела која је трајала од проглашења границе између западних и источних делова Римског царства … сви треба да раде свој посао и да се не кандидују на дворишта туђа.
─ Папа Франциско одлучно је одбио да станује у Апостолској палати, на састанак са италијанским председником дошао је аутомобилом економске класе, прстен рибара је направљен у сребрној боји, није злато … Како вам се допада овај стил понашања?
─ Не мислим да би требало да дајем коментаре о манирима и држању главе католичке цркве. Уверен сам да ни он то не би радио о мени. Са великим поштовањем према папи Франциску мислим да он одржава традицију монашког реда који га је оформио.
─ Свеједно ћу да питам. Колико је право свештенства на бољи просперитет у односу на обичне грађане?
– Свештеници морају бити у складу са просечним нивоом својих парохијана, а то је у реду. Не заборавите да већину свештенства чине породични људи, обично велике породице. Да ли имамо морално право да их натерамо у сиромаштво? Чак иако мислимо добронамерно? Очигледно, не.
Нормалан живот подразумева недостатак оскудице, и то, нарочито за оне који се свакодневно моле на богослужењу. Породица свештеника мора се обезбедити, неопходно је да се пастир фокусира на парохијана и питање духовног развоја, а не у потпуности на бригу о свом свакодневном хљебу. Ради тога верници и донесе део свог богатства пастиру, преузимајући на себе његове животне бриге. Не постоји ништа лоше у томе.
Још једна ствар, ако свештеник није заинтересован за духовни развој и уместо тога се радије препусти световним настојањима и забавама … тешко да ће заједница жељети да му помогне. Није ни чудо што кажу да свештеници живе у стакленим кућама.
─ Међу заповести Старог завета није било места за забрану лагања. Дакле, лаж је мање грех од крађе, убиство или прељубе?
– Зашто? И заповест „не сведочи лажно“ забрањује лаж? У библијској Књизи мудрости Сираха, постоје тачне речи: „Боље бити лопов него икад говорити лаж, али ће обојица наследити уништење“ (Сир 20:25.). Спаситељ директно означава ђавола „отац лажи“ (Јован 8: 44), а апостол Павле у Ефесцима позива све хришћане да буду „далеко од лажи и говоре истину“. (Ефесцима 4:25.).
─ 2015. Почела је са масакром особља Шарли Ебдо магазина у Паризу. Одговор на нападе био је три милиона Француза на демонстрацијама у одбрани слободе говора. Рамзан Кадиров, заузврат, довело је на улице Грозног пола милиона муслимана да протестују против карикатура пророка. Да ли би Ви лично били у једној од ових колона ?
– У принципу сам против такве неприродне и вештачке поделе друштва у односу на трагедију. Ми недвосмислено осуђујемо тероризам и убијање људи због својих уверења. Жалимо за онима који су пали од руку терориста. Али у исто време држимо неприхватљивим како псеудо-религиозни тероризам, тако и секуларни радикализам, верујући да теме међурелигијских и међуетничких односа у контексту људских права заслужују пажњу и захтевају изузетно деликатан приступ. Изругивање религији и увреда верских осећања као и увреде по националности. Данас, Европа се гуши у пени, која је такође покушај да се помире мултикултурализам и либералне вредности. Хвала Богу у Русији постоји здрав разум у закону како би се спречила сама могућност таквих ситуација, објављивања у медијима верских богохулним карикатура. О којој год религији разговарали.
─ Али, рецимо, филм? Нови филм Андреја Звјагинцева „Левијатан“ изазвао је жестоку дебату. Филм је освојио „Златни глобус“, кандидован за „Оскар“ у међувремену, овде код куће, православни активисти су захтевали да се филму ускрати лиценца за приказивање, назван је русофобичним. По другима, „Левијатан“ није анти-православни већ анти-клирикални филм. Сматрате ли борбу против клирикализма богоугодним делом, да ли црква има право да захтева улогу четврте власти?
– Не могу да причам о филму, које нисам видео, тако да немам своје утиске и искуства из прегледа. Дозволите ми да кажем да је, по мом мишљењу, било уметника који полажу право на слободу уметничког, а да нису спремни за то и да ће се састати и са слободом критике. Ако бранимо значај слободне дискусије, морамо да схватимо да је она увек у току. Што се тиче „борбе против клирикализма“ – назовимо ствари правим именом. Пре борбе, морате бити сигурни да непријатељ постоји у стварности, не само у твојој глави. О какавом „клерикализму“ друштва говоримо када и овог дана обичном свештенику неће бити дозвољено да дођу чак и на праг образовних институција? Чињеницу да су свештенци престали да буду маргинализовани у друштву, наравно, многи не воле. Али „клерикализам“ то је нешто потпуно другачије.
У принципу, не постоји ништа изненађујуће у чињеници да су Христови следбеници трпели непријатељства. Увек је тога било. Спаситељ на опроштајној вечери открива разлог томе својим ученицима: “ Слуга није већи од свога господара. Ако су мене прогонили, и вас ће прогонити; ако су држали моју реч, они ће држати и вашу“ (Јован 15: 20). И у томе јесте наша главни утеха: гоњења ће бити, али ће слушати…
Извор: Ин4С
Православна Митрополија Црногорско-Приморска
У интервјуу патријарх Кирил објашњава значај Божје истине и улоге вере у одржавању цивилизације, говори о свом духовном путу, интервенцијама Божијим у животу Његове многострадалне породице, приликама у Украјини, савременом духовном стању Русије и Европе…
─ Можда Ви, Ваша Светости, знате где да данас трагамо за истином, ко данас има монопол на истину?
„Хајде да покушамо да разумемо. Мене је савршено јасно да живети у Истини јесте једно, живети у сопственој истини нешто друго, вршити суд над људима, ослањајући се на сопствену праведност, треће. Многи теже да све урадимо заједно. Али није свако људско становиште истинито, таква истина не може да буде апсолутна. Дакле, да ли је то питање само ствар укуса? Оно што пијемо чај са шећером или ─ са лимуном? Свако бира оно што воли, сматра да је у праву. Ако доведете ту идеју да логичног закључка, морам да признам да онда не постоји концепт добра и зла, али постоји разноврсност мишљења и ставова.
─ Управо сте подигли лествицу на филозофском нивоу, а ја сам питао о земљи, о томе шта представља истину лично за Вас.
─ Одговорићу, али прво завршимо са претходним питањем. Наравно, ту је апсолутна истина. То је Божји закон. Бог је дао човеку слободу и моралном смислу, што је изражено у свести. Међутим, можете да размишљате о томе на различите начине. Важно је да разумете: без Бога, апсолутна истина је немогућа. Ниједна друго разумевање није и праведно. У данашњем свету често без размишљања изговоримо реч, којом неправедно повређујемо слабије. Укради ─ превише је. Али ко је то рекао? А ако моја истина искључује твоју? Ја сам јак, тако да могу да одабрем да увредим било кога и то је лоше. Да ли разумете? Негирање апсолутне Божије правде, може да разори свет.
Да живим моју истину ─ једно је, а да живим од праведности ─ много више.
У томе лежи дубоко не грешка, већ трагедија филозофског либерализма. Молим Вас, немојте га помешати са економском или политичком либерализмом, то је надградња концепата, филозофски либерализам је фундаменталан. Он се фокусира на индивидуалне слободе као апсолутне истине. Слобода сваког појединца не смије да се сукобљава са цивилизацијом уопште.
А сада о веома приземним стварима. Ми често говоримо о опасности од окретања од слободу у тиранију. То је могуће ако не постоји одвраћање и нема критеријума истине. Када постоји Божанска истина, могуће ју је ускладити са човековом. То даје право да кажем: „Стани! Тако да не може да се ради.“ Овај морални закон узрокује да се осећамо грижу савјести.
─ Не сви.
─ Да, можете попити и себе убедити да други раде горе. Постоји много начина за самоуништења. Дакле, говоримо о верском начину живота. Од њега зависи будућност цивилизације. Ни више ни мање. Атеистички поглед на свет није одржив, јер је из њега искључен најважнији ─ Апсолут, укључујући морални. А онда за тим прахом иде правни систем, међуљудски односи …
Ако особа није у стању да разликује добро од зла, она је духовно болесна. Божији закон је јасан и једноставан. Примљен је преко Мојсија, но и пре тога људи су покушавали да живи од њега. Велики апостол Павле рекао је: „незнабошци по природи легитимно раде.“ Бог је ставио морални закон у људску природу. Људи у освит цивилизације, и у паганизму, и у другим историјским епохама, нису сумњали у то шта је добро, а шта лоше.
─ То није ослобађало од покајања.
─ То је сасвим друга тема. О томе како Божји морални закон живи у пракси и колико људи живи њиме на земљи.
─ Може ли бити прекасно да се човек покаје?
─ Ту је дивна идеја, изражена у 7. веку, преподобни отац Исак Сирин рекао је: ад – то и јесте закаснело покајање. Када је крај, нема излаза из ситуације, особа не верује, али она зна шта је чека. Вера подразумева веома јако унутрашње функционисање како би прихватили неку чињеницу или појаву, али то не захтева знање о томе како се остварује оно што је ствар вере, да ли видите ту ствар, да тако кажем, можете је осетити. Па, пакао ће бити актуализација унутрашње људске катастрофе, која није прошла кроз покајање, земаљског живота, а имајући у виду да можемо да се покајемо. Питање времена … Ако човек живи у систему самоконтроле, то је његова срећа. А неки од фактора самоконтроле нису дати. Због различитих разлога и околности. У неким случајевима због стила васпитања и природе окружења, другима због немогућности да се концентришу на себе …
Али никад није касно да се покајемо. Сећамо се да је разбојник распет на десној страни од Спаситеља на Голготи, у последњем тренутку живота се покајао, признао своју веру, и било му је опроштено, усвојен је у Царство Божије. Само веома важно јесте да се покајање не претвара у бездушне и свечане церемоније. Понекад морате да се бавите оваквом праксом у цркви, када свештеник ─ неки имају ту навику ─ позива дошавше на исповест с листом грехова. То је повезано са чињеницом да многи људи не знају како да се покају. То је то и прочитао је целу листу. Као резултат тога, побожни људи, посебно старије жене често кажу: … грешник грешник грешник … … Посебно, након помињања таквих грехова, чије постојање никада није, ни у ноћној мори могао да почини.
Човек који је изгубио способност покајања, јесте као пијаниста који је изгубио ухо за музику.
─ Профилактички.
─ Не свиђа ми се то. Морамо да се покајемо, покајати, се овде и сада. Ритуал. Иако је, у стварности, покајање ─ велики и сложен унутрашњи рад, интроспекција, самопоштовање које је непристрасно само са својом савешћу. Када особа дође на исповест, управо завршава посао, има одговор Богу. И то је веома важно да се одржи комуникацију са Господом. Грех представља само баријеру која може да спречи оно битно у нашим разговорима. Нема рационалне сумње, нити било чега другог, осим греха. Ако се човек не покаје, онда се претвара у бетонски зид кроз који милост не пролази. У одговору на акцију нашег покајања Божјом благодати, ми смо излечени, добијамо опроштење грехова.
Са чиме упоредити покајање? Човек који је изгубио ову могућност, јесте као пијаниста који је изгубио слух за музику. У принципу, можете покушати да обавља посао без проблема, али то би била страшно игра. Покајање јесте константа Самоподешавања, способност да се критички процене радње и избегну грешке. Ако особа престане да се каје, нема побољшања, развоја. Сликовито речено, губи слух, почиње да меша звуке, шушти буку, пушта громке речи и литаније, које наносе штету нашим животима.
У религијској традиције покајање представља сасвим конкретну акцију. У хришћанству ─ је то Тајна исповести, која помаже особи да развије осећај покајања, што значи да прати пулс, контролише своје духовне стање.
─ Ви говорите о човеку уопште, али ја покушавам да чујем о ономе ко седи преко пута мене. Патријарх Кирил сумња …
─ Сумњам у много тога, осим у једно ─ Божије присуство. У овом случају, никад се сумње код мене не појављује. Можда само у тинејџерским годинама. Онда сам прочитао много. Мој отац је имао фину библиотеку, без обзира што он није трошио новац само на књиге. Са петнаест година прочитао сам и Берђајева и Франка и Флоренског, подигнут сам на радовима оних мислилаца чија имена већина наших сународника су се отворила много касније, током периода перестројке. Ова литература присиљава да размислимо и како се формира верско васпитање у породици. Са петнаест година, оставио сам породицу и отишао да радим у Лењинградској геолошкој експедицији. Паралелно сам студирао на вечерњу школу. Волео сам да у реалном животу тестирам себе. И пре него што прочитате књигу, и људи са којима се затим састајао, помогли су ми да превазиђем тежак и рискантан период, случај који вјероватно имају сви тинејџери у пубертету …
Сумњам у многе ствари, али само не у Божије постојање.─
И наравно, сумњам. Ако изгубите осећај за критичко сагледавање стварности ─ за то је увек повезана сумња, може се направити много грешака.
Али без тога је тешко да се креће напред.
─ Не мешати?
─ Ја не могу да судим.
─ Данас сте говорили о савести, да морамо живети по томе. Када главна референтна тачка за многе представља новац и каријера, то звучи као утопија. Леп украс на хаљини, која је пожељан, али није обавезан …
─ Ако се сетимо Старог Завета, Бог је уништио читаве народе, који нису хтели да следе заповести Божије … Једном, чак, кажњено је човечанство Потопом, јер процес зла је постао неповратан. Развој зла достиже свој врхунац, у смрти и забораву. Није ни чудо да се убиство сматра једним од најгорих грехова …
Укратко, у цивилизација није било виталности да се окрене од злих путева, онда је Бог казнио људи, као што знамо, остављајући само једну побожну породицу. Господ никада није обећао да ће казнити човечанство Потопом. Да, Божја натприродна казна јесте корекција нашег животног пута. Свети Оци кажу: ако Господ не присуствује у тузи и болести, онда се окренуо од тебе. Али ако као одговор на молитву и веру, Бог учествује у вашој судбини, он исправља и ваш живот покрет. Многи људи сматрају да је то добро. Можда у овом случају није баш тачно па ћу говорити о себи, јер је у мом животу дошло до такве натприродне интервенције која се односи на тугу, патњу и искуства.
─ Поделите Ваша Светости.
─ Дозволите ми да кажем, то се односи на советски период. У једном тренутку сам имао проблема са тадашњим властима Лењинграда, када је било врло тешко. Ово што сведочим би се могло описати као безизлазни неуспех у мојој каријери. У децембру 1984. године сам отпуштен са места ректора Лењинградске духовне академије и Богословије и пребачен у провинцијску епархију Смоленска. У реду, само сам се преселио! Веома утицајан у то време, члан Савета за верска питања, рекао ми је: „Требало би било добро да се сетите да сте ─ најновији, најгори епископ Руске православне цркве и дали смо Вам посао да мирно седите у Смоленску.. и представљате пример другима, научите како да се изгради односе са властима у друштву које се не везује за будућност вере. “ Ово је упутство које сам добио.
─ Послушао?
─ Чудо: шта је такав тест? Чини се да покушавам да урадим оно што сам могао … Зашто Господ да ме казни тако? У Смоленску сам суочен са веома тешким условима живота. Ако зовете правим именом, у почетку није било место за живот. Понекад кажем колегама, посебно младим епископима, они не могу да разумеју без потешкоћа. Једна од епизода, скица из природе. Прву ноћ сам спавао у соби парохијског домара. Ујутро, он пита: „Како сте се опустили?“ Одговор је: „У реду, међутим, мачка до јутра гребе ћебе, буди.“. Он каже: „Господе, немамо мачке То је пацов.“ …
То је ново искуство за човека који је веровао да црква доноси неку корист, на челу Духовне академије, путовао страним земљама … Другим речима, веома тежак тренутак за људско биће. И ја сам питао Господа за што? за што? Понекад се деси да Бог одговара на твоје мисли. Мислио сам, сада нећете знати зашто и шта је истина отвара се послије. И сада, после неког времена ми је требало да дођем у Москву на састанак са тадашњим управником послова Московске патријаршије за епархије, био је то митрополит Алексеј, будући патријарх целе Русије. И онда каже потпуно исте речи: „Ми не знамо, Господе, зашто се то десило са Вама. Сви знамо да ће бити касније.“.
Да нисам био послат у Смоленск, вероватно не бих знао дубине Русије, искусио реалности парохије и епархијског живот Руске православне цркве. Морао сам да идем на овом путу и прљавштине ─ и у дословном смислу, да додирнем животе сиромашних парохија које су отворене током Великог отаџбинског рата, да чамим у оронулим зградама, погледам живот нашег села са многим проблемима, да разумем нешто што се чинило очигледним: Русија ─ није у Москви и Лењинграду. Тачније, не само два главна града. Бог ми је открио ту реалности и обогатио искуство, које никада не бих добио да сам остао на истом путу у животу.
─ Рекло би се да је узрок немилости била Ваша јавна критика одлуке да се пошаљу совјетске трупе у Авганистан 1979. године. То је снажно сметало на Љубјанци (сједиште КГБ-а) и Старом тргу.
─ Знате, био сам вршилац дужности шефа Одјељења спољашњих црквених односа и ствари посматрао са тачке гледишта здравог разума. Више или мање сам познавао историју државе Авганистана, и какви су током векова били односи између Британије и Русије у вези са тежњама оба царства за продор ка југу. Лондон је и даље желео по сваку цену да се заустави наше напредовање ка Кабулу. Нисам могао да се отарасим упорног веровања да увођење ограниченог контингента совјетских трупа јесте велика историјска грешка која може да нас скупо кошта. Јасно свестан: то не може да се уради. Не због неких намера опозиције или дисидентских ставова, не. Био сам вођен својом савешћу и знањем. Када се Светски савет цркава окупио да изрази свој став према акцијама Совјетског Савеза на територији суседне државе, био сам један од писаца предлога резолуције. Добровољно сам се пријавио да учествујем у писању, јер су схватили да на неки други начин не могу да избегну прекомерну политизацију.
Од три ријечи „агресија“ и „инвазија“ и „интервенција“ које су предложене да опишу шта се догодило, инсистирао сам на ─ интервенција. Мислио сам да је бољи од инвазије или агресије, као што је сугерисано од стране других делегација. Али нисам знао да у перцепцији нашег народа, реч „интервенција“ звучи сувише оштро и дефинитивно. У Москви, су размишљали како реаговати на ово, и … следи испитивање. Његов исход био је један од разлога за слање у Смоленск.
─ Ко су ти који објашњавају како волети своју домовину?
─ Световне власти. У то време, црква није имала слободу да доноси сопствене кадровске одлуке.
─ Чини се да главна рука била Олега Калугина, бившег КГБ-овца ─ и сада америчког држављанина?
─ То је, у прилогу.
─ Разговарали сте са њим?
─ Никада у животу. Видео сам га у Женеви, где сам служио раних 70-их. Неколико пута смо се суочили у Совјетском сталном представништву у УН. Појава Калугина са ниским поклоњењем окружења, колико сам ја схватио говорила је: велики газда је стигао. У то време, нисам могао да замислим какву ће улогу та особа да игра у мом животу.
─ Као да сте дошли у Женеву у доби од двадесет четири године …
─ Пре тога је било потребно да се заврши Богословија, а затим Академији за четири године уместо осам. Трка са препрекама! Такав је био услов који је поставио мој духовни отац, митрополит лењинградски Никодим. То је благослов, средином 60-их, ушао сам у богословију. А касније Господ, који сам приписује броју од најистакнутијих епископа, водио ме кроз живот и помогао учешће. Митрополит је рекао: „Академија понестане брзо. Сазнајте савршено, олакшајте путовање до Оксфорда. Докторску дисертације ћеш тамо да пишеш…“ Био сам инспирисан, јер заиста сам желио да научим. Добио сам диплому у теологији, имао послушање личног секретара митрополита Никодима, а годину дана касније ми је рекао, „ићи ће Оксфорд следећа генерација, а ти си добио дозволу да водиш женевску делегацију Московске патријаршије у Светском савету цркава.“
─ Такође добар избор! У Совјетско време …
─ Не процењујем са гледишта о томе шта је најбоље за мене. Митрополит Никодим био је толико ауторитативан и поштована особа, никада се не бих усудио да уђем у спор са њим у знак протеста. Мислио сам, онда нека буде тако. Морам да кажем да је рад међународних организација постао мој универзитет и био је веома користан у будућности. То је било јединствено искуство. Они који знају географију француске Швајцарске, свесни су да растојање између Женеве и суседног града Лозане је шездесет километара, пола сата вожње аутомобилом на аутопуту. Дакле, то је први пут да сам отишао у Лозану; друга година боравка у Женеви. Није било времена да се истражи подручје; много проблема је морало да буде решено на лицу места. Прво, сам покушао да научим енглески језик, и друго, да разумем специфичности рада англосаксонског стила састанака. Касније, када је Совјетски Савез почео реструктурирање, гледао сам на ТВ дебате на конгресима народних посланика и ухватио себе мислећи да тадашњи лидери совјетске државе нису у стању да ублаже дискусију. Гледао сам све то у Женеви. Чак и наизглед техничка питања су нешто врло потребно и помажу епископском служењу. Дакле, не жалим што сам уместо на Оксфорду био у Женеви.
– После четири године, вратили сте се Санкт Петрбургу и са непуних 28 година постали ректор богословије и академије. Колеге и старији по звању нису гледали благонаклоно Ваш узлет?
– Не, то није било тако, ипак, слажем се да је ситуација је јединствена. Чини ми се да је само митрополит Петар Могила у прошлости на чело Кијевске академије дошао у тако младом узрасту. Али то није поента. Вратио сам се у Алма Матер, на којој сам и дипломирао. Морао сам да је водим, а међу наставницима били су и професори, који су студирали у Санкт Петербургшкој Духовној академији пре 1917. године. Људи са огромним животним искуством и знањем. Одједном, дечак, недавно студент, постаје њихов управник! Није лак задатак!
Али имао сам неку власт. Озбиљно сам тестиран у фази од четврте до осме године студија. Наставници су стално питали: „Где сте лети? Зашто ти треба ово?“
– И заиста?
– Као што сам рекао, послушност митрополиту Никодиму. Он је навео да мене појмим, да покушавам да упознам. А неки од мојих учитеља мислили су да ћу изигравати будалу на испиту, у име високог покровитеља.
– И замољени да попуне?
– Не само да попуне! Таквих случајева је био још. Наставник – нећу да наведем његово име, он је још увек жив, веома вредан учитељ … Па, он ми је једном рекао поверљиво: „Знате, не учите цео ток, то је тежак и дуг пут, и знам да је напорно. Припремите детаљно и пажљиво тему о којој ћу и да Вас питам. “ Захвалио сам му, отишао кући и мислим: “ Хвала, наравно, за забринутост, али ја зато потребно знање, а не само оцена у књизи рекорда “ И он је почео да проучава сва питања укључене у план. Наставник на испиту пола сата ме испитивао са страшћу, без милости возио напред и назад. Поставља питања без трунке осмеха, као да би требало да буде тако. Као резултат тога, постигао сам највећи резултат. Али најважније – информације о степену моје спремности, изгледа да су поделили са својим колегама на Научном савјету, као и других тестова. Верујем да сам стварно стицао знање, а не скакао са курса на курс.
– Вративши се на Академију као ректор, јесте ли се сетили прекршене конвенције епизодом на испиту?
– Не, наравно. С друге стране, допринео сам да наставници добију максималан број превода стране литературе. Тада у Совјетском Савезу нису писане и објављиване теолошке књиге, примарни извори били су прилично лоши; тако да смо организовали, у ствари, подземну преводилачку агенцију, а најважније текстове, штампане у иностранству, ми смо укључивали у наставне планове и програме. Успут то је онда пропало, мојим уклањањем из Лењинграда …
– Ваша породица је знатно патила под совјетскимог режимом. Почевши од деда, који је лежао два пута у логору.
– У ствари три пута. Први пут је стављен у 1922. у процесу повлачења вредности и борбе против обновичељства. Не могу да одредим тачно колико је тада држан. Очигледно, не дуго јер не могу да нађем документе о том хапшењу. Само су током испитивања у другом случају навели тај први пут. Тада му је одређено пет година које је провео у Соловки и другим логорима. Трећи пут мој деда ухапшен 1945. године, а држали су га до 1953. Моја мајка и ја смо отишли да га упознам на Московској железничкој станици тадашњег Лењинграда.
– Отац је био мање?
– Ограничен је био на један од најтежих периода – од 1934. до уочи 1937. Да он није пуштен, мислим, не бисмо били овде да разговорамо о томе, прича о породици би отишла сасвим другим путем …
– Деда и отац су причали о Гулагу?
– Много. Али, како се испоставило, то није све. Након обиласка Соловки у патријархалном достојанству одједном ми се отворило оно што је мој дед говорио. Испоставило се да је он био у ћелији казнионици, одакле су се људи ретко враћали живи, провео је три недеље на планини Секирнаиа. Затвореници су радили у логору, стојећи до струка – дубоко у леденој води. Онда су се бедни сушили у храму … Деда је послат на принудни рад у новембру. Можете ли да замислите шта се дешавало тамо! Типично, ресурс људског тела избледи после недељу дана, максимум – на два дела, и деда је троје преживио. Он је потом пребачен у логор на копну. Деда је претрпио филозофски, није претерано наглашавао патње, немојте изабрати своју судбину у општој позадини. Он је критиковао дешавања у земљи, брани веру, борио се против обновљеничества, у ствари, посвећен овом животу, иако је био лаик. Само што се вратио кући након трећег периода, деда је рукоположен. Служио је као свештеник у Башкирији, добио је благослов патријарха Алексеја Првог. Умро је у доби од деведесет једну годину …
Мој отац је био оптужен за покушај атентата на Стаљина. Ни више ни мање
И отац је говорио шта се догодило, али у нешто другачијем тону. Ухапсили су га уочи венчања. Само неколико дана. Али инцидент није сломио оца, он је још увек био пун снаге и енергије. То је оно што сам прочитао у дневнику становника Смоленска, који је био са својим оцем на сцени јахања са њим у Столипин превозу до Колиме. Напомене ми је дао син човека, глумца локалног позоришта. Осим тога, мој отац се осетио изненађујуће светао и радостан као да је усмерен не у логор, из којег није могао да се врати, већ на излет. Сећам се да је мој отац, заиста говорио о свом мирном стању, јер не крши закон, и нема разлога за осети кривим, а тешкоће и жалости доживљавао је као страдање за веру. Ова свест додаје снагу.
– Отац је ухапшен зато што је у резимеу реч „Бог“, написао великим словом?
– Он је ухапшен, јер је то била намера тадашњих власти Лењинграда: користећи убиства Кирова, искоренити православну младост и њен интелектуални кружок у граду. Затим, ту је велика Служба узела толико, инкриминисане су невине жртве потпуно идиотским оптужбама. Наводно, они су били део англо-турског плана чији је циљ уништење совјетског система, ослањајући се на белу емиграције у лицу париског митрополита Евлогија, кантеберијског архибискупа и цариградског патријарха.
– Богата машта!
– Најупечатљивије није ни то! Прочитао сам материјале о случају и да се не умарају запањени како је глатко радила репресивна машина! Ако се не зна како су ствари заправо изгледале веровао би да је то истина, и отворили су монструозну заверу. Изузетни људи Лењинграда, укључујући и бившег професора Духовне академије, написали су ужасне ствари о себи, признали најлуђе злочине који по дефиницији нису могли починити. Не знам, можда је сведочење изнуђено мучењем или путем претњи и уцена, али читање ових документа оставило је болан утисак на мене. На крају крајева, ни истражитељу никада не би пало на памет да их повеже заједно са митрополитом Евлогијем, кантеберијским архибискупом и Васељенском патријаршијом!
Мој отац је био оптужен за покушај атентата на Стаљина. Ни више ни мање. Он је, заједно са осталим парохијанима узео посед Кијевске-Лавре у Лењинграду. Мој отац је студирао на Институту, у слободно време отишао би у храм у недељу певао у аматерском хору, где је, у ствари, упознао моју мајку. Истрага онда јасно осликана, шта је радио и шта ради свака група завереника. Заједница Кијевског манастира је оптужена за припрему убиства лидера радног народа. Код куће, његов отац је претрес одбијао без компромиса, наравно, нису пронашли ништа, али су наишли на нотес са предавања, где је, у ствари, реч „Бог“ писана великим словима. То је било довољно за осуду. То је све. Три године у Колими.
– Млада чека?
– Да, истражитељ је позвао да не раде глупе ствари, и уда се за нормалну особу, а не непријатеља народа. Мама је чекала, не знајући да ли је њен вереник био жив, шта се десило са њим. Преписка није дозвољена. Само на самом крају вести од оца, кажу, ускоро ће бити. Вратио се, оженио, а онда иду у Колима као цивил, јер је отац успио да створи школу са наставом за раднике и покушли су да га убеде да не остављају започето, да настави своје студије. Обећали су му добре новце. Мој отац био је сиромашан, примамљив позив. Срећом, у канцеларији, „Далстроја“, која се бавила регистрацијом волонтера појавила се паметна жена. Након слушања мог оца, она је саветовала да остану далеко од реке Колима. То је било у децембру 1936 …
Ево још једног примера Божије интервенције у животу наше породице.
– Схватили сте да можете пратити у стопу свог деду и оца?.
– Као за жртву нисам био посебно припремљен од њих. То је штета да изгубите године слободе, али су знали да је вероватноћа таквог исхода пола-пола. Посебно у светлу Хрушчовљевог прогона цркве, када сам, у ствари, одлучио да одем у богословију. У то време, масовно су затворани храмови и манастири, пронаћи било, обично ушивеним са белим концем изговоре за покретање кривичног поступка против свештенства било је уобичајено, а онда би се појавио у националним новинама поражавајући чланак о „поповима и њиховим саучесницима“ … Борба је била тешка. Наравно, видио сам и био свестан, међутим, био је прорачунати ризик, нећете промијенити животне одлуке у корист околности.
У више наврата позивао сам на састанак наставника који је тврдио да Бог не постоји, и ја сам покушао да га убедим наставника у супротно.
– Ви сте у школи и одбили да марширате у формацији?
─ Фигуративно … Као детету, посебно је тешко деловање сам против свих. Наравно, то је одређена храброст. Да, на мојој страни имао сам породицу, одрастао у хришћанској традицији. Међутим, тестирање нарави је на крају утицало на формирање мишљења. Они су морали да бране. И не само својим вршњацима, али и одраслима. Ја сам у више наврата позвао на састанак наставника који је тврдио да Бог не постоји, покушао сам да га убедим у супротно. Тако смо живели.
Једном сам рекао да сам спреман да вежем око врата и црвену мараму са јединим условом: ако ми је дозвољено сваке недеље да одем у храм. Школа је у почетку мислила шепурим се, реч нећу одржити и они ће исправити статистике по којој су сви ученици основних разреда били у редовима младих лењиниста. Али онда су схватили да око службе у цркви, нећу попустити, и црвену мараму нису хтели да ми дају. Онда сам рекао: Не, ти си пионир то не може бити. У ствари, у кући смо одлучили да то урадимо.
… Укратко, способност да издржим спољне шокове, стекао сам јуче. Наравно, данас, суочен сам са изазовима различитог обима. И то је такође разумљиво. Свака акција изазива реакцију. У последњих неколико година, наша црква је значајно повећана, и то изазива озбиљну иритацију код људи који више воле да живе у свету без Бога. Међу њима, јер постоје они који мисле да је њихово разумијевање светског поретка једино исправно, а остатак – грешка, збуњујуће, омета хумани развој.
Али ми је видимо сасвим другачије. Ово посебно важи за велике верске празнике. Драго ми је да видим како Васкршње ноћи стоје у храму, млади парови са малом децом у наручју. Ово је ново заштитно лице Руске православне цркве. Доста путујем по земљи и често чујем од људи колико је важна вера у свакодневном животу. Али, опет, има и оних који не воле наше напоре за јачање живота Цркве и религије. Да, црква је подвргнута снажним нападима, али ако неће, она да учини, остаћемо напуштени. Како ме је научио митрополит Никодим, мој духовни отац, ако сви ви говорите добро, будите сигурни да сте урадили нешто лоше …
То не значи да је неопходно да се изгради својим рукама и Голгота херојски пораста на нас. То значи нешто друго: постајете свештеник, ви себи припремате за суочавање са одређеним делом друштва. Само је важно у овом контакту не бити крут. Дијалог са противницима, не сме да уништи твој верски идентитет. Лоше је када свештеник почне спор а користи речи и изразе који нису оно што се зове аутентично хришћанство. А ако имате отворену конверзацију у односу са људима – чак и пре него што побољшате грешнике или оне који вас не воле лично, ако избегавате увреде према појединцу, тако да ако покушавате да формулише став, нико не може да ослободи од саслушања аргумената у заштити, резултат ће бити другачији. Данас је Црква дужна да учествује у јавној расправи, створена је да окупи људе.
Ми смо понекад критиковани за оно што, према критичарима, немамо довољно важно да саопштимо о украјинском сукобу или нашој унутрашњој ситуацији. Кажу: „Како може да ћуте, да имате компромисан став. Морате да подигнете заставу борбе …?“ А онда – списак оних са којима морамо да се боримо одмах. Непријатељи су одређени у зависности од преференције нуди нам се таква улога.
Ми одговарамо критичарима, да је главни задатак Цркве у јавном простору да задржи људску заједницу. Држава, како је славно рекао је Владимир Соловјов, не може створити рај земаљског живота, кључни циљ је како спречити да се не претвори у пакао. Али Црква може и мора радити на стварању Царство Божијег у срцима људи. Друга ствар је да не можете да користите неодговарајуће алатке, чак и због доброг разлога. То је грех.
– Фонд „Јавно мњење“ је прошле јесени спровео анкету на тему моралног ауторитета у нашем друштву и закључио да већина Руса одговора модел морала Владимира Путина. Председник је освојио 36% гласова. Министар иностраних послова Сергеј Лавров 6% испитаника, Сергеј Шојгу – 5%. Затим иде Владимир Жириновски Дмитриј Медведева, Никите Михалкова. Ви, Ваша Светости, 1%.
– У идеалном случају, морални ауторитет се заснива на светости. Судија је то само на основу личног контакта са особом. Све остало јесте од зла.
Узмите старце. Оне које сам имао прилику да упознам, за њих кажу: ови људи су посебни у свој јединствени, обдарен светости. Нажалост, ми знамо да је ово све није, јер ограничен круг иницира, односа са јавношћу и самопромоције нису ангажовани старци. Ово може дати погрешан утисак да црква има дефицит моралног ауторитета. То није тако.
– А ко је лично за вас, Ваша Светости, пример високог морала?
– Можда не звучи сувише скромно, али прво бих назвао своје родитеље. Они су имали огроман утицај на мој живот. Међутим, за оно што сам постигао, њима сам благодаран. Довољно је рећи да у нашој породици, није било сукоба између оца и мајке.
– Можда нисте знали?
– Живјели смо у двадесетпет метара квадратних соби у комуналним стану у Лењинграду. Родитељи, млађа сестра и брат. У овом тренутку, жао ми је, не могу сакрити, не крију. Све се може видети на Икс-зрацима … Не, сада се сећам: некада је било неспоразума у вези домаћег. Три или четири сата мој отац био би љут на мајку, а онда је настао у кући опет мир.
Моја мајка је увек био апсолутни морални ауторитет. У смислу да је имала једноставну, али невероватну искреност. И понекад промени тата понашање. Она би рекла: „Миша, остави своју дипломатију.“ Отац је морао да узме у обзир околности живота и изградњу односа са другима, по овом основу. И моја мајка, иако не држи јавне демарше, али задржава право да одлучи да ли да се рукује или не са човеком, узме га у кући или остави да почне на прагу. То је веома важно. Мајка оличава савест наше породице.
– И отишли сте једном од родитеља?
– Тешко је рећи … не могу ни поредити. Мислим да су били много бољи од мене, да ће свака паралела изгледати као комплимент за мене.
– Али Ви се рукујете са особом која постоји?
– Наравно. Међутим, због ситуације не могу и нећу га показати. Поред личних симпатија или антипатија је пастирски однос према људима. И руковање са одређеном особом може озбиљно да га повреди. То не треба да се меша са мојим задатком да помогнем.
– Дакле, прво трести туђу руку, а онда и пажљиво ће се његова опрати?
– Покушаћу да урадим све како би следећи пут иста рука се тресла искрено. Само да имам прилику. Чак и, понављам, ако говоримо о људима који заслужују да буду заобиђени.
– И мораш да будеш љут?
– Ове емоције нијесу ми непознате, нећу сакрити.
– Страшно у журби?
– Имамо речи апостола Павла: „Нека залазак сунца не дочека ваш гнев.“ Другим речима, не можете бити љути више од једног дана. Очигледно, апостол је такође врућ човек … То не могу ни ја да скривам. Али ситуација је допекла да кажем до кључања а затим се смирује. Ово није образовање или хотимично наношење напора, не. Природно имам ово.
– Какав је ваш највећи гнев?
– То је месец дана жалости да је ситуација у Украјини, губитак живота. То не спава – буквално и фигуративно.
– Да, и зона утицаја Руске православне цркве у суседном државом своди се на наше очи.
– Не могу да се сложим. Наравно, у Украјини има насилног одузимања руских православних цркава, постоји борба против нас неподобне методе, чак и да убеђују људе да је њихов став неисправан. Тако је било у совјетско доба, када је црква била затворена, и вера ојачала. Сличне методе не може да уради ништа. Ово је колосална грешка оних који су се изјаснили за рат против цркве у Украјини. Сада на пословима религиозне активности се меша политика. Сецесионисти су у журби да се искористи тренутак и направити поновна подела. Али, више насиља, више отпора. Из перспективе помирења, апелујемо на стране у сукобу у Украјини за разборитости. Семе које клија ће у будућности дати отроване воћке. Црква чини све што је могуће да сукоб не доведе до нових жртава. Ми не прецењујемо своју снагу, али је и не потцењујемо.
– Како видите ситуацију?
– Црква Наше Украјине ће наставити, нема сумње. Нема другог начина да се превазиђе раскол који је тамо настао, до пута канонског удружења. Без тога не можемо говорити о јединству нације. Да, ситуација је данас тешка, вероватно ће се наставити још неко време, али на крају све ће бити решено свето. Такви преседани су у више наврата десили у историји. Важно је да неуморно радимо, сви ми. Црква јесте инструмент мира. И Истине.
─ У књизи „Живот и поглед на свет“ сећате се да сте се као младић питали да ли би као седамдесетогодишњак монах, којем се обраћа младић који жели да постане монах, видио свој лик у огледалу. Сада сте напунили шездесет осам …
– Смисао питања је да су избори које сам чинио као млад човек – то је избор за мене и 50-годишњи и 70-годишњи … У мојој младости, морао сам да донесем одлуку којом ће бити јединствено идентификовано све у мом животу … Мислим да је сваки искрен и разуман човек у позним годинама, чак и у разговору са самим собом, пита да ли је живео безгрешним животом. Питам се и нећу престати. Али због свог младалачког избора да служим Богу и Цркви, нисам зажалио никада.
─ Моћ над другима је тест за Вас, а казне или нешто друго?
– Снага се може схватити као тест, и као казна, а и као поклон … Али сви ове третмани су далеко од Цркве. Немојте држати, да је то служба: то је оно што карактерише пре свега никакву власт у Цркви. То је оно што Христос заповедио својим ученицима. Запамтите, када је им опрао ноге, и објаснио зашто, зар не? Ко жели да буде први мора да буде слуга свих!
Видим службу патријарха као жртву да можемо и морамо имати сваки дан Богу и људима. Често причам са младим монасима који се примају свештенства зарад каријере и перспективе – моде и духовног самоубиства. Раст у црквеној хијерархији, да тако кажем, што је повећање од жртвовања, посвећености, а не поседовање привилегија власти. Али ми треба да разумемо ову жртву – не присиљени, и произвољно, бесплатно, чак сам рекао – радостан и захвалан. Зашто је у Православној Цркви само врх поверен епископима, који имају вео, а не породичним људима? Немогуће је да се растрзан између две породице – великих и малих, односно црква. То је служба која од вас захтева цео, без ометања личних интереса, активности, хобијима, итд, што је сасвим прихватљиво у свакодневном животу.
И успут, не противе се одговорност пред Богом и пред људима. Одговоран пред Богом човек не може да се понаша неодговорно према људима. Наравно, не постоји ништа више и одговораније од Створитеља, али када постоји вера, када је жив осећај близине Бога, одговорност се пребацује на потпуно другачији начин него у координатном систему секуларизованог света. Живот је прожет утицајем Цркве Божје милости, без које Црква не може да постоји. Током сваког рукоположења у свештенство епископа каже веома дубоке речи молитве: „Бог милост, увек слаба лекара и испуњава … недостаје.“ Без ове сталне бриге о нама, без сталног преко исправке наших неизбежних грешака и недостатака, Црква не би преживела у борби која никад не престаје за народ и са силама зла.
И још једно. Црква јесте живи организам, а не нека велика фабрика, којој само да се промени процес изаћиће одмах други производ. Због тога главни задатак јесте не чини зло.
─ 80% Руса себе назива православним. Вас не буни што неки од њих јесу парохијани, други „ванпарохијски“?
– За неке, Руска православна црква је заправо верска категорија, а за некога – углавном културна. Иако је веома условна. Али главно питање, чини ми се, није да ли је неко више данас, звучнији. На крају крајева, свако се мења. И овде је одговор – а то се потврђује истраживањем поштених социолога – да је број првих (парохијана, у терминологији коју користите) у сталном порасту. И расте углавном због младих и образованих људи.
То није изненађујуће. Па, да значајан део наших грађана се идентификује са православљем. Све то јесте наше стадо. Неки различито мере оцрквљеност без редовних посета богослужења, без строгог поштовања црквених канона. Али ни такви нису безнадежни. Бол мог срца најпре је о тим људима. Волим да им помажем да се приближимо Богу, растемо у православној традицији, ојачани у вери, да видимо лепоту богослужења прожету дубоким значењем Светог писма …
Можемо видети колико је промена ставова у друштву у протеклој деценији. То је објективна слика, она не може него да радује. Данас је јасно да се Православље у нашој земљи не може игнорисати, а то је такође велика победа, и то би било немогуће без учешћа сваког верног члана Цркве, без његових добрих дела, све – на Њену ползу.
Осим тога, социологија – није довољно прецизан алат за вредновање човекове припадности вери и Цркви. Неки исповедају Христа на самртној постељи, и немају времена да поделе то са социологом. Ми смо срећни због сваког, ко долази у храм као што је Христос заповедио.
─ РПЦ оптужују за ортодоксност, у односу на католицизам, који је мање конзервативан …
– Добро је што је Руска црква „оптужена“ зато што и даље остаје верна својим основним одредбама. Постоји врло јасан простор у коме нема промена, а он је обележен црквеним канонима и догматима. Овај простор јесте Свето Предање. На основу тога, требало би посматрати Цркву. Али када се упитамо, како најбоље да се канон примењује, овај или онај у савременим условима, како правилно да се пренесу свести модерног младог човека верске догме – овдје, наравно, се захтевају пажљиви и креативни људи брижног живота. У том смислу, Црква се стално мијења.
И упоредити православне и католике јесте незахвалан задатак и, уопште, бесмислено. Различити људи, различитих древних традиција … То је веома танано историјскосоцијално питање зашто је подела која је трајала од проглашења границе између западних и источних делова Римског царства … сви треба да раде свој посао и да се не кандидују на дворишта туђа.
─ Папа Франциско одлучно је одбио да станује у Апостолској палати, на састанак са италијанским председником дошао је аутомобилом економске класе, прстен рибара је направљен у сребрној боји, није злато … Како вам се допада овај стил понашања?
─ Не мислим да би требало да дајем коментаре о манирима и држању главе католичке цркве. Уверен сам да ни он то не би радио о мени. Са великим поштовањем према папи Франциску мислим да он одржава традицију монашког реда који га је оформио.
─ Свеједно ћу да питам. Колико је право свештенства на бољи просперитет у односу на обичне грађане?
– Свештеници морају бити у складу са просечним нивоом својих парохијана, а то је у реду. Не заборавите да већину свештенства чине породични људи, обично велике породице. Да ли имамо морално право да их натерамо у сиромаштво? Чак иако мислимо добронамерно? Очигледно, не.
Нормалан живот подразумева недостатак оскудице, и то, нарочито за оне који се свакодневно моле на богослужењу. Породица свештеника мора се обезбедити, неопходно је да се пастир фокусира на парохијана и питање духовног развоја, а не у потпуности на бригу о свом свакодневном хљебу. Ради тога верници и донесе део свог богатства пастиру, преузимајући на себе његове животне бриге. Не постоји ништа лоше у томе.
Још једна ствар, ако свештеник није заинтересован за духовни развој и уместо тога се радије препусти световним настојањима и забавама … тешко да ће заједница жељети да му помогне. Није ни чудо што кажу да свештеници живе у стакленим кућама.
─ Међу заповести Старог завета није било места за забрану лагања. Дакле, лаж је мање грех од крађе, убиство или прељубе?
– Зашто? И заповест „не сведочи лажно“ забрањује лаж? У библијској Књизи мудрости Сираха, постоје тачне речи: „Боље бити лопов него икад говорити лаж, али ће обојица наследити уништење“ (Сир 20:25.). Спаситељ директно означава ђавола „отац лажи“ (Јован 8: 44), а апостол Павле у Ефесцима позива све хришћане да буду „далеко од лажи и говоре истину“. (Ефесцима 4:25.).
─ 2015. Почела је са масакром особља Шарли Ебдо магазина у Паризу. Одговор на нападе био је три милиона Француза на демонстрацијама у одбрани слободе говора. Рамзан Кадиров, заузврат, довело је на улице Грозног пола милиона муслимана да протестују против карикатура пророка. Да ли би Ви лично били у једној од ових колона ?
– У принципу сам против такве неприродне и вештачке поделе друштва у односу на трагедију. Ми недвосмислено осуђујемо тероризам и убијање људи због својих уверења. Жалимо за онима који су пали од руку терориста. Али у исто време држимо неприхватљивим како псеудо-религиозни тероризам, тако и секуларни радикализам, верујући да теме међурелигијских и међуетничких односа у контексту људских права заслужују пажњу и захтевају изузетно деликатан приступ. Изругивање религији и увреда верских осећања као и увреде по националности. Данас, Европа се гуши у пени, која је такође покушај да се помире мултикултурализам и либералне вредности. Хвала Богу у Русији постоји здрав разум у закону како би се спречила сама могућност таквих ситуација, објављивања у медијима верских богохулним карикатура. О којој год религији разговарали.
─ Али, рецимо, филм? Нови филм Андреја Звјагинцева „Левијатан“ изазвао је жестоку дебату. Филм је освојио „Златни глобус“, кандидован за „Оскар“ у међувремену, овде код куће, православни активисти су захтевали да се филму ускрати лиценца за приказивање, назван је русофобичним. По другима, „Левијатан“ није анти-православни већ анти-клирикални филм. Сматрате ли борбу против клирикализма богоугодним делом, да ли црква има право да захтева улогу четврте власти?
– Не могу да причам о филму, које нисам видео, тако да немам своје утиске и искуства из прегледа. Дозволите ми да кажем да је, по мом мишљењу, било уметника који полажу право на слободу уметничког, а да нису спремни за то и да ће се састати и са слободом критике. Ако бранимо значај слободне дискусије, морамо да схватимо да је она увек у току. Што се тиче „борбе против клирикализма“ – назовимо ствари правим именом. Пре борбе, морате бити сигурни да непријатељ постоји у стварности, не само у твојој глави. О какавом „клерикализму“ друштва говоримо када и овог дана обичном свештенику неће бити дозвољено да дођу чак и на праг образовних институција? Чињеницу да су свештенци престали да буду маргинализовани у друштву, наравно, многи не воле. Али „клерикализам“ то је нешто потпуно другачије.
У принципу, не постоји ништа изненађујуће у чињеници да су Христови следбеници трпели непријатељства. Увек је тога било. Спаситељ на опроштајној вечери открива разлог томе својим ученицима: “ Слуга није већи од свога господара. Ако су мене прогонили, и вас ће прогонити; ако су држали моју реч, они ће држати и вашу“ (Јован 15: 20). И у томе јесте наша главни утеха: гоњења ће бити, али ће слушати…
Извор: Ин4С
Православна Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар