(крај исповести записане на бденију уочи Славе)
Често се обраћам Светом Николају. Покушавам да разговарам са њим, да га опрезно питам или замолим за по нешто. Није лако молити се светитељима, јер обично не знамо за шта да се молимо. Нису они златне рибице да испуњавају и наше најглупље жеље. Обично ми је довољно само да осетим Николајеву близину. То ми даје снагу кад сам слаб и храбри ме да наставим кад се уморим или због нечег забринем. И наравно, и даље се трудим да разумем одговоре које ми он даје и на она неосвешћена или непостављена питања.
Наш однос је пун љубави с моје стране, а са његове стране има сасвим довољно љубави и за мене, то јасно осећам. Имам његову икону коју повремено целивам, међутим, да будем искрен, има и његових фотографија које ми више значе од иконе. Као да тек траже икону која ће моћи да их победи у комуникацији са нама, људима овог времена. Његов увећани чувени фото-портрет на зиду просторије у којој се налази штаб подухвата филмског повратка Светог Саве у Србију, са ког ме Николај строго гледа као неки старозаветни пророк, истовремено ме враћа у реалност кад се узнесем, али ми даје и охрабрење.
Кад год помислим да ми је тешко и да се људи око мене, поготово они у вољеној цркви односе према мени неправедно и сурово сетим се какво је малтретирање трпео Николај од својих, а колико је несумњиви српски великан то мање заслуживао од мене. И наравно прочитам његову чувену молитву за непријатеље из „Молитви на језеру“: „Заиста ми је тешко рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. Зато благослови, Господе и пријатеље и непријатеље моје“... Треба наравно прочитати и оно пре и оно после тога. Кад год можемо...
Мање-више познато је како су Николаја црквене власти после два доктората у иностранству терали да иде у завршни разред богословије и доврши матуру, како су га слали у Русију на поновно студирање, „како би се оправославио“ али мени је остала урезана у сећање једна мање позната епизода коју је записао Милан Јовановић Стојимировић. Од свих портрета познатих предратних личности које је познавао, портрету владике Николаја је у књизи „Портрети према живим моделима“дао највише простора и указао му највише искреног поштовања па и дивљења. Између осталог забележио је и нешто што се десило на великој црквеној прослави у Скопљу. Вече уочи празника, патријарх, владике и угледне званице седели су за вечером. Николај није хтео да пије вино, а сви су почели да га нуткају и провоцирају. Познато је било да Николај док пише ноћу, да би остао будан с времена на време попије и по неку чашу црног вина. Николај је већ тада био епископ са највише угледа у народу, па је званицама - лаицима због свега било не мало непријатно. Шале и подбадања су постајали све разуларенији. „Хајде, владико, знамо ми да теби није проблем да попијеш макар једну чашу. Хајде, шта се стидиш“? Николај је смрачен у лицу, ћутао и савладавао свој темперамент. А знао је да духовито одговори и одбрани се и у много тежим ситуацијама. Званице су се повукле а са њима и Милан Стојимировић, тако да не зна како се те вечери све завршило међу владикама. Епилог – сутрадан је Николај за време литургије колабирао.
Завист, злоба у најужем кругу, међу својима – и није издржао. Светитељ није супермен. Али наставио је даље, без горчине.
Иако сам урадио многе ствари које се тичу Николајевог живота и дела далеко сам од тога да будем некакав његов ексклузивни тумач, па и тумач уопште.
На једној трибини о национализму у култури требало је да учествујем са познатим другосрбијанским публицистом. Иако нисам гледао, препричавали су ми са више страна како је овај у свом наступу на телевизији неукусно нападао владику Николаја. То ме је толико изнервирало да сам упропастио трибину саботирајући било какав разговор са тим публицистом на тему национализма и културе. Притом нисам објаснио публицисти разлог моје нетрпељивости ни у сусрету пре, ни за време, ни после трибине. Једноставно сам га игнорисао. Нисам га подносио. После сам чуо да се жали како су у нашој цркви све сами фанатици, јер и они од којих он не би очекивао показују потпуну недемократичност и нетолеранцију. А публика која је дошла на трибину била је разочарана. Нисам био ни близу Николајеве висине и зато се кајем. Требало је да идем иза Николаја да се са неистином и лажима обрачунавам на његов начин, а не да истрчавам испред њега као неки вајни заштитник некога коме заштита не треба.
И данас имам проблем да разумем људе који се острвљују на Светог. Кад боље размислим ни не морам да их разумем. Црква је увек имала своје непријатеље. У овом времену они су нешто гласнији, слично као и у време комунизма. Нападају највећег међу нама, скоро савременика, неког ко потврђује да светост није прича из легенди. Рачунају – ако срушимо највећег, лако ћемо са том осталом ситном боранијом. Глупа је то рачуница, светитељима ништа не можеш. Турци су спалили мошти Светог Саве и само га учинили јачим.
Николај, иако понекад строг као пророк, није био фанатичан. Био је широк. Обухватао је толико тога, велике крајности. Умео је да пророкује и укорева али и да се шали. Био је и националиста и космополита и модеран и традиционалиста. Велика и загонетна личност у којој многи могу да нађу инспирацију. А људи, приступајући му, не показују ширину. Ни они ван Цркве ни они у Цркви. И једни и други уместо да покушају да сагледају његову величину, упорно га укалупљују у своје тезе.
Рецимо - патријарх Павле, иначе диван сведок јеванђељске скромности, био је склон јуридичком посматрању ствари. Кад је први пут постављен предлог да Сабор разматра канонизацију Владике Николаја, патријарх Павле се успротивио томе, са образложењем: „још увек има људи који се сећају да је он пушио“.
С друге стране - недавно сам опет био у ситуацији да се објашњавам са једним зилотски настројеним верником који је инсистирао на томе да не може бити да је владика Николај имао посла са цигарама и цигаретама. Толико је то жучно бранио, и он као и патријарх Павле - као да се на тој тачци решава питање Николајеве светости.
А Николај је, по људима „који га се сећају“ или који су понешто записали, заиста пушио. Не као што се то ради данас, него старински. Повремено, међу пријатељима или док се одмара у свом радном простору. Има записана и дивна анегдота са једним протом који је у разговору са Николајем рекао „Е, владико код тебе је све добро, само ти једна ствар не ваља.“ Кад га је владика упитао о којој ствари се ради, прота му је одговорио: „То што пушиш, владико“. Николај, духовити ваљевац, питао је онда проту да ли и он пуши. Прота је достојанствено одговорио – не. А Николај му је рекао: „Е,видиш прото – код тебе је једино то добро.“ Тако рећи – велика ствар! Дај боље да окренемо ово на шалу.
Могу само да се забављам смишљајући шта би рекао Николај рекао патријарху Павлу или оном мом зилоту.
Малим мерилима покушавамо да премеримо светитеље као што је Свети Николај Српски. Ја зато више и не покушавам да га премеравам већ га само волим. И покушавам да чујем и разумем његове савете. И кад год осетим неправду, кад год ми се приближи гнев или туга, сетим се Молитве за непријатеље, јеванђељских речи написаних у нашем времену.
„Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни непријатељи ни пријатељи не могу погубити душу моју.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи ух и још више их огорчи против мене-
да би моје бегство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да бих се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна - да човек нема непријатеља у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем“.
Некако ми се чини да кад би ми Бог дао да некад заиста усвојим речи Николајеве молитве за непријатеље - а по мом убеђењу оне, осим што су дивна молитва, спадају у најлепше од написаног на српском језику - да бих тек тад задобио право да себе зовем великим именом „хришћанин“. Још помислим, маштајући – можда, о, кад би то било, можда би ме тада Свети Николај примио и за свог ђакона.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар